'Slobodna': I eksplicitno i implicitno o ideologiji

Kada sam 2018. godine posetila Tiranu, bila sam šokirana automobilima koji su se mogli videti u centru grada: neverovatno veliki i visoki, uglačani, meni nepoznatih marki, po svoj prilici preskupi, bili su to automobili koje nikada dotad nisam videla, ili barem ne u tolikom broju, mada sam već bila putovala i po bogatijim evropskim prestonicama. To me je tim više iznenadilo što sam u Tiranu upravo bila stigla iz Drača, nakon što sam prvo malo pričekala, jer autobus nije imao vreme polaska, nego je polazio kada se potpuno napuni. Ovaj neobičan sistem, koji je delovao istovremeno simpatično, lokalno i zastarelo, takođe je bilo nešto što sam prvi, a i poslednji put videla u Albaniji. Bilo je očigledno da je to zemlja velikih, prevelikih razlika.

Slobodna: odrastanje na kraju povijesti, autobiografska proza Lee Ipi (Ypi), profesorke na Londonskoj školi ekonomije, knjiga je upravo o društveno-ekonomskim, a i kulturološkim razlikama ovog tipa, razlikama albanskim, ali i opštim. Izuzetno informativna, napisana s talentom i dirljivo, ali ne sentimentalno, Slobodna je knjiga i eksplicitno i implicitno o ideologiji: eksplicitno, jer za temu ima kraj totalitarnog socijalističkog sistema Envera Hodže i početak liberalnog kapitalizma; implicitno, jer pokazuje, kao retko koja prozna knjiga, da je svako naše ma i najbanalnije uverenje ili postupak neizbežno manifestacija ideologije.

Upravo zbog ideologije, priznajem da mi je relativni hype oko ove knjige, i njen očigledan uspeh na Zapadu, izazivao odbojnost. Knjiga o odrastanju u socijalističkoj Albaniji, više od trideset godina kasnije, napisana na engleskom i ovenčana nagradama i pohvalama liberalne Evrope? Već sam mogla da pretpostavim da u Albaniji u vreme Hodže nije bilo „više vrsta jogurta“, kako jednom reče bivša predsednica Hrvatske. Nije mi se čitala ta ista misao varirana i rastegnuta na 250 stranica. Ni prva rečenica knjige nije me previše ohrabrila: „Nikad se nisam pitala što znači sloboda do onoga dana kad sam zagrlila Staljina“ (str. 11). Poznato je već da među liberalnom publikom, obrazovanom kao i neobrazovanom, najveće zgražavanje izaziva saznanje da komunizam, za komuniste, znači borbu za slobodu. Prva rečenica Slobodne utoliko mi se činila, kao ciničnoj kritičarki, kao još jedan mamac za čitaoce-kupce, i kao loš znak. Shvatiću, ipak, ubrzo da ta prva rečenica, kao i tema knjige, zaista i predstavljaju neku vrstu mamca. Samo što cilj nije da čitaoci na kraju sklope korice i vrate se u svet uvereniji u užase socijalizma i blagodeti liberalnog kapitalizma, uvereniji u ono što su već mislili. Lea Ipi nije agitatorka, a Hodžin socijalizam nesumnjivo je bio totalitaran i zločinački. Ali svaki čitalac iole sposoban za refleksiju korice će sklopiti shvativši, kako autorka kaže u epilogu, da: „Sloboda nije žrtvovana samo kad nam drugi govore što ćemo reći, kamo ćemo ići i kako ćemo se ponašati. Društvo koje tvrdi da potiče ljude da ostvare svoje potencijale, ali ne uspijeva promijeniti strukture koje onemogućuju napredak svima, takođe je ugnjetavačko“ (str. 237).

Ako je naslovna „sloboda“ ključna reč za temu ove knjige, ključna za njenu formu je naslovna reč „odrastanje“. Ono što autorici omogućava da pitanje slobode obradi distancirano i nijansirano, dakle – najobjektivnije moguće, upravo je dečija/mladalačka perspektiva pripovedačice, koja ima 11 godina 1990., kada će socijalizam u Albaniji pasti. Legitimitet njenoj perspektivi daje i nekarakteristična društvena pozicija: Lea je, kao vredna učenica, veća komunistkinja od mnogih komunista, ali pre svega od svojih roditelja i bake. Oni je odgajaju u zvaničnoj ideologiji i uveravaju da je slučajnost što se njen otac ne samo preziva, nego i zove kao bivši premijer i fašistički kolaborant Džafer Ipi, ali o mnogim stvarima pričaju tako da ne može da ih razume, šapućući, i godinama odbijaju da u dnevnoj sobi okače Hodžinu sliku, izgovarajući se praktičnim razlozima. Lea će to moći da razume tek kada socijalizam padne, a i čitalac informacije dobija postupno: njena majka je iz porodice kapitalista kojima je zaplenjena imovina; otac je praunuk Džafera Ipija; baka je ćerka pokrajinskog namesnika Osmanskog Carstva. Ovakva pozicija pripovedačice i njene porodice – te pozicije se, u Leinom detinjstvu, još uvek/više ne poklapaju – oneobičava pripovest i čini je dinamičnijom, približavajući je gotovo pa misteriji koja nas motiviše na čitanje kako bismo je što pre razotkrili.

Jedna od najdirljivijih anegdota, posledica tih pozicija, u vezi je s limenkom koka-kole koja je predstavljena na naslovnici knjige, retkog predmeta koji Leina porodica nabavlja i stavlja na televizor. Kada limenka nestane, Leina majka će za „krađu“ optužiti komšinicu Doniku, što će izazvati svađu među dve porodice, inače bliske. Svađu će okončati Lea, sakrivši se, tako da u potragu mobiliše ceo komšiluk, pa i Doniku i njenog muža, Mihala, partijskog funkcionera. Dok porodice budu sedele u dnevnoj sobi Ipijevih, okupljene u dobrom raspoloženju nakon okončane svađe, Lea će, detinje uzbuđena, izjaviti kako su, umesto limenke, trebali „staviti sliku Strike Envera [...], ali oni nikad ne žele ništa što ima veze sa Strikom Enverom“. Leine roditelje i baku obuzeće, kada to začuju, smrtni strah. „Ruke su joj se tresle. Moj otac […] ispustio je vilicu“ (str. 57). Ali Mihal će, strogo i nežno, objasniti Lei da je „jako glupo“ to što je rekla, da njeni roditelji vole partiju i Striku Envera, i da ne sme „nikad ponoviti“ ono što je rekla (str. 58).

Pitanje koje ovde dolazi do izražaja, a na koje odgovor ne ume da dâ ni pripovedačica, glasi: „Zašto su mi moji toliko dugo lagali?“ (str. 109). Odgovor je, možda – za njeno dobro, a možda je u pitanju traumatizovanost samih roditelja/bake, koji o onome što je nekad bilo radije ne pričaju. Možda je pak u pitanju ideologija sama, u terminima lakanovske/žižekovske psihoanalize, potreba da krijemo istinu od Velikog Drugog, da je ne izgovaramo, kako se struktura našeg života ne bi raspala i ostavila nas na temeljan način izgubljenima (upravo kako će se i porodica Ipi i druge albanske porodice osećati kad se tržište otvori).

Lea je već bila shvatila da se odrastanje sastoji u učenju koja pravila važe i kada, u učenju da mnoge stvari ne treba uzimati doslovno, i da nije pametno ukazivati na diskrepancu između onog što se govori i onog što se čini. Šta je to, opet, drugo nego ideologija? Jedna od najjačih slika ideologije kao tačke iz koje se aktivnosti, uverenja, govor sankcionišu kao mogući ili normalni pomalja se neočekivano, u Leinom razgovoru s vršnjacima nakon Hodžine smrti. „Ako bi nešto nas djecu moglo uvjeriti da je religija iracionalna, da je suludo vjerovati u postojanje Boga, to je ideja da bi mogao postojati život nakon ovog koji imamo“ (str. 45). Uporedite ovaj stav s nekom dirljivom scenom iz holivudskog filma u kojem otac i majka posle smrti bake sinu govore kako je ona još uvek tu s njim, kako ga posmatra i voli, pokazujući prstom ka nebu, i shvatićete da se bilo šta može naučiti, bilo šta uzimati kao „prirodno“ i normalno.

Leina perspektiva oneobičiće mnoge elemente njenog, ali i, bitnije, naših života. Ništa se ne čini bizarnijim, kad bolje razmislim, od činjenice da pesma Insieme koja je 1992. pobedila na Evroviziji u Zagrebu peva o suštinski ekonomskoj činjenici: „tek sam nekoliko godina poslije otkrila da pjesma ne slavi slobodu i jedinstvo u širenju socijalističkih ideala diljem Evrope […] nego Ugovor iz Maastrichta kojim će se uskoro uspostaviti slobodno tržište“ (str. 102). U perspektivi koju Lea Ipi zauzima u knjizi, podjednako je bizarno, podjednako ideologično slaviti sentimentalnom pesmom „jedinstvo u širenju socijalističkih ideala“ – to se zaista doima kao kunderovski kič socijalističkih manifestacija i vokabulara – i ekonomski ugovor koji uspostavlja slobodno tržište i ima za krajnji cilj bogaćenje. U oba slučaja, u pitanju je propaganda. Ta reč se u pobedničkoj liberalnoj ideologiji povezuje sa socijalizmom i spada u njegov „zastareli“ vokabular, ali Slobodna, podsećajući nas na vokabular ekonomskog progresa i slobode devedesetih („emerging markets, investor confidence, governance structures, transparency to fight corruption“ [str. 213]), pokazuje da je i on u stvari zastareo, danas povezan s tranzicionim divljanjem kapitalizma i kriminala i naivnošću oličenom u slici, na primer, Vaclava Havela s podignuta dva prsta.

Čitav drugi deo knjige posvećen je toj ideologiji liberalnog kapitalizma, koji Evropa i Amerika „prodaju“ Albaniji. Oni su im to, u stvari, već prodali. „’Sloboda funkcionira’, rekao je tadašnji državni tajnik SAD-a James Baker gomili od preko tristo tisuća ljudi koja se spontano okupila u glavnom gradu“ (str. 126). Godine 1997., Albanija će zapasti u građanski rat nakon što brojne piramidalne investicione sheme propadnu, i veliki broj ljudi izgubi svu svoju ušteđevinu. Bande će vladati ulicama, pucaće puške, ljudi će ginuti – kako izgleda tranzicija, nije nam nepoznato.

U još jednoj upečatljivoj slici ove knjige, toliko efektnoj da bi neki zagovornik liberalnog kapitalizma mogao da je proglasi manipulativnom, Leu će upitati otac zna li koja je bila najteža stvar koju je morao da uradi u životu. „Da nije možda ono kad je kao dječak od šest-sedam godina pokušao obraniti majku kad ju je tukao policajac? Ili možda ono kad je morao ostaviti svog psa jer mu je obitelj bila deportirana? Ili kad je prvi put vidio oca nakon što je pušten iz zatvora, pa se pitao tko je taj stranac koji će živjeti s njima?“ (str. 191). Odgovor se krije u dvorištu kuće, koje otac otkriva povukavši zavesu: tamo je tridesetak Roma koji su došli da ga mole da ih ne otpusti nakon što su proveli živote radeći u luci, koju otac, kao novi generalni direktor, treba da privatizuje. Ideologija slobode koju knjiga implicitno postulira ona je koju zastupa junakinjina baka, kojoj je knjiga posvećena: „uvijek [smo] odgovorni za posledice, čak i ako nismo odgovorni za uzroke“ (str. 195). Otac, inače fasciniran poginulim, tačnije, pobijenim revolucionarima prošlosti, neće otpustiti radnike.

Iste 1997. godine, dok se puca po ulicama, Lea napušta Albaniju kako bi upisala fakultet u Italiji. Kako sama kaže: nikad se neće vratiti. Šta ostaje od detinjstva? „Klasna borba nije bila gotova“ (str. 196), jasno je Leinom ocu suočenim s otpuštanjima. No klasna borba je trajala i u vreme socijalizma, a klasu, kako pokazuje Slobodna, ne čini samo novac. Ako smo do sada bili u domenu značenja koje sankcioniše, koje predviđa autorka, dolazimo sada do onog što možda i njoj izmiče. Mada su im mogućnosti bile skromne – finansijske mogućnosti, mogućnosti kupovnog i drugog izbora, mogućnosti putovanja – Lea je imala gotovo idilično detinjstvo, a nostalgija koju je nemoguće izbeći uspeva da zarazi i čitaoca. Neprestana napetost (u suprotnosti sa pojedinačnim momentima straha), anksioznost, započeće tek s padom socijalizma, kada i Leini roditelji i čitavo društvo postaje nervozno, grozničavo. To će dostići vrhunac 1997. godine. No poenta ovde nije (samo) da je život u socijalizmu bio bolji od života u tranziciji. Poenta je u tome da Leina porodica, ni kada su joj uklonjena sva predratna obeležja, nije postala „radnička“ (oba roditelja su nastavnici). Nema ova knjige veze s autofikcijom autora poput Eduara Luija, Nore Verde ili Dijane Matković. Leu su roditelji bezuslovno voleli i podržavali¹, i uprkos sopstvenim brigama; s bakom je pričala na francuskom, sve dok se nije požalila da joj se zbog toga deca smeju (znanje francuskog joj je, naravno, ostalo); bila je glavna pametnica u porodici, protivrečila, „odgovarala“ se. I još jedan slikoviti detalj: Lei je komšija Mihal, partijski funkcioner, dozvoljavao da, u dečijoj razularenosti, skače „s njihova stola na kauč“ (str. 56) – scena koju bismo mogli da stavimo u isti onaj holivudski film.

Leino odrastanje bilo je relativno skromno, ali, u društveno-kulturološkom smislu, buržujsko. Trenutak u kome ona, već na studijama, dobija restituisano nasledstvo tako da može „jesti po restoranima i do sitnih sati po barovima raspredati o politici“ (str. 238) trenutak je u kome se krug zatvara. U nekoj drugoj knjizi, bio bi to bajkoviti narativ siromašne služavke koja saznaje da je princeza. Ako ste „klasni neprijatelj“ Lee Ipi, pojedini detalji u knjizi i ovako će vas ubosti kao nevidljive strelice. Jer, možda ste vi mogli da birate koji ćete jogurt popiti, ali se danas i dalje mučite sa samopoštovanjem i francuskim. Ili vaša autofikcija nije osvojila svet zbog toga što nije napisana na engleskom (ili barem francuskom!). Slobodna pokazuje, većinski namerno, a onda i nenamerno, da je, baš kao što nas uče Marks i njegovi raznorodni naslednici, a kako sam na ovom portalu već pisala, jedina realna borba, borba svih borbi, ona klasna, koja je, onda kad se činila najuspešnijom, tek bila počela.

1 Treba ipak napomenuti da će Leu 1997. neočekivano i privremeno ostaviti majka, kada, tokom šetnje s Leinim mlađim bratom, a nakon početka nemira u Draču, spazi brod kako se iskrcava za Italiju. Sama autorka ne bavi se gotovo uopšte ovom bolnom temom, no saznajemo da je otac bio toliko besan da je izjavio kako ženi nikada neće oprostiti što je ostavila jedno od svoje dvoje dece.