Vlasnički list ili o klasnoj tranziciji 

Miri, Marku, Uni, Talii, Luizi, Matei, Isadori, Megi, Martini, Nataši, baki, glupsu, lupsu, ekipi iz šarenog ureda i svima koji su nas slušali mjesecima i koji su nam pomagali kroz cijeli proces, oprostite na smaranju i hvala vam, bez vas ovo ne bi bilo nikad moguće.

Zidovi su puni mogućnosti. Dođe nam da uzmemo čekić i zabijemo tisuću čavlića po čitavom stanu, prvi put to možemo bez da pitamo, da zovemo i molimo najmodavce da okačimo svoje slike u njihovu imovinu, da svoju privremenost sakrijemo kroz ispunjavanje prostora. Zidovi su znak omeđenosti, pripadanja, meni znače sigurnost. Sve nam je nekako nestvarno, uzeli smo ključ i došli u prazan stan, lažem, u stan u kojem je namještaj iz izloga, ružan i negdje daleko od nas moderan. Kao da se igramo odraslih ljudi, zima nam je i ne znamo upaliti plinsku peć, pravimo se da je okej, pivo će zagrijati tijela. Stojimo na sredini dnevne sobe, prostorije u kojoj će jednom neko dijete prohodati ili ćemo svi skupa ležati nakon popodnevnog ručka, bez da netko zove stanodavku zbog gostiju i vode koja se plaća po prijavljenom članu. 

Trenutak prije donošenja stvari je magičan, Lazar, Iris i Robi otvaraju ladice, pregledavaju svaki kutak stana i maštamo, puno maštamo. Iris predlaže boje koje moraju dominirati, Robi i Lazar se rugaju njezinom ukusu, a ja se prvi put osjećam kao da sam pobijedio svoje djetinjstvo, svoj klasni predznak i svoje strahove. Kupili smo stan.  

ovo je najbolji stan na svijetu.  

                                                         topčina jebote topčina.  

ma ne može bolje od ovoga. 

                                                         a da, jedino balkon, al birali smo lokaciju ili balkon.   

kaj će nam balkon. gle soba i dnevni, kaj će ti više. sjeti se da ste živjeli u 15 kvadrata par mjeseci pa u 30, ovo je onak vila.  

                                                         45 kvadrata, a izgleda masu veće. 

ja bi probio tu još jedan prozor.  

                                                         ma neće ti dat to.  

nema veze.  

                                                         potres sve ok jelda?  

da, gle, kad imaš kredu do 85k eura nemreš imat i lokaciju i novogradnju i balkon.  

                                                         naravno, al jebeno ste spustili cijenu. 

gle, meni je ekipa govorila nemoj staru zgradu, nemoj ovo, nemoj ono, al za ove pare, kaj sam mogao jebote, kupio bih šupu samo da imam nešto .  

                                                         ja uopće ne mogu vjerovati da je ovo stvarno.  

znači gle ovo, ovak kuhinju treba pofarbat i tu u dnevni isto bar detalji ove crvene.  

                                                         ajme iris dno, kakva je to boja, sori, al fakat je ružno.  

daj ne seri, uopće nije.  

                                                         jebote možemo kaj oćemo.  

doslovno. mogu onak u stan stavit sedam pasa i ne smije mi nitko srat.  

                                                         nitko jebote.  

koliko je rata ono?  

                                                         2600 cca.  

ništa jebote.  

                                                         ma gle, super. i da sve propadne, nekak si mislim, uvijek moraš imat za stanarinu, moraš negdje živjeti, a ovo, jebiga, uvijek mogu iznajmit i živjet u skvotu ak neću imat para, ne mogu sad i o tome razmišljat, al onak, ako sve bude okej, moći ću s pedeset raditi samo projekte koje ja želim i imat ću gdje živjet, i vi svi, nećemo bit beskućnici.  

ma daj koji beskućnici.   

                                                         ja isto imam taj strah.  

a dobro, nas dvoje smo dobili stanove, kužim.  

                                                         da, meni je to ogroman strah cijelo vrijeme bio, jebote ja mogu sutra bit na cesti, nemam se di vratiti.  

i gle nas jebote, imamo stan!  

                                                         imamo ga!  

na trideset godina, ali je tu.  

Podstanarstvo je bilo svakakvo. Prije tranzicije sam uvijek živio s frendicom, tako smo nazivali svoju lezbijsku vezu kad smo tražili stan. Imali smo novaca isključivo za garsonjere pa smo spajali krevete kad smo bile sigurne da stanodavac neće samo banuti u posjetu bez najave, često bi nam govorili za stanove koje smo zvali da su oni za parove ili je u samom oglasu već pisalo da je za jednu osobu, par ili (puno rjeđe) frendice. Ne mogu zamisliti kako je gej paru koji ne spada ni u jednu kategoriju. Stanovi u najmu su nas naučili da sve stvari držimo u dva kofera, da uvijek moramo moći otići bez otkaznog roka, u jednom vikendu, da se stanovi prodaju preko noći, i jednako brzo raste stanarina bez najave na vrijeme i da svi imaju rodbinu koja baš sad dolazi na fakultet u Zagreb.  

Kad sam dosezao vrhunac svog puberteta, nismo imali gdje živjeti i bili smo primorani provaliti u gradski stan iz kojeg su nas izbacili prije nego je prošlo 72 sata, onoliko koliko je dovoljno da nas pošalju na sud i da nekoliko godina imamo sigurnost, krov i zidove. Možda sam taj broj krivo zapamtio, ali urezalo mi se u pamćenje da se radilo o toliko sati. Sjećam se jer nitko nije mogao izlaziti i ulaziti da nas ne otkriju. Susjedi su, normalna stvar, nazvali policiju i prije nego smo mogli maštati i dočekali jutro smo već bili na ulici.  

U svojoj sam užoj obitelji imao blisku osobu koja je svoju smrt doživjela u cimerskom stanu u Njemačkoj u kojoj je radila kao čistačica i u pedeset i nekoj godini si nije mogla priuštiti umrijeti ondje gdje je željela, na ulicama gdje je prohodala i među ljudima s kojima je dijelila život i mladost. Tad sam odlučio da ću ja izabrati mjesto gdje će me obilaziti palijativna skrb i gdje ću okačiti na zidove sve što ja poželim, kako god život izgledao, što god za to morao učiniti. Kupnja stana je za mene klasni skok, nestvaran događaj, ispunjenje sna, mogućnost da moj život ne bude poput života mojih roditelja. I sad, u pisanju kolumne se osjećam kao da se ovim crticama iz života pravdam potencijalnoj čitateljici, kao da želim sam sebe uvjeriti da sam to zaslužio.  

koje vam je najgore iskustvo najma? ja se sjećam kad mi je lik neki stariji iznajmio stan i kad sam se vraćala iz noćne je frajer bio u mom stanu, znači umrla sam od straha. pozvala sam policiju, ali naravno da nisam bila prijavljena i nije bilo osnove nikakve za išta, pokupila sam stvari i otišla.  

                                                         meni je najgore zbog mačke, ne mogu jednostavno naći stan, a ak se posreći ga je već netko iznajmio.  

i definitivno to kaj sam peder, znači to je pakao, ako ćeš s likom na stan, zaboravi ak nije neko koga znaš.  

                                                         ja sam bio u strahu zbog osobne, nisam promijenio oznaku u dokumentima i onda sam strepio da će skužiti da sam trans.  

urlam pa dovoljno je da te guglaju.  

                                                         a dobro jebote, al mi je to stresno.  

cimerstva su isto pakao.  

                                                         nije uvijek, ja sam predivne frendove upoznala tak.  

true.  

                                                         jebote vi ste se selili 7 puta u koroni kaj ne?  

6, znam jer sam teglio te kurčeve knjige, uvijek zadnji kat bez lifta.  

                                                         e, ovo je zadnji put.  

kreditu hvala.  

                                                         iss sad možeš kupovat sve knjige ikad, nema više selidbe.  

tako je! onak, bilo šta i sve kaj staviš u stan ti ostane.  

                                                         ajmo se slikat za instač.  

ajde, čekaj, stavit ću tam mob.  

                                                         ne daj ti primi mob.  

neću, to uvijek radite i onda moja faca, koja je ionak velika, izgleda najveće, stari moj ko bundeva.  

                                                         dobro stavi tam.  

ajde.  

                                                         daj se nasmij, kupio si stan, nismo na karminama.  

dobro jebote, nestvarno mi je, još uvijek sam u strahu da će nešto propast.  

                                                         ti si idiot.  

evo ide opis, espač nam je kupio stan.  

                                                         nemoj to pisat.  

zakaj koji ti je, stavi i hešeg napokon doma.  

                                                         neću daj ljudi, sam stavi i može emotikon ključa.  

čeg je tebe strah?  

                                                         nije me strah nego me sram, bed mi je.  

zašto?  

                                                         pa jer imam osjećaj grižnje savjesti.  

joj ne seri, ponašao si se ko agent za nekretnine mjesecima.  

                                                         doslovno, skoro ti je veza propala zbog traženja stana.  

a to moraš bit u tome.  

                                                         ja sam sretan šta ćeš ti opet bit normalan, jebote nismo se vidjeli minutu da ti nisi njuškalo gledao ili pričao o tome.  

nije istina, rekao sam ljudima, al ne želim svima to reć. znaš kaj je, nekak se osjećam kao da sam dobio na lotu, možda jer radim u ngo i jer sam trans, ne znam, masu trans ljudi nema za hormone, a ja sam kupio stan.  

                                                         idiote kupio si stan na kredit, nije da si u kešu iskeširao i sad si baja.  

pa i da je u kešu kaj sad, zakaj bi ti bilo bed.  

                                                         ne znam, ne mogu to objasniti. kao da nisam zaslužio da se baš meni od svih to dogodi. nemoj pisat to na sliku.  

dobro neću, al gle, ti si se bogami naradio za to, pa nije tebi nitko to poklonio.  

                                                         ja to kužim Robi, ali i drugi se narade pa nisu kreditno sposobni.  

ajme opet ti, prestani više, jel možeš sam biti sretan? koji je tebi kurac ono.  

                                                         istina, ajde malo pusti svoje brije, odi na terapiju i rješavaj sliku dobrog čovjeka i pravednost, a sad nas pusti da se slikamo ko ljudi i imamo jebenu objavu.  

Izlazak iz siromaštva mi se dogodio naglo, prvi put u životu ne moram kalkulirati s tjesteninom i pasatom, imam za račune i teretanu, prvi put nisam siromašan i ne znam kako da se osjećam u vezi toga. Toliko me strah izjeda. Strah da će sve to samo nestati, da ću se sutra probuditi i opet biti siromašan, da neću imati za kruh, i zato ne mogu prestati raditi, prihvaćam sve što mi se nudi, od 8 do 16 sam na jednom poslu, onda od 16 do 23 radim projektne poslove i to me drži sigurnim, ali sam umoran, premoren, kao i većina moje generacije, a sve za neku sigurnost, za borbu protiv propasti koja je u našim glavama konstantno tu, koja nam konstantno prijeti. I moj sram, moja grižnja savjesti, tu su jer sam prvi u obitelji koji je kupio neku nekretninu i jer sam mislio da kao trans osoba ne zaslužujem više od onog što mi je egzistencijalno potrebno, iako racionalno znam da to nije tako. Moj ugugljivi vlasnički list, moj identitet koji se počeo mijenjati, a ja ga ne znam uzemljiti i moje mjesto otkuda dolazim mi svakodnevno stoje u glavi, kao podsjetnik da je sve moguće, ali i kao najveći osjećaj izdaje svoje klase, svog siromaštva i svoje jednakosti s drugima s kojima sam odrastao. Sve sam ih izdao.  

Ipak, kad me ta obuzimanja napuste, sretan sam, veselim se zidovima na koje mogu stavljati što god ja poželim i sigurnosti vlastite sobe. Ta magija, mogućnost da sami izaberemo gdje ćemo zaspati ili umrijeti, trebale bi biti svačije pravo.  

stavi sliku i napiši da smo kupili stan. moram se odmaknuti od tih svojih brija.   

                                                         pa no. za stan.  

za stan.  

                                                         za klasnu tranziciju! 

Ovaj tekst sufinanciran je sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.