Dr. Ostojić: Tomić

PITANJE

Nu doture, pomagajte!

Iman problema s malin svojin, Ante se zove  - otkad se da u libri, zna san ja da neće to na dobro. Uvik nešto čita, nešto razmišlja a da ne govori na glas, čita sve deblje i deblje knjizin. Zna san da neće to na dobro. Proba sam mu kupit loptu, kupija san mu reket i vodija ga na tenisa, proba sam pričat s njin, proba san ga i tuć - ništa, on i dalje čita. Pa kad je navršija osamnajstu, reka san mu kad već čita, nek ode u Vrankvurt kod strica Joze pa nek čita građevinu na studiju. A on - upisa filozofiju i sociologiju. Kuku lele!

Ajde, mislija san da je to prošlo, on ima sad i dicu i ženu, da se smirija, ali ne! I evo ti ga sad opet na - studentski nemiri, a on se prvi javija u novinama. Studenti nisu stigli ni prdnit, a evo ti njega piše kolumnu o tom. Pa kud se mišaš, sine nesrećo... i onda sad kad je napisa, sad ga napa neki profesor vrancuskog, sad ima problema. Neće mu dat kredit, neće mu dicu upisat u školu, a i ti profesori vrancuskog, to je sve mafija, ko zna di će ga to sačekat, u nekoj ulici...

I sad ja njega pitan - a šta si se ti, sine, uopće miša? On kaže: nisan, ćaća. Ma nisi se miša moj kurac, malopren nan je stric u kući svima pročita tvoju kolumnu! Na glas! Pa ćaća, veli on, ja san se samo zajebava.

Doture, ako onda nisan izvadija kaiš i istuka ga... i tako on, sve se nešto miša, a ne miša se. Pa štas pisa članak onda o ton ako se ne mišaš! Popika se na kamen pa napisa članak! Jao, sine jadni...

Doture, pomognite mom malon, vi ste dotur za ote vražje knjizin. Ja san proba sve, ne znan više ništa. Virujte, doture, to je bija dobar mali, nije bija ni tako loš dok nije upisa oni vrag šta ga sad oće mukte. Pomognite, molin vas, doture, a ja san posla nećaka Luku da van donese u Booksu kilo pršuta i litru vina, domaćeg.

Zabrinuti ćaća

ODGOVOR

Poštovani gospodine oče!

Prvo Vam moram izvjestiti nesretnu vijest - bojim se da ta navada Vašeg sina da čita, komentira, pametuje i cinično komentira nije zasad izlječiva. Osim Vaših metoda, on je prošao redom hrvatski obrazovni lektirni sustav, prošao je vojsku (pa je napisao sprdačinu na istu!), ima već i životnog iskustva koje ga je trebalo pretvoriti u apatičnog bezveznjaka, a opet ništa. Na žalost, a to su najteži trenuci, postoje trenuci kada medicinska znanost mora pokleknuti i priznati svoju nemoć.

Ono što može ići u prilog Vašeg sina jest da vjerojatno i nije mislio ništa ozbiljno kad je napisao tu kolumnu i da zapravo i nije htio bog zna što reći osim da nabaci neku 'šegu' - ali budući da piše u novinama od kojih se (iz nepoznatog razloga) očekuje da iznesu neku bitnu istinu, onda su jedni shvatili njegovu kolumnu ozbiljno, a drugi su se opet ljutili jer će ga netko shvatiti ozbiljno (uključujući ovdje Koščeca). I onda ga svi shvate drugačije nego što je on namjeravao, a teško je polemizirati s čitateljima - već je Platon rekao da je tekst sam po sebi loše sredstvo komunikacije jer 'kad ga pitaš nešto, on šuti'.

A još je gore s Vašim sinom što je zarazan - jučer dolazim u ordinaciju, a bolničar čita njegovu kolumnu i još se smije. 'Pa kud se smiješ tome, u ovoj kući zdravlja...', kažem mu, a ovaj ništa. Eto, teško mi je što Vam ne mogu pomoći, ali znanost bruji o nekim eksperimentalnim metodama u Švicarskoj pa ću Vam rado javiti ukoliko se te metode pokažu uspješnima i ukoliko ministar Milinović odobri troškove uvoza te najmodernije literoterapeutske medicinske mašinerije.

Dr. Ostojić