Emancipirane feminističke heroine (?) i sublimacija klasnog srama

Irina Sturges, junakinja romana Boy Parts Elajze Klark, originalno objavljenog 2020, a u prevodu Mirte Jurilj 2023. godine u Nakladi OceanMore pod nazivom Komad malog, opisana je u blurbu hrvatskog izdanja kao nova ikona „feminističke, buntovničke i emancipirane književnosti za onaj dio generacije milenijalaca koji je razočarala razvikana Sally Rooney“. Zamišljen, pretpostavljam, delom i kao provokacija, ovaj komentar očigledno se učinio zanimljivim i Mateju Ivušiću, koji se na njega osvrnuo u intervjuu s Elajzom Klarkom za tportal, povodom njenog gostovanja u Hrvatskoj. Autorka je tada rekla da „voli“ Sali Runi, ali da misli kako „nema sličnosti“ između njihovih poetika.

Kao i uvek kada izdavač odluči da kontrastira dva autora, budući da naš mozak nije u stanju da negira pre nego što uporedi, mi smo u stvari izazvani da uporedimo nešto između čega ranije nismo videli veze. Elajza Klark i Sali Runi zaista imaju drugačije poetike, i to je glavna razlika između ove dve autorke koje inače povezuje činjenica da su obe objavile svoje zapažene debitantske romane sa manje od 30 godina. Ali Komad malog ima neočekivane tematske veze sa Razgovorima s prijateljima, i njihovo osvetljavanje bi moglo nešto da nam kaže ne samo o književnim svetovima ta dva romana, već i o onom stvarnom, našem.

Za početak, malo o toj razlici u poetici. Sali Runi je, 2017. godine kada je u Irskoj izašao njen prvi roman, postala senzacija zbog jednostavne poetičke kombinacije: psihološki uverljiv realizam i besprekorno sveden stil, plus, seksi tema. Možda deluje da je takva književnost svuda oko nas, ali ne, takve književnosti ima u stvari jako malo. Sali Runi niko ne može da ospori čistoću stila, osećaj za dužinu trajanja scene i sposobnost balansiranja između dijaloga i naracije, i ako su Razgovori s prijateljima kič, onda je to visokokvalitetan kič, kič za urednice i kritičarke kojima je dosta neuspelih metafora i pretencioznih intertekstualnih referenci. Sali Runi se čita kao događaj iz stvarnog života koji ima apriorni potencijal da postane značenjski (relativno) univerzalno razumljiv i relevantan – ili ga je možda samo zapisao neko s talentom za pripovedanje.

U Razgovorima s prijateljima, Frances i Bobbi, studentkinje i najbolje drugarice koje su nekada bile u vezi, upoznaju dobro situiran stariji par, spisateljicu/fotografkinju Melissu i glumca Nicka. Bobbi će odmah biti očarana Melissom, dok se Frances, mada će to kriti od Bobbi, zaljubljuje u Nicka, i centrom radnje postaće mnogi usponi i padovi ovog „ljubavnog četvorougla“, koji se odvijaju na pozadini klasnih odnosa. Da li su Razgovori s prijateljima zaista neka vrsta autofikcije – priča napisana prema istinitom događaju – ne znam, niti mi je tako nešto ikada palo na pamet pre nego što sam tu ideju pročitala u tekstu Lare Mitraković. Bitnija od toga ovde je činjenica da je Sali Runi imala svega 26 godina u trenutku objavljivanja svog debija. Ali 2017. godina je bila sada već davno, i autorkino ime u takozvanoj „kritičkoj javnosti“ danas više ne izaziva pretežno pozitivne komentare kao ranije.

Budući da sebe i dalje svrstavam među obožavateljke Razgovora s prijateljima (kao i Normalnih ljudi iz 2018.), možda je moje iskustvo ovde relevantno: treći roman Sali Runi, Divni svete, gde si (2021), počinjala sam da čitam tri puta, prekinuvši svaki put na istom mestu, onda kada mi se učinilo da autorka forsira nešto što je ranije dolazilo prirodno, i da je početničku opuštenost (felix felicis svakog pisca) zamenilo pretenciozno insistiranje na „politizaciji“ teme, ostvarenoj kroz dijaloge koji su se nekada gutali, a sada postali dosadni. Da problem nije u tome što sam ja danas starija i iskusnija govori mi činjenica da sam, i nakon trećeg čitanja Razgovora s prijateljima (zbog ovog eseja), i dalje oduševljena savršenom jednostavnošću tog romana, onim effortless efektom koji ima naizgled nenašminkano lice nakon što su na njemu diskretno istaknute oči, obrve i jagodice, a ten ujednačen. Međutim, čitan u paru s Komadom malog Elajze Klark, roman Sali Runi pomalja se u novom svetlu. Naprosto, kod Elajze Klark ima više književnosti, dobre književnosti, što me podseća na to da neka knjiga ipak može da ima sve.

Ako su Razgovori s prijateljima zanatski uglancano delo koje ima neke zanimljive društvene i političke implikacije (namerne i nenamerne), Komad malog je zanatski uglancano, ali i izuzetno motivski promišljeno – dosledno i uspešno promišljeno – delo, otvoreno literarnim, a ne samo psihološkim tumačenjima, kao što je slučaj, mora se priznati, kod Sali Runi. Utoliko bi Elajza Klark mnogo pre zadovoljila kriterijume o kojima su nas (muškarci) podučavali na fakultetu, i koji (kriterijumi) nisu nužno skroz za bacanje. Glavno „literarno“ pitanje romana Komad malog jeste ono da li je Irina uradila nešto vrlo loše ili nije, da li joj se određeni događaji priviđaju ili su deo njene fikcionalne realnosti. Osim što, naravno, nema konačnog odgovora, odgovor, na kraju krajeva, nije ni previše bitan, jer suštinski ne menja značenje romana. On eventualno menja odeljak u knjižari u koji će roman biti smešten – ne čudi me što je tema autorkinog sledećeg dela, pod nazivom Iskupljenje, ubistvo učenice koje su počinile njene vršnjakinje. Ipak ću spojlovati: pitanje da li je Irina nekog ubila ili nije suštinski ne menja njen neosporno sadistički karakter. Mnogo je zanimljivije tumačiti ga, onakvog kakav nam je predstavljen, s onim implikacijama i uputama koje nam je autorka ostavila u tekstu.

Komad malog je roman o mladoj fotografkinji koja stvara nešto što galerija u kojoj će izlagati zove fetiš umetnošću. U pitanju su fotografije i snimci muškaraca nekonvencionalne lepote koje Irina svodi na objekte, ponekad i nasiljem (recimo, šamarajući ih dok ne prokrvare!). Na izložbi, jedna ugledna kritičarka će joj reći: „Način na koji ste se ovde poigravali s pristankom je predivan. Kritičan, odvažan, predivan glumac je taj vaš dečko. Nelagoda zrači s ekrana“ (str. 220). Da, samo što se Irina nije poigravala s pristankom (consent-om – engleska reč jasnije pokazuje koja tema Elajzu Klark ovde zanima), niti je taj dečko glumac. Irina pristanak jednostavno nije tražila. Da li je ona emancipovana feministička heroina?

Kao i uvek, dobra književnost mnogo je komplikovanija od svog „blurba“, od proizvoda u koji je pretvorena da bi bila plasirana na tržištu, i kao što bi bilo uskogrudo i nefer prema književnosti Elajze Klark insistirati na tome da nasilje nije feminizam, da se feminizam ne sastoji u obrtanju pozicija moći nego u jednakosti, bilo bi isto tako nefer i pogrešno redukovati Irinu na nekakvu banalnu psihologiju i reći da je ona nužno feministkinja zbog toga što je pretrpela nasilje i onda sama uzvratila nasiljem. Nefer znači da su ovo teme kojima samo feminizam kao ideologija ima obavezu da se bavi (pitanjem šta je feminizam, ukratko), ne i autorka romana, a onda ni ja koja o njemu ovde pišem.

Od spolja, Irina je junakinja kakvu retko viđamo u književnosti, onoj koju pišu muškarci ali, budimo iskreni, i onoj koju pišu žene – to je žena za kojom muškarci jure umesto da juri ona za njima, žena koja vara muškarce umesto da varaju oni nju, žena koja ne želi da bude u vezi, a kamoli „srećna do kraja života“, žena kojoj je karijera istinski na prvom mestu, a ne samo kad koristi svoju „emancipaciju“ da prividno distancira i time samo jače privuče muškarca. Da Irina tretira muškarce baš onako kako (u umetnosti ili životu, vi birajte) uglavnom muškarci tretiraju žene, Elajza Klark jasno pokazuje u scenama s „Edijem iz Teska“, kako svog najnovijeg modela naša fotografkinja naziva. Edi je mešane rase, nizak, mlađi četiri-pet godina od Irine (koja se bliži tridesetoj). Radi u Tesku. Edi je jedan od onih mladića kojima je izuzetno stalo da dobro tretiraju žene, do tačke u kojoj to postaje apsurdno i neodrživo. Edi bi želeo nešto više od Irine, koja obično ne spava sa svojim modelima, ali Edi je, zbog svoje očigledno submisivne prirode, u njoj ipak izazvao interes zbog kog će prekršiti svoj profesionalizam (Irini je omiljeni film Salo ili 120 dana Sodome, a Pazolini je njena direktna umetnička inspiracija).

Osim što je inače prema njemu bezobrazna i tretira ga s arogancijom, tokom seksa, Irina počinje da davi Edija: „Stisnem ga, objema rukama, i otpustim kada postane ljubičast u licu“. Kada ga pita da li je dobro (post factum, a ne pre nego što se u to upustila), on joj pokazuje palac nagore. Na kraju je ipak zamoli da se skloni, uz jedno – „oprosti“ (str. 124). Kasnije će joj, nakon još izvinjenja zbog toga što je bio „čudan“, reći između ostalog i da „ne shvaća zašto bih uopće htjela spavati s njim, ali je jako zahvalan što jesam“ (144), i izvesti je na večeru, tretirajući je kao nežnu princezu. Da skratim: Edi se našao u odnosu iz kog treba da beži glavom bez obzira, ali se, umesto toga, izvinjava onda kada sâm zaslužuje izvinjenje. Razlog? „Niko nikada nije učinio da se osjećam tako željenim“ (str. 193). Razlog? Edija naša kultura i on sam smatraju neatraktivnim (nizak je) i on ima vrlo nisko samopouzdanje; Irina je lepa, zgodna, negovana, naprosto poželjna.

Međutim, Irina i sama u stvari ima vrlo nisko samopouzdanje – u njenom slučaju, budući da je taj osećaj sublimiran u agresiju i aroganciju, tačnije je reći da ima vrlo slab osećaj lične vrednosti. Osim u agresiju i aroganciju, osećaj niže vrednosti sublimiran je i u ishranu sačinjenu od salate i tunjevine, u redovno vežbanje, ekstenzije u kosi i rutinu negovanja kože od nekoliko koraka, u puno neudobnih komada odeće i samo jedne farmerke, koje su joj pritom male (po njenom priznanju). Elajza Klark ostavlja dosta jasne naznake da Edija i Irinu treba da tumačimo kao dva suprotna ishoda istog psihološkog procesa. Oboje su pretrpeli seksualno nasilje kao posledicu gruminga (grooming), predatorskog ponašanja bliske starije osobe prema ranjivoj mlađoj osobi/detetu. Edija je iskoristio drug starijeg brata, Irinu nastavnik likovnog. Takođe, oboje imaju osećaj da je iskustvo bilo donekle konsenzualno: Irina kaže da je uživala u tome što je radila s nastavnikom, Edi je bio pogođen kada je sve prestalo.

Ali, kada Irina ispriča Ediju svoju priču i lagodno je nazove svojom „inicijacijom“, Edi će joj reći: „Isuse. Tako mi je žao, Irina“ (str. 147). U samo jednom od brojnih genijalnih detalja Elajze Klark, njena junakinja će nakon te razmene, koja se odvija dok se Irina tušira, odjednom postati „vrlo svesna toga da sam gola“ (str. 147). Ona će sama povodom Edijeve patnje nakon što ga predator na kraju odbije reći: „Zašto je mali Eddie pokušavao iznova raspiriti nešto što mu je izazvalo takvu nelagodu i zbunjenost?“ (str. 148-9). Odgovor na to pitanje jeste i odgovor na pitanje zašto Edi ne pobegne od Irine kada ona počne da ga davi iako je sve što želi, kako zaključujemo, da se ušuška pored nje u krevetu. Naravno, te dve stvari su povezane, i Elajza Klark nam odgovor neće uskratiti: „Čini se kao da je [Eddie] od ljudi uvijek dobivao samo ocat, i sada ni ne zna kakvog je okusa med“ (str. 188).

Još jedna nedavno objavljena knjiga govori o grumingu, i takođe ju je napisala žena mlađa od 30 godina. U pitanju je roman Ova soba se ne može pojesti Slovakinje Nikol Hoholcerove, originalno objavljen 2021, kada je autorka imala samo 22 godine, u srpskom prevodu Zdenke Valent Belić objavljen 2023. u izdanju Prometeja. Posredi je autobiografski roman, a autorka kaže da je seksualni predator (i u ovom slučaju nastavnik likovnog) o kome je u knjizi reč ne samo obavešten da je knjiga napisana, već joj je na njoj i čestitao. (Nepotreban ali bizaran fun fact, kao iz sveta Irine Sturges.) Roman Ova soba se ne može pojesti, koji je, neiznenađujuće, izazvao jak utisak u Slovačkoj i Češkoj, a u pripremi je i englesko izdanje, nije savršen, a njegov glavni problem je odsustvo obuhvatnije karakterizacije i konteksta u kome se problematičan seksualni odnos odvija, odsustvo teksta – knjiga je kratka, a sastoji se, u pravom gen Z maniru, iz crtica dugih ponekad pasus ili dva, ponekad samo jednu rečenicu.

Ali knjiga Nikol Hoholcerove zanimljiva je jer osvetljava neke od bitnih tema Komada malog. Konkretno i pre svega, osećaj junakinje da je odnos, iako neravnopravan s tačke gledišta pozicije moći i godina, ipak „konsenzualan“. U romanu Ova soba se ne može pojesti, mada svakako nastavnik započinje odnos grumingom, dakle, „pripremom“ deteta komplimentima, validacijom, razumevanjem koje ima za dete kome razumevanje fali na svim drugim mestima, na kraju je Nikol ta koja inicira seksualne aktivnosti u uskom smislu („Posle škole ti prvi put zavučem ruku u pantalone“ [str. 35]). Mada je kod Irine nastavnik po svoj prilici onaj koji neposredno inicira seksualnu aktivnost, u oba slučaja je jasno da je gruming uspeo – devojčice su zaljubljene i spremne na sve, pa i na ono što izaziva nelagodu i zbunjenost. Takođe, i Nikol i Irina i Edi će želeti i nastojati da se veza održi, Nikol i Edi će to čak aktivno zahtevati nakon što predator, kog doživljavaju kao neku vrstu partnera, izgubi interesovanje (u oba slučaja to će se dogoditi kada započnu odnos s nekim drugim). Za razliku od Irine, ipak, Nikol Hoholcerova ne libi se da taj odnos nedvosmisleno okarakteriše, makar u pomenutom intervjuu, kao nešto što su odrasli koji su za njega znali morali da spreče, dakle, kao nasilje, kao zločin. Zbog toga (ali i zato što je u pitanju autobiografski roman) ne čudi ni relativno nedvosmisleno predstavljanje psihološke motivacije žrtve, značenjsko svođenje radnje na gruming kao specifičnu formu seksualne zloupotrebe. Kod Elajze Klark, s druge strane, ostajemo u moralno ambivalentnom, polisemičnom prostoru književnosti, u kome Irina možda jeste, a možda i nije žrtva (savršena žrtva svakako nije), u kome je ona možda sadistkinja zbog toga što je doživela, a možda jer je sadizam naprosto legitiman, samoafirmišući, praktično estetički izbor odrasle osobe...¹

Evo koja je „motivacija“ u pitanju kod dvanaestogodišnje Nikol (Irina je bila tri godine starija): „Lepo sam stigla kući a mama me je zagledala i rekla vidi kakve su ti ponovo noge, trebalo bi da se obuzdaš malo s jelom. Onda u sobi razmišljam […] kakve [noge] imam sada kada me ne gledaju roditelji, već ti, dok se dodirujem a ti mi kažeš da sam predivna žena sa predivnim nogama” (str. 43). U pitanju je, dakle, upravo validacija koja detetu nedostaje na drugom mestu (validacija je ovde grub i hladan izraz – možda je prava reč ljubav), što nasilnikovo ponašanje i određuje kao gruming.

„Za boga miloga, Rini, zar zbilja moraš da nosiš pete? Nije ni čudo da si solo kad ideš kroz život kao da imaš dva metra. […] Ma što si to napravila s licem? Imaš previše godina da se tučeš uokolo, Irina. […] Ove hlače si trebala uzeti za jedan broj veće. Baš sam prije pomislila da ti izgledaju dosta usko na dupetu“ (str. 23), reći će sve to, i još mnogo drugog, majka Irini prvi put kada je sretnemo u romanu. Irina upravo u odnosu s njom najviše deluje kao „ljudsko biće“ – na ivici suza, ili besna, ili svađajući se, ili očajnički pokušavajući da se ne svađa, ali ne uspevajući da kaže ništa što neće izazvati majčin negativan komentar. Ako vas neko udari u kafiću u kom radite, a vaša majka na to kaže da je sramotite što s takvom modricom idete gradom, onda valjda i ne čudi što na kraju imate problematičan odnos s muškarcima, s ljudima uopšte, bio taj odnos submisivan ili agresivan – čini se da s ovim detaljem svaka potreba za hermeneutikom u Komadu malog prestaje. Puno bi se moglo reći o Irininom odnosu s majkom, o nezadovoljstvu zbog kojeg majka ćerku doslovno emocionalno maltretira. Ali evo jedan citat umesto svega toga: „[Majka] prigovara da je to sramoti: ja, koja hodam uokolo s ovakvom modricom. Kaže da izgledam kao da sam se tukla ili da su me premlatili, što je u svakom slučaju prosto“ (str. 23).

Na prvi pogled, Frances iz Razgovora s prijateljima i Irina iz Komada malog udaljene su jedna od druge koliko to samo mogu biti: dok Frances provodi vreme pateći za oženjenim muškarcem u čiju je kuću, po sopstvenom priznanju, zaljubljena, komentarišući mu kako je mlevenje kafe pretenciozno ali rado tu kafu pijući (kod kuće je čeka nes), zatim piskarajući poeziju i prozu i čitajući za faks, Irina sluša Sutcliffe Jügend i polazi od Pazolinija u svojoj riskantnoj umetničkoj praksi, usput tretirajući muškarce kao smeće. Ali, kako kaže Slavoj Žižek u eseju objavljenom 2023. godine, „klasna borba je jedini univerzalni antagonizam, antagonizam koji preseca čitavu društvenu strukturu, ono nemoguće/realno koje baca svoju senku na sve ostale antagonizme.“² Prosto, reč koju više puta u Komadu malog upotrebljava Irinina majka, u originalu glasi common. Irina je, po sopstvenom priznanju, nouveau riche, i, ako je ona glavna zvezda svog odnosa s najboljom drugaricom Flo (odnos je toksičan – Flo je u Irinu zaljubljena i radi sve što joj ona kaže), s nekonvencionalno lepim (= ružnim, u njihovoj percepciji) muškarcima iz gradskog prevoza, s instagram pratiocima (koji je vide samo u najboljem izdanju), u „stvarnom svetu“ umetničke scene Londona Irina je nebitna. „U Newcastleu važim za prilično otmjenu, praktički za srednju klasu, ali tamo... Iz državne škole, s lokalnim naglaskom, teška pijanica. Odjeća koja je doma bila moderna i seksi bila je tako demode i drska i upadljiva na sve moguće krive načine. Netko me pitao je li mi tata rudar kad sam došla prvi dan i htjela sam vrištati“ (str. 79, poslednji kurziv dodat, da pokaže koliko Irinu ovaj klasni problem žulja).

Otac nije rudar, nego vodoinstalater. Pri kraju romana, u njenom razgovoru s devojkom koja joj je, kako će se ispostaviti, sredila izložbu u Londonu – informacija koju će Irina veoma teško podneti – saznaćemo još malo o temi klase koja je na prvi pogled sekundarna, usputna u ovom romanu o „jakoj ženi“: „Ono što želim reći jest ja nisam jebena radnička klasa, ali već smo bile raspravljale o tome. Samo zato što sam novobogatašica ne znači da nisam radnička klasa. Moj tata može biti uspješan, ali kad se sve zbroji i oduzme, vodoinstalater s velikom kućom i prepredenim računovođom još uvijek je samo jebeni vodoinstalater“ (str. 208, kurziv je ovde već originalan!). Elajza Klark u još jednom zanimljivom detalju pokazuje da Irinu zaista treba shvatiti kao nekog ko, baš kao i njena majka, pati od klasnog srama i posledičnog osećaja niže vrednosti. Blizu početka romana, kada Irina kaže modelu s kojim već duže sarađuje da „idemo ravno do studija“, on bezobrazno uzvraća: „Misliš, do tvoje garaže?“ (str. 32). Od Flo smo saznali da je Irina sklona lažima i ulepšavanju, ponekad na drastičan način, ali ona ne radi to samo zbog drugih. Pri kraju romana, kada počne da popušta njena ekstremna samokontrola imidža, Irina će se „odati“, isto onako kako to čini njena londonska drugarica koja sad živi u Americi, kad posle nekoliko pića zaboravi na američki akcenat. „Uputim ga u garažu“, reći će Irina i onda dodati: „U studio“ (str. 189).

Suština razlike između Razgovora s prijateljima Sali Runi i Komada malog Elajze Klark u tome je što klasni jaz, klasni sram, deluje neskriveno u ljubavnom zapletu između Frances i Nicka, Francesina žudnja za Nickom neskriveno je i žudnja za njegovom kućom. Elajza Klark nije u pravu kada u pomenutom intervjuu kaže kako bi junacima Sali Runi trebalo da se „dogodi neki problem“. Osim što pati od endometrioze i nekoliko puta tokom romana praktično iskrvari, Frances u jednom trenutku ostaje doslovno bez dinara, zbog toga što joj otac (koji je alkoholičar, i kome će oprati sudove kada njegovu kuću zatekne prepunu smeća i crva) nije uplatio novac. Frances uzima 500 evra kada joj preko veze objave priču, ali i Irina preko veze dobija izložbu – dok je Frances oko toga pomirljiva i srećna što će dobiti novac koji joj je preko potreban, Irina ima nastup besa zbog kojeg dvojica muškaraca završava (fizički) povređeno.

Razlika između Frances i Irine je u meri u kojoj su uspele da sublimiraju klasni sram, a ta mera, ta sublimacija, to je naposletku poetika autorki koje su ih kreirale. Mada je, dok čitamo Razgovore s prijateljima, jedna od najboljih scena u romanu ona u kojoj Frances otac alkoholičar preko telefona govori da mora da nauči da štedi dok ona stoji ispred sladoledžinice u nekom francuskom gradu na obali, gde njen oženjeni ljubavnik i njegova žena biraju među mnogobrojnim ukusima, u kontekstu Komada malog, ta scena deluje istovremeno kič i infantilno, kao da je taj nivo žudnje za pripadanjem višoj srednjoj klasi naivan i prevaziđen.

Možda i jeste. Ali, iako je Komad malog knjiga veoma svesna komplikovane problematike oko pitanja klase i feminizma, od kojih za mnoge u ovom eseju nije bilo mesta, sama junakinja Irina Sturges, mada mogu da je vidim na life-size posteru u svojoj zamišljenoj devojačkoj sobi, vrlo je diskutabilna ikona feminizma. Da završim u bezobraznom i istovremeno toliko rasterećujućem duhu ove knjige: Irina bi se sama na tu ideju zgrozila.

1 Ovde sam malo ironična, ali činjenica je da Elajza Klark nastoji da predstavi Irinin sadizam kao neku vrstu estetičkog izbora koji zahvata sve elemente života, umetničke i neumetničke, time uspešno onemogućavajući da se roman hermeneutički svede na psihopatologiju. Osim Pazolinija, Irina gleda azijske hardcore porniće, krije inkriminišuće polaroide u omotima filmova koji su u nekom trenutku bili zabranjeni i često aludira na serijske ubice, posebno na takozvana „ubistva u Snoutaunu“, prema kojima je napravljen i jedan od njenih omiljenih filmova.

2 Žižek, Slavoj. „The Eternal Return of the Same Class Struggle“, Identity Trumps Socialism: The Class and Identity Debate after Neoliberalism, ed. Marc James Léger (New York and London: Routledge, 2023), str. 44.