Nemrem ja sam tak pisat o bilo čemu

Iris je došla u Zagreb na odmor, Lazar i ja smo odmah oslobodili večer. Robi se ne javlja na mobitel, ovo je doba godine kad zatvara svijet u sebe i mobitel stavlja na bešumno, navikli smo. Sjedimo na Maruliću, HNK je prestao živjeti otkad su postavili redare kraj svakog ulaza. Kupili smo neki gin na poniženju i slušamo Relju. Predugo se nismo vidjeli. Svaku temu koju započnemo shvatimo da nećemo stići završiti pa samo ofrlje razgovaramo o svemu. Lazar mota joint, Iris jaknom zaklanja vjetar i pogled. Ovo je prva slobodna večer koju imamo skupa od početka ljeta. Svako od nas ima u glavi tisuću stvari koje radi, ali večer je kratka i predugo nismo skupa cugali, ne možemo prepričati sve.

i kaj ima?  

                                                        ništa. i svašta.

kod tebe?

                                                        isto, radila sam ko konj tamo, nisam stigla ništa.

tak i mi.

                                                        ja sam u montaži stalno.

ja radim jedan job ujutro, druge popodne, ovo mi je prva slobodna večer, imam previše očekivanja sad.

                                                        bit će nam top.  

a kaj radiš?

                                                        ma kaj ja znam, svašta.

ajme kak smo dosadni postali.

                                                        zakapario si stan jebote.

ziher.

                                                        je, uskoro useljavamo.

dobro Lazar pomalo, još ništa nije sigurno.

                                                        ajme daj se malo nauči veseliti.

kaj ću maštat pa da mi se sve sjebe.

                                                        imaš pravo, nemoj. to nikad nije dobro.

ne želim uopće o tome pričati. onda će ostati zapisano i kad se sve sjebe će poraz bit još veći. ajmo onak ne spominjat to dok se ne dogodi skroz pa možemo o tome kaj ja znam, cijeli dan pričat, napisat ću kolumnu onda o tome.

                                                        baš si pesimističan, kaj imaš od života ak ne maštaš?

sigurnost. iznenađenje. sve.

                                                        ok, ajmo ovak, da kupuješ stan, kak bi ga uredio?

odjebi.

                                                        baš si debil, daj odi na terapiju.

pusti ga.

                                                        ja bih stavio ogroman kauč na koji svi stanemo.

ja brijem da mi to želimo više od tebe, više nikad ti nećemo morat selit knjige, nikad.

                                                        istina. jebote. zaboravio sam na tih petnaest selidbi u dvije godine. gle bicu, to je od toga.

eto, u svakom zlu nešto dobro.

                                                        ja bi si isfurala biljke posvuda i šank ofc.

dobro jebote, meni je san da kupim sušilicu i da mi masu miriši roba. to hoću.

                                                        vidiš da maštaš.

odjebi. kaj je Zagreb umro?

                                                        neam pojma.

jel se vi nekad pitate jeste li vi ostarili ili vam je to korona napravila?

                                                        kak misliš?

pa kao, nigdje ne idem, cijele dane samo posao posao spavanje, popim dve pive i mrtav sam, ne sjećam se da sam ikad prije takav bio i onda se pitam jebote jesam ja ostario ili je to korona sjebala.

                                                        kaj bi ostarili pa imaš 26.

tridesete.

                                                        joj ne seri, pogle mene, isti kurac.

delta lagano sad pa opet kurčina.

                                                        boli me k više.

dobro, ajmo se napit.

                                                        pijem.

kaj je ovo? daj čašu.

                                                        otkrit ću ti tajnu malu kao lajnu.

taj relja je toliko hot da ja ne mogu.

                                                        masu.

zakaj toliko radiš?

                                                        zakaj ti toliko radiš?

ne znam, sad ko na terapiji odgovaraš pitanjem. zato jer kaj ja znam, hoću pare, treba poplaćat sve u životu.

                                                        važnije ti je zdravlje.

ma nisu pare, nego ono, svi ti poslovi donose neki skils pa si ja buksam skilseve kao ak ostanem bez svega da znam nešto raditi.

                                                        joj daj naglo govornici, ajmo zabava.

Do samo prije par mjeseci svaki smo dan provodili skupa; uživo, na skajpu, preko whatsappa, smsova i poziva. Sada, jednom mjesečno odlazimo na pivo, a možda jednom tjedno na kavu. I ne traje to mjesec dana pa da možemo govoriti o tome da je to period rokova i kaosa, rad u kulturi, na više frontova, ne traje od 8 do 16, ne postoji radno vrijeme, prihvaćaš skoro sve jer znaš da sutra može sve završiti, da možeš ostati bez svega pa bildamo skileve, radimo što god nam dođe pod ruku, ganjamo honorare da otplatimo moguće stanove i postojeće najamnine. Krivimo leđa za kompjuterom, prekidamo posao samo u trenutku fizioloških potreba, i kad nas umor udari do padanja s nogu (s misli).

ja ne kužim kak možeš t sve odjednom?

                                                        ma nemam pojma.

meni ti to zvuči kao da ćeš u svemu postati loš.  

                                                        i meni.

a kaj si mogu dopustiti da odbijam stvari? nek budem loš, boli me kurac i više taj perfekcionizam, mrš, jel ljude u banci pitaju na šalteru kao jebote kak si napisao takav broj? okrugla nula to nikad nisam vidio, jebote kako je dobar u pisanju brojeva, daj molim te.  

                                                        ahaha jebeno, kao a vidi moju osmicu. ne osuđujemo te.

dobro.

                                                        znaš kaj je najgore, neke stvari se plaćaju po satu, jebote tko je vidio to plaćati po satu, kaj, da stavim u satnicu svo ono vrijeme kad razmišljam o tome?

pa da. tak ja radim.

                                                        i di je tu onda mjera? kao ona malo više misli.

pa ne, nekak procijeniš.

                                                        e vidiš, u tom je problem, šta da ja procjenjujem? koji kurac to znači? kao danas sam više misaon pa sam radio 6 sati, jučer sam imao blokadu pa sam radio 10 sati.

ma neam pojma, trebaju sam stavit fiksno i bok pa kome koliko treba.

                                                        je, a to kad stave fiksno, milostinja jebote.

trebali smo se jebote bavit ekonomijom i bok, imaš hobije i jebe ti se. pišeš brojke i kaj.  

                                                        daj pusti senidu.

joj ona isto uživo dno.

                                                        ne seri, butra je teška kraljica.  

nju ziher plaćaju fiksno.

                                                        mene neki lik jučer pitao da mu ghostam putopis.

kaj da mu?

                                                        kao, on mi da podatke i opise i ja pišem knjigu putopis, on se potpiše.

ček bagra to radi? u hrvatskoj?

                                                        da, di ti živiš.

jebote, evo meni se plače.

                                                        a kaj, imaju para, treba im knjiga jer su na nekoj funkciji i kao intelektualci, šta.

i kaj si rekao?

                                                        da ne jebote, pa nisam baš toliko očajan.

mi smo se čudili seminarima na faksu kaj je ekipa kupovala, al ovo je fakat razina iznad.

                                                        ja bi tak volio da ga neko na predstavljanju neš pita i da on nema pojma.

ma ziher, pa ne pitaju njih o stilu i formi kaj je tebi.

                                                        kao inspiriralo me to što imam para, satima sam sjedio nad tim i drkao kurac

neću više čitat putopise.

                                                        joj daj ne seri, ak ćeš tak, nemoj više upalit youtube.

počela sam slušat country.

                                                        ti ćeš popizdit u toj španjolskoj.

evo policije jebote, nemam osobnu.  

Postao sam nekako mrzovoljan, umjesto da plešem i pijem, ja mislim o tome što sve moram napraviti i zbrajam sate sna koje ću imati. Iris je na odmoru i nekako se čini odsutnom, kao da se sve promijenilo, kao da smo postali neki drugi ljudi. Sjetim se kolumne koje moram sutra predati, a oni su mi uvijek inspiracija za pisanje. Danas nisu. Ne želim pisati o ovome, spominjati stan za koji strahujem, pisati o starenju i udaljavanju. Ne želim pisati tužno o nama.

i bolje, moram sutra poslat kolumnu, a ne znam o čemu da pišem, toliko mi je mozak skuren svim stvarima da nemam nikakvu želju ni ideju.

                                                        kaj nisi još počeo?

jesam jebote, pisao sam o popisu stanovništva, ali to je bilo toliko glupo da sam odustao.

                                                        kaj pa to je sad dobra tema?

ma je, ali mi je dosadna i onda sam to pisao kao da prepričavam obrazac.

                                                        ja to nisam ispunio još.

ni ja.

                                                        e pa zato i je dosadna, jer je kolumna o vama.

istina.

                                                        piši o izlasku ovom kaj.

kaj se tu ima pisat, a i ne želim spominjat stan dok se ne dogodi. ma ne znam, nemam nikakve inspiracije.

                                                        to najviše umara, svakodnevno proizvoditi razne sadržaje i narative, stalno bit autentičan ili odrađivati stvari, a to opet nije dobro. ovaj naš posao je fakat sjeban.

da, još je gore kaj većina to ne smatra poslom.

                                                        i to isto. prestao sam uopće objašnjavati. nemrem pisat sam tak o bilo čemu.

moraš jebote, to je onda posao.

                                                        ja mislim da je ključno da čovjek sebi dopusti napraviti nešto s čim nije toliko zadovoljan, da ponekad samo odradi nešto što treba, al tu ti ego ne pomaže.

joj daj pliz, ti svaki film dovodiš do granica ludila. kaj je s tvojim egom?

                                                        nisam ja rekao da nemam ego, samo ti govorim da ćeš popizdit ak ovak nastaviš. ko jebe sve, piši o popisu stanovništva jebote, vruća je tema, ljudi to sad ispunjavaju, netko će čitati.

kaj da fusnote obrasca napišem?

                                                        joj ne seri.

jel se vi nekad poželite malo razboljeti da vas svi puste na miru?

                                                        kak si glupa jebote, nemoj to govorit.

ajme isuse ti i horoskop.

                                                        nije to horoskop, ne copraj.

ne neg ono, mene nekad sto ljudi u isto vrijeme pita tisuću stvari, kad će ovo, kad će ono, meni dođe da mobitel zafitiljim u pod.

                                                        pa nisu oni krivi kaj ti toliko toga radiš.

znam, al govorim sad kak se osjećam.

                                                        kužim.

daj idemo.

                                                        i da se mi rastajemo trijezni. koji kurac ljudi.

ne znam.

                                                        jadno.

Otišli smo doma, svako se vratio svom poslu i životu, taj mali prozor u vremenu nam je značio mnogo, ali nismo se razumjeli kao prije, ovo ipak možda je taj period u kojem smo svi pretrpani svime i nemamo kapaciteta za slušanje, supostojanje i dijeljenje. Možda smo samo ostarjeli. Možda više nismo kreativni. Možda je ovo prekarni rad o kojem smo toliko slušali. Možda smo trebali izabrati drugu struku. Možda treba napisati kolumnu kojom nisi zadovoljan i raskrstiti s tim jednom zauvijek.

znaš kaj, ja ću ti reć nekaj, mislim da se mi svi previše želimo svidjeti drugima.

                                                        kak misliš?

pa kroz rad, taj perfekcionizam i sve to, to je potraga za ljubavlju.

                                                        ajme kaj si ti postao naglo psihijatar?

ne, samo ti kažem, evo, probaj poslat nešto što ti nije jebeno i bit miran s tim.

                                                        i kaj imam od toga?

trenutno ništa, u budućnosti sve.

                                                        ajme trebali smo se napit.

dobro, bio bi kreativniji, al kaj, jebiga.

                                                        mogao si pisat o kupnji stana.

prestani me jebat, neću coprat, ak se dogodi napisat ću.

                                                        dobro.

možda trebamo sve odjebati i otići negdje.

                                                        možda.

***

Ovaj tekst sufinanciran je sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.