Page arrow

Gradovi koji nude izlete, otoci koji nude ostanak

Large 281161983 397022708990759 2819689561547441926 n
Utorak
17.05.2022.

Iris, Lazar, Robi i ja smo u jednom gradu na obali. O kojem se gradu radi nije važno jer su svi tako nalik jedan drugome. Nikad skupa ne idemo ljeti u gradove, doma smo ili odlazimo na otok, osim kad putujemo izvan Hrvatske. Ovdje smo zahvaljujući Lazarovoj rezidenciji, on piše scenarij, a mi krešamo u stanu koji zbog nas nikad neće postati prostor za pisanje. Stan je naravno zamišljen za jednu osobu pa smo svojim stvarima zauzeli svaki kutak koji je mogao poslužiti kao neka površina za rad, ali Lazara to previše ne dira, ionako je odlučio pisati uz more, u kavanama, a nas koristiti kao dar na kraju dana, kao neku vrstu opuštanja nakon uspješnog pisanja.

prvi put sam tu.

                                                         ja sam bio na nekom izletu.

ti?

                                                         ma da ziher, pa nisu moji imali za ljetovanja na ovakve destinacije. mi smo kampirali po otocima ili bi se skrpali teti na more. tad kampiranje nije bilo za bogate.

jebeno, onda ćemo sad sve istražiti.  

                                                         nadala sam se da neće bit kiša, sad kurac, a ne kupanje.

znači ti želiš izlaziti, ostali?

                                                         neku kafanu da pijemo kao ljudi.

meni su okej pivice uz more i kaj ja znam, da dobro jedemo nešto domaće.

                                                         ja ću pisat od 7 do 17 s nekim pauzama, a onda me navečer računajte u sve.

nadobudno.

                                                         samo mi je žao kaj je takvo vrijeme.

Lazar se probudio u sedam, na putu do kupaonice je pokušavao biti tih i naravno da je porušio sve oko sebe, otvorili smo oči i uskoro opet zaspali. Vratio se vrlo brzo, njegovo pisanje do popodneva je prvi dan bilo bezuspješno, nije bilo ni podne kad je uletio u stan i ne obazirući se na nas, zalupio vratima, kao da nas baš želi probuditi.

koji ti je kurac?

                                                         ništa.

pa kaj lupaš vratima?

                                                         ma živcira me ovaj grad.

jebote, nisi ni stigao.

                                                         pusti ga, nema inspiracije pa sere.

je, baš mi za scenarij treba inspiracija.

                                                         kavu ne možeš popit, a da nije ono fensi sranje, jebote to je, koji je to kurac uopće, naparfemirana kisela splačina, to mi je onak u rangu s craft pivama, pa nemoj me zajebavat.

ja lajkam te fensijane.

                                                         ja sam uz Lazara, znači odvratno, od tih stvari poštujem samo niche parfeme, ovo sve ostalo, craftice i kisela kava, koji je to k, šta da s tim radim. da želim jest naručio bih nekaj, daj normalnu pivu i dobar stari Frank.

svejedno si agresivan zbog jedne kave.

                                                         košta stari moj trideset kuna, jebenih trideset kuna?

dobro, ti si onak osoba koja po svemu sere, skupo je, znamo to, al kad smo na otoku ti fale ljudi i fensi stvari, možda je jebote ipak problem u tebi. kaj si očekivao? doći kod barbe koji ti kuha tursku?

                                                         joj daj pliz, po otoku serem jer je dosadan nakon tri dana, nikakvog sadržaja.  

ajmo realno, živčan si jer nisi napisao koliko si htio i sad su ti drugi krivi.

                                                         okej, ovako, ti nas danas vodiš na ručak, nađeš kafanu gdje ćemo popiti ko ljudi i družit se.

dogsi.

Cijeli smo dan hodali, uživali u moru i mirisima, pokušavali se udaljiti na plažu ili zidine na kojima nitko ne hoda preko tebe, ali takvo mjesto više ne postoji ni u jednom gradu koji smo posjetili. Naravno da smo prva dva dana bili zahvalni što smo uopće ovdje, imamo gdje spavati i more je zaista tu, ali od grada ne tražimo samo arhitekturu i njegovo postojanje, ono što se da vidjeti, a nije naplativo, prođe se u dva dana, kasnije je svako hodanje besmisleno. Svima nam je zajednička želja za uronom u grad onakav kakvim ga doživljavaju lokalci. Upravo je to ono što valjda svaka osoba koja putuje želi doživjeti, lokalno iskustvo, a cijeli se turizam od tog iskustva udaljava; onaj turizam koji se ondje nudi nepristupačan nam je i skupo se naplaćuje.

okej, fakat nemamo gdje.

                                                         ovo je otok u gradu.

jebote, bolje ti je stavit olivera li nekog na gitari nego tuc tuc da se nitko ne čuje, a imat mrežu po zidu.

                                                         dobro još to, a ovo nakaradno sve po samom centru, stari moj, sve je postalo zrće.

i dalje ljudi tu sjede i troše.

                                                         a kaj bi trebali, imaju godišnji dva tjedna, došli su od tko zna kuda, neće sad stajat doma.

teško razočaranje.

                                                         onak da ne možeš u gradu imati jednu birtiju koja je za lokalne ljude, kaj ja znam, da možeš popiti par cuga bez da zbrajaš idući korak i da možeš čuti kako se živi tu, šta ekipa radi, koji su interesi, di se izlazi, nešto.

tog više nema ni u zagrebu.

                                                         pa nema, nisam rekao da je zagreb bolji jebote odmah me na centralizam hvataš.

a ne možeš kriviti ljude, žive od toga.

Jednu smo noć proveli na plaži, kupili smo gajbu pive u dućanu, uzeli zvučnik i kikiriki i gledali u more. Naravno da se zvučnik nitko nije ni sjetio upaliti jer su valovi udarali u stijene i to je zvuk koji nam je svima trebao. Plaža je bila nedostupna i nikoga osim nas nije bilo. Zbog te sreće osjećao sam kao da i ja želim privatizirati javno dobro, kao da sam pomalo kriv jer uživam u miru i samoći, u krugu ljudi s kojima želim dijeliti prostor. Ostali smo do jutra na plaži, kao da je to posljednji put da vidimo more, kao da će nam ga netko oduzeti već sutra.

ko ovo more platiti.

                                                         more.

hehehe. doslovno.

                                                         jebote ovo je najbolja ponuda, slušaj ovo.

ljudi to ne kuže.

                                                         znaš kaj meni nije jasno, lokalci kao da ne cijene more, ti ljudi se ne kupaju uopće.

lol. koji k? pa nije da ne cijene, gledaju na to kao na izvor prihoda, idu u ribe, more im je izvor hrane i preživljavanja, cijene ga više od nas koji tu pijemo pive i čikamo u bocu jer smo se evo zaželili malo mira od svojih života.

                                                         a da, istina, moj bed. nisam tak to gledala.

ne kupaju se jer nemaju vremena i more im ne predstavlja zabavu, bace se da se ohlade i dalje. sigurno im nećemo mi sad doći objašnjavati kako se cijeni more.

                                                         znam, kužim. ja samo ovaj osjećaj ne mogu usporediti ni s čim drugim, doslovno. kad gledam u more kao da je sve moguće i sve otvoreno.

jebote iris što si poetična, jesi ti na rezidenciji tu?

                                                         odjebi.

i gleda more gdje se k njoj penje.

                                                         hahaha.

ja ne kužim to gušenje sadržajem i ljudima, a imaš tako lijep grad, tako lijepu prirodu i ti to sjebeš tendama i glazbom.

                                                         znaš kaj sam skužila, ako nije lijepo vrijeme i ne možeš se kupati, zapravo nemaš šta raditi.

jebote vi ste sad otkrili toplu vodu pa isto je nama doma, samo nemamo more. rente koje si nitko ne može priuštiti, jedemo svi sranje hranu, pijemo na klupicama, isto je.

                                                         točno i jesmo negdje preselili? nismo. onda nemamo šta srat po drugim mjestima, u svom smo pristali na ovo.

istina. živimo na sjećanjima.

                                                         vratite nam otok!

obećajte mi da ćemo zauvijek ljetovati na otoku.

                                                         ja sam za.

uvijek.

                                                         ja hoću, tri dana godišnje. iskreno ne kužim tu očaranost ničim.

mirom, lazar, mirom smo očarani.

                                                         pusti ga, njemu ništa nije dobro.

pa nije, ja moram u svijet.

                                                         i tamo ti je magla i tamo će past kiša i tamo će te ljudi gurati u javnom prijevozu.

ma ti sebe moraš srediti pa će ti bit dobro.

                                                         dobro, ajmo na izlet.

di?

                                                         pa na neki otok, cijeli grad je pun štandova za izlete.

ima neko iksicu? ja sam uzela.

                                                         ziher.

kaj? pa ne piše godina na staroj, a ziher ću proći jeftinije.

                                                         lazar časti od dnevnica.

Gradovi u kojima živimo nas guše, prilagođavaju svoje ulice ljudima koji su ovdje u prolazu, a one u koje odlazimo osjećamo kao međuprostor, ako ne nude ništa lokalno, čekamo da prođu. Osim mora, osim uživanja u pejzažu. Uvijek se udaljim, promatram sve ono što je bilo i što se sakrilo u buci, u ponudama i nestaje pod preopterećenjem. Zato volim mala mjesta, otoke na kojima ne postoji kapacitet za sve one koji tamo žele stići.

Živimo u gradovima u kojima smo odrasli, u kojima smo studirali ili smo radili jer se sjećamo nekih mjesta kojih odavno nema, nekih ljudi kojih isto nema, poljubaca koji su obilježili neke godine i prostore. Živimo u gradovima jer su nas oblikovali, jer mislimo da smo im dužni, jer im vjerujemo da će opet postati oni stari, oni koji kroje svoje strukture i prostore po nama, a ne po broju pristiglih turista. Zamišljam gradove u kojima postoji prostor za ples, za okret, bez da okrznemo nekoga oko sebe, ne srušimo neku čašu i neku tendu. Rob sam sjećanja i izmišljenih mogućnosti. I najveći mi je strah da za dvadeset godina neću plivati u ovom moru, u moru koje će promijeniti oblik i boju, koje neće postojati jer smo ga previše trebali, jer smo ga iskorištavali.

jesi ti išta napisao?

                                                         nisam imao di.

isuse koja pasivna agresija.

                                                         pa nije do vas, nemaš di pisat, vrt nemamo, grad nemamo, plaže su prepune. ništa.

jel vi brijete da će se naša djeca ikad kupati u ovom moru, ovakvom za tipa dvadeset godina?

                                                         koja djeca?

znaš kaj mi je onak najbesmislenije, dođeš u grad i onda je glavni sadržaj tog grada da ti nudi izlete iz grada.

                                                         haha to je fakat istina.

a tako je lijep. a tako miriše, tako puno može i onda se sve sjebe.

                                                         nećemo više ići u gradove koji nude izlete.

i di idemo?

                                                         na neki otok.

i onda ćemo tamo htjeti ostati.

                                                         pa kaj? doslovno možemo.

jedva čekam doći doma.

                                                         to ti je isti takav grad btw.

znam. robujem mu.

                                                         čak nema ni izlet ponudu, nemaš di.

Ovaj tekst sufinanciran je sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.

Možda će vas zanimati
Održati Tamagotchija na životu što duže
Homepage ali  1 29.06.2022.

ali ponosni smo na tebe

"Dan kad sam osvojio nagradu za dramski tekst. Izlazim s terapije, izvadim mobitel iz džepa i ugledam poruku: 'ne podržavamo te u svemu, ali ponosni smo na tebe.'"

Piše: Espi Tomičić

Održati Tamagotchija na životu što duže
Homepage novo 275773339 500533161448913 7356260359275584494 n 22.03.2022.

Nitko nije znao plesat kao Mirza

'Nekako počinjem misliti da je stvar sreće, trenutka i slučajnosti što ima iznimaka koje samo potvrđuju pravilo jasno upisane putanje u najranijoj dobi.'

Piše: Espi Tomičić

Održati Tamagotchija na životu što duže
Homepage thumbnail img 1938 02.02.2022.

Danas sam pun neke Španije 

'Stojimo na balkonu i palimo svoju prvu cigaretu u Valenciji. Zamišljam grad koji žuri, ljude koji kasne na poslove, vlakove i dejtove, ali s prozora gledamo stabla naranče i palme, posvuda naranče i palme i grad diše, nitko se ne spotiče, nitko ne trči.'

Piše: Espi Tomičić

Video
Homepage 260069974 1523322011363264 8852667637121695020 n 27.12.2021.

Pitaj što te zanima: Espi Tomičić i Monika Herceg

Četvrto izdanje tribine 'Pitaj što te zanima - Spisateljice u dijalogu' bilo je posvećeno dramskom pismu. 

Održati Tamagotchija na životu što duže
Homepage untitled design 16.12.2021.

Vlasnički list ili o klasnoj tranziciji 

"Zidovi su puni mogućnosti. Dođe nam da uzmemo čekić i zabijemo tisuću čavlića po čitavom stanu, prvi put to možemo bez da pitamo, da zovemo i molimo najmodavce da okačimo svoje slike u njihovu imovinu, da svoju privremenost sakrijemo kroz ispunjavanje prostora."

Piše: Espi Tomičić

Održati Tamagotchija na životu što duže
Homepage currier and ives 05.11.2021.

Ljubi kolegu svoga

"Vrijeme je nagrada, filmskih, književnih i drugih. Sjedimo u dnevnom boravku i pijemo pive, vadim mobitel i čitam tko je što osvojio."

Piše: Espi Tomičić

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu