Nitko nije znao plesat kao Mirza

Mirzi,

za našu zadnju klupu, popers na hodniku i noćne buseve u kojima smo sanjali da idemo negdje daleko, daleko od svih i svega.

Iris i ja pušimo na malom stageu u Tvornici, čekamo da počnu Portosi. Lazar i Robi ih ne slušaju i ostali su doma. Već smo se dobro napili doma pa smo načeti, a koncert nije ni počeo. Iris ne voli kad pijem gin jer sam nemoguć, glasan sam i nemam osjećaj za dodir pa je moje tapšanje kad imam nešto za reći kao nekoliko uzastopnih udaraca. Srećemo masu ljudi, neke koje smo očekivali i one koje nismo. Portosi će napuniti Tvornicu! Glasan sam i naručujem duple ginove, kao da je početak mjeseca i kao da se dupli gin naručuje u kafiću, pijan sam i ne razmišljam previše o bilo čemu, ljudi me smaraju jer nisam u fazonu izlaska, ali uzbuđen sam što sam među masom nakon toliko vremena.

Ispred mene se pojavi frend iz osnovne s kojim sam dobar, izgrlimo se, govori da će mu cura uskoro roditi, ima mobitel na vibraciji ako nazove za trudove, smijemo se, kraj njega stoji drugi školski, nisam ga vidio godinama, zbunim se, proskeniram sam sebe kako izgledam, pozdravljamo se, upoznaje me sa svojom curom, malo prospikamo o životu, izbjegava rod, a i ja izbjegavam, iako imam bradu. Nekako oboje u razgovor ubacujemo čime se bavimo, biolog je kaže, ja spomenem da sam kupio stan, kao da se u minutu može cijeli život secirati, ističemo samo najbolje stvari, prikazujemo se jedan drugome u uspješnosti. Koncert počinje, vrijeme je da se pozdravimo.

ko je to?

                                                         jedan iz moje osnovne. stilto sam se.

zakaj?

                                                         nemam pojma. valjda zbog tranzicije, onak, ne znam, čudno mi je.

pa očito je okej lik.

                                                         uvijek je bio okej, al onak ja sam u minuti njemu spomenuo sve pa da sam i stan kupio, kao da se dokazujem, koji mi je kurac.

to realno svi rade. kaj je on tebi rekao?

                                                         isto to. kaj radi, di je u životu i to.

e pa no.

                                                         znaš kaj meni nije jasno, zakaj je nama tak važno to da smo netko bolji kad sretnemo ekipu iz škole?

a ono, jer ih sve pamtimo kad smo skupa sjedili u razredu, ono ko je imao kakve ocjene, ko je kakav bio, tko je pao razred, sve i onda je sam čudno kad se sretnemo sad, a netko se promijenio.

                                                         da. meni kad je izašla knjiga su mi se javljali ljudi kao u nevjerici, onak kao da sam zbog toga ne znam kaj bolji, ali ono, imali su i komentare da su mislili da ću umrijeti od droge na cesti, a gle sad.

kaj a gle sad? sad ćemo umrijeti od droge u svojim stanovima i u kazalištu.

                                                         nećemo hahah.

meni bude ful bijedno kad vidim tu ekipu odlikaša koji vuku speed s 29, onak ja sam to radila u osnovnoj. a opet kaj ja znam, znam da sam bila debil i da nitko nije vjerovao u mene, sad mi onak kao nešto znači kaj nisam na cesti. 

                                                         e pa da, na kraju, svi prođu slično, ali u drugim vremena.

sve ovisi kak su ti starci brijali, ak su te držali na lajni onda kaj ćeš nego s 29 ti na lajnu.

                                                         neki dan sretnem lika koji je onak bio preuspješan sportaš, sve petice u imeniku, poslije gimnazija i onak on na skuteru mrtav pijan vozi dostavu, ko je mrtav pijan na skuteru u dva popodne.  

zato kaj se dogodi masu toga u par godina od osnovne kaj znamo kaj im je u glavi.

                                                         normalno. sam onak ne očekuješ to.

ma to su ono greške u statistici.

                                                         neki dan sam sjeo na cugu slučajno na kvart i poslužuje me lik iz osnovne, kao šljaka vikendima, piše diplomski, imao sam osjećaj kao da mi se opravdava što drži tacnu, a ja sam prvi put bio ponosan na njega, doslovno otkad ga znam, onak pomislio sam si bravo lik. meni je to kad vidim da ekipa iz dobrostojećih obitelji radi poslove da si nešto zaradi za ponosit se, a ne za sramit se.

a da, samo da on još to shvati.

Klasna fiksiranost kod nas je jasna već od osnovne škole: djeca doktora i svih onih koje bismo svrstali u više klase, zlatna mladež, danas su uspješni ljudi sa svojim firmama; oni su djeca koja su njegovala svoje interese, išla na izvanškolske aktivnosti, na tečajeve brzog čitanja, kampove engleskog u stranim državama i povremeno jahala konje ili s roditeljima putovali avionima na daleke destinacije. Mi ne tako zlatni u većini slučajeva smo u avion ušli tek nakon dvadesete, ako i jesmo, igrali smo se na igralištima i pušili iza škole, nama vrijeme nije bilo ispunjeno svime i svačime da nas zaštititi od mladosti, trave i spida. 

Taj životni put uglavnom je nekako jasan, već se u osnovnoj i srednjoj školi može zaključiti tko će kako i u kojem smjeru. Djecu iz problematičnih obitelji, one koji nisu tradicionalno dobri u ponašanju i padaju razrede, koji pripadaju manjinama, sustav šikanira na samom početku. Nekako počinjem misliti da je stvar sreće, trenutka i slučajnosti što ima iznimaka koje samo potvrđuju pravilo jasno upisane putanje u najranijoj dobi. Da sam upao u frizersku, ne bih nikad upisao akademiju pa vjerujem u neku suludu sreću i slučajnost; pritom naravno ne mislim da je frizerski posao lošiji od mog, samo me ovo veseli više nego što bi me veselilo friziranje. U osnovnoj školi sam se uglavnom prebacivao u druge škole da me iz trenutne ne bi izbacili, išao na popravne i razredne, u psihijatrijsku bolnicu u Kukuljevićevu i kod socijalne radnice. Ne vidim da mi je sustav ikako pomogao, kao da su samo odradili te sate dolaska i pustili me da sam prostrujam kroz te godine. I ne mogu sad sa sigurnošću reći da bih bio drugačiji da me se štitilo izvanškolskim aktivnostima, možda bih otišao u istom smjeru, tko to zna.

Ono što svakako znam je da se i dan danas sjetim rečenica svoje razrednice koja je sa mnom obavljala razgovore koje su trebali neki drugi odrasli u mom životu obavljati, koja me iza škole dočekivala kad sam palio joint i vraćala na nastavu. Danas je se sjetim kao one koja je vjerovala u mene dok me ostatak sustava bacao na marginu. Sjetim je se kao jedine koja mi nije dopuštala nastavu i odgovaranje po posebnom programu jer je govorila da je to linija manjeg otpora. Danas se sjetim sebe i Mirze koji vučemo speed u wcu osnovne škole i jedemo lsd pod velikim odmorom, a nakon nastave ostajemo u Dugavama, podružnici popravnog doma, na učenju gdje nas odgojiteljica časti cigaretama za obavljeni zadatak, kao da se s nama ništa drugo ne može.

Mirzu sam sreo na glavnom kolodvoru prije nekoliko godina i čini mi se da je on nastavio vući speed i počeo uzimati sve što se nudi. Da Mirza k tome nije Rom i dodatno diskriminiran, možda bi i on danas bio kraj mene, radili bi plesne predstave skupa jer nitko nije znao plesati kao Mirza. Nitko nikada neće plesati kao Mirza, s tolikim osmijehom koji mu je sezao skroz do ušiju i s takvim sjajem u očima kad čuje dobar bit. Mirza je imao čarobne noge, a još čarobnije srce. Rastali smo se krajem osnovne škole, samo je prestao dolaziti, mislim da je završio u popravnom domu ili odustao. Bolje rečeno, mislim da je sustav od njega odustao.

Nikad nisam bio na maturalcu ni imalo maturalnu zabavu, ali slušam od svojih prijatelja kako izgledaju godišnjice mature i uvijek se uspoređuje kakav je tko bio i kakav je danas, a neki ih ljudi izbjegavaju valjda zbog lošeg materijalnog stanja ili izgleda. Ja se tada samo sjetim svog prijatelja s kojim sam iglom, koncem i tušem za tehnički istetovirao srce na ruku i nekad osjećam da nas to još uvijek povezuje, kao godišnjica mature. Ponekad mi bude užasno žao što sam tu tetovažu prekrio, ali tinta još uvijek postoji, naše kože malo ispod površine imaju jednak tuš koji smo posudili od nekoga tko ga je imao na nastavi. Mirza je inzistirao da na srce stavimo i krila, danas pomislim da mogu što god poželim i da mi je Mirza to obećao krilima. Meni su krila bila mogućnost klasne tranzicije, a onda sam ih prekrio kao da nikad nisu postojala, valjda jer me bilo sram da sam ih ikad trebao na ruci kao dokaz, kao mogućnost.

                                                         ono zapamtimo te ljude tak, u tom momentu, nismo u kontaktu i ne možemo ih ne gledat kroz taj objektiv.

uvijek se kompariraš, i njih u odnosu na tad. ja ti nekad odem stalkat tu ekipu na mrežama da vidim di su i šta su, redovno, svake godine par njih. nekak da znam da su dobro i da vidim di su.

                                                         i sve su logične putanje kaj ne? ja sam imao najboljeg prijatelja u osnovnoj koji nije uspio ništa, a samo zato što je rom, sigurno. štreberi su uspješni i obrnuto to tak ide.

mislim ovisi kaj je kome uspješno, ali da. ja sam urlala, završim ti ja sa svojima u nekom bircu preko puta britanca, ono našle se mi iz srednje, sačuvaj bože, sve u štiklama i sjednemo za stol, a one svaka jel ima koja šta, ja gledam, ono cure ne bi nikad rekla da se drogiraju, i cijelu večer one kombiniraju. meni je to nekak bilo dno. kaj briješ da nije rom da bi?

                                                         pa dobro i mi se drobimo nekad. ne znam, al tipa oni se upisuju u školu i na hrvatskom imaju test za upis i onda naravno da briju da su lošiji i ne znam kaj kad im to nije prvi jezik, to je kao da sad nama za upis u prvi razred sve bude na talijanskom, jebote.

koje sranje. to nema nikakvog smisla.

                                                         koji to kurac znači bit uspješan? meni je bolje kad mi netko iz osnovne vozi skejt i sretnem ga u krivom nego kad je direktor i ima treće dijete na putu.

ma meni je svejedno, dijete, dijete, ak ga veseli neka. sam da mene ne pilaju s tim.

                                                         hahah al taj moment kad se ekipa ženi i gradi vikendice, a ja stavljam našmrkane storije.

meni nekad bude bed jer sam glumica, nemam pojma zakaj.

                                                         to nam je ta usrana škola napravila da se stalno uspoređujemo.

pa da, škola je ko mali zatvor, uspostavi se odmah hijerarhija i bok.

znaš kaj, sva sreća da sam zapalio jednom imenik. to je kao mali bunt prema tom sranju od sustava.

                                                         idemo zapalit floor.

ajmo. koga boli k šta će školski mislit.

Sve fotografije: Espi Tomičić.

***

Tekst je objavljen u sklopu projekta I to je pitanje kulture?.

Sadržaj teksta isključiva je odgovornost Udruge za promicanje kultura Kulturtreger.

Projekt I to je pitanje kulture? provode Udruga za promicanje kultura Kulturtreger kao nositelj i Kurziv - Platforma za pitanja kulture, medija i društva kao partner, u razdoblju od 19. kolovoza 2020. godine do 19. kolovoza 2022. godine. Ukupna vrijednost projekta je 1.342.674,05 HRK, a sufinancira ga Europska unija iz Europskog socijalnog fonda u iznosu od 1.141.272,94 HRK.

Više o Europskim strukturnim i investicijskim fondovima možete saznati ovdje, a o Europskom socijalnom fondu na ovoj poveznici.