'Ljuljačka': Na rubu normalnosti

Debitantska zbirka priča Ljuljačka Valentine Mavretić, dramaturškinje rođene u Rijeci i nagrađene „Marinom Držićem“ za dramu, najavljena je kao knjiga o milenijalcima i milenijalskom pogledu na društvo u kom živimo. Mada su njeni junaci, kao i autorka, svakako milenijalci, ovakva najava ipak je obmanjujuća, a obmanuti čitalac brzo postaje razočarani čitalac. Koliko god najava uticala na prodaju, da bi knjiga bila stvarno prodavana (čitana, hoću reći!), ona mora biti preporučivana „od usta do usta“, a to se neće dogoditi ukoliko je u knjižari odaberu čitaoci pogrešnih preferenci. Da skratim, ono što najava Ljuljačke ne pominje jeste njena glavna odlika, a to je specifičan način pričanja priče, takav koji se nekima neće svideti, i koji neki drugi čak neće ni prepoznati kao dobar. Valentina Mavretić, mada piše o realnosti, ne piše „stvarnosnu proznu“; opisani događaji i karakteri začudni su, na ivici normalnosti na koju smo navikli (neuroza je pojam koji ovde spaja formu i sadržinu), a ipak toliko uverljivi, zaobljeni, naposletku i realistični. S obzirom na to da knjiga po svoj prilici nije imala naročito strogog urednika, rekla bih da je posredi čist talenat, zbog kojeg se nedostaci lako opraštaju.

Jedna od poslednjih priča zbirke, „Igra živaca“, govori o gimnazijalki, kasnije studentkinji Melisi, koja zarađuje igrajući poker, a potom doživljava porodičnu tragediju – teško je parafrazirati ovu ili bilo koju drugu priču, jer parafraza implicira nedvosmisleno značenje radnje, a ono u Ljuljački ne postoji. Osim toga, parafraza ukida specifičnost narativnog oblikovanja događaja, koja je ovde, kao što sam već rekla, od presudne važnosti za utisak koji tekst ostavlja. U svakom slučaju, „Igra živaca“ se završava u jednom kazinu u Splitu, gde Melisa vodi svoju poznanicu, ujedno i pripovedačicu ove priče, kako bi se i ona okušala u pokeru. Njih dve su se čule nakon nekoliko godina bez kontakta, i pripovedačica je tada pristala na Melisin predlog da i sama zaigra poker. Ovaj pristanak bi u nekoj drugoj priči delovao neuverljivo, ali pripovedačica pristaje baš zato što je to „neuverljivo“: „Zašto me pita nešto za što zna moj odgovor? […] Baš namjerno nisam željela odgovoriti nešto što ona može pretpostaviti“ (str. 105). Mada se narativ ovde, kao i drugde, razvija u svom začudnom pravcu upravo zahvaljujući neočekivanim, nepredvidljivim potezima junakinje, krajnji efekat nije nimalo neuverljiv, ovaj prkosni pristanak uklapa se u dotad ocrtan karakter pripovedačice. Uopšte, ako je radnja u Ljuljački uvek začudna, a postupci junaka i junakinja nepredvidljivi, ti postupci ipak su dosledni i ocrtavaju uverljive, upečatljive karaktere.

Najupečatljiviji, nezaboravan karakter ima Zita, junakinja i pripovedačica prve priče pod nazivom „Klima“, priče zaista antologijske. Zita je mlada trudnica koja živi u hotelu; ne zna se ko je otac deteta, to može a ne mora biti Roko, njen najbolji prijatelj već niz godina kojem večito (ne)namerno kvari odnose s devojkama. Priča se sastoji iz Zitinih prelazaka iz jednog u drugi hotel, već prema tome kada je koji zbog nečeg iznervira, i usputnih dogodovština i reminiscencija s Rokom i drugima. Zita je nekada bila uspešna plivačica, ali tome je došao kraj kada su otkrili da se dopingovala. Ono što mi čitamo je u stvari njen pokušaj da se izbori s tom greškom, izazvanom iritacijom zbog činjenice da se svi drugi dopinguju i zahvaljujući tome pobeđuju. Ispod niza bizarnih epizoda (recimo one s radnikom u astronomskoj opservatoriji opsednutog labudovima – „labud mu je bio svaka peta riječ“ [str. 27]), duhovitih detalja napisanih u deadpan maniru („došao je [Roko], pomalo zabrinut što kasni dvije minute“ [str. 30]) i misterioznih rečenica koje mogu značiti puno, a ne moraju značiti ništa („Klima na grčkom jeziku znači nagib, označava podneblje. [...] Odatle i izraz klima se kad nešto gubi ravnotežu, naginje se. Zašto bi to trebalo značiti nešto loše? Ako se klimam, istovremeno sam na dvije strane“ [str. 24]), pomalja se priča o devojci izgubljenoj nakon male ali ipak ozbiljne „tragedije“, ljute na ceo svet, a najviše na sebe.

Ali ipak, kako čitamo na kraju pomenute priče „Igra živaca“: „U sebi sam pokušavala pronaći smisao, izvući neka pravila igre, ali nisam uspijevala“ (str. 113). U duhu nedavno preminulog Frederika Džejmisona, rekla bih da su priče Valentine Mavretić poput Vorholovih cipela od dijamantske prašine, bez realističke „dubine“ značenja kakvu smo još uvek navikli da tražimo od književnosti. Mada se možemo poistovetiti sa težnjama junaka (na primer, junakinja priče „Promjena“, koja suptilno i izuzetno uspešno referiše na Kafku, ostavlja posao u marketingu kako bi se bavila pisanjem), pravi efekti ovih priča ostvaruju se na površini, tamo gde se bizarni i manje bizarni događaji ulančavaju u narativ, i zbog toga bi psihologizovati ih bilo pogrešno, kao što je pogrešno reći da su to „priče o milenijalcima“, čak i ako načelno jesu.

Isto je tako pogrešno tražiti u njima nekakvu jednostavnu, direktnu kritiku društva, kakvu naizgled obećava naslovna priča „Ljuljačka“. U „Ljuljački“, jedna starija majka piše nadležnim upravama o pokidanoj ljuljaški na lokalnom igralištu. Ono što sledi je, načelno, priča o korupciji i lošem upravljanju naših političara, ali to je takođe priča o neurozi, veoma uverljivoj neurozi zabrinute starije majke i bilo koga drugog ko je izložen nepravdama i, više od svega, besmislu čiji smo svakodnevno deo živeći u društvu u kome živimo, a time ne mislim na Balkan, već, pogađate, na kapitalizam. Prava kritika društva u ovim pričama ne nalazi se u mejlu napisanom gradskoj upravi, već u rečenici: „Povjerovala je u moj izbor da živim od pokera tek kada je vidjela sliku mene, a ne pravu mene, na televiziji“ (str. 110), ili u trostrukom tumačenju open-space koncepta kazina, od kojih je, prema pripovedačici, validno samo poslednje: njime se „naglašava tvoja sloboda izbora“ (str. 112).

Već sam pomenula da je neuroza jedini pravi vezivni element između sadržine i forme svih priča Ljuljačke. To je neuroza kompulsivnog proveravanja, uveravanja, neprekidnog poboljšavanja, neuroza validacije; vezivni element je i nastojanje da se oslobodi te neuroze, ponekad čak i po cenu napuštanja sveta koji je stvara, kao u priči „Volonter“. Poput čitave zbirke, ovo oslobađanje od sveta (samoubistvo) daleko je od patetike koliko to samo može biti, „samoubistvo“ ovde funkcioniše kao još jedna od kombinatoričkih narativnih mogućnosti koje se mogu, a ne moraju ostvariti, i tu se vidi da pri tumačenju ovih priča ne treba previše psihologizovati. A „Adaptacija“, priča o majci koja traži dadilju za svoje dete a najviše bi volela da je ne nađe, i koja se završava malo postrani od tog konkretnog poduhvata ali potpuno povezano s njim, pravi je odabir za kraj ove zbirke. Isto tako i naslov Ljuljačka tačno predočava osećaj koji imamo dok je čitamo, sve čekujući da se onaj lanac, kao u naslovnoj priči i na korici knjige, pokida.

Nedostatak strožeg urednika najviše se vidi u pričama „Porta Kardo“ i „Vojni stan“. U „Porti Kardo“, ono što je u ostalim pričama suptilno implicirana poenta ovde imamo samo kao nepotrebno verbalizovanu poentu („Toliko sam se trudio da pobjegnem od papiga iz svog rodnog grada [negde u Južnoj Americi], a na kraju su me dočekale njihove crne blizanke [vrane u Hrvatskoj]” [str. 37]) – ono što je rečeno trebalo je da bude, kao u ostalim pričama, narativno izvedeno. U priči „Vojni stan“ problem je nedorečenost neposrednog konteksta. Radnja se odvija oko održavanja travnjaka s kog se hrane zamorci, ali čitaocu nije jasno kakva je tačno podela tog travnjaka između dve komšijske porodice. Zbog čega sused novodoseljene porodice traži da oni ostave jedan kvadrat nepokošen, ukoliko ima svoj sopstveni deo travnjaka, kako se kasnije čini? Mada su i konteksti drugih priča ponekad na samoj granici razumljivog, pre svega zbog brze smene događaja, ali i zbog nedovoljnog razlamanja teksta u pasuse i odsustva praznog reda između pasusa tamo gde je potreban, u „Vojnom stanu“ nedorečenost se više čini kao propust, kao nedovoljna posvećenost tekstu, nego kao trik.

U svim drugima pričama, dakle – nedorečenost je trik, i izvor čitalačkog uživanja. Zbirka priča Ljuljačka, kao i talenat njene autorke, retka je i specifična pojava u našim savremenim književnostima, pojava koja neće biti svakom čitaocu po ukusu ni uz svu kritičarsku ili neku drugu agitaciju. I uprkos nedostacima koji utiču na neke priče, a koji bi se mogli nazvati „uredničkim“, u pitanju je jako dobra knjiga o kojoj bi moglo još puno da se piše, knjiga koja iz književne kritike vodi u (književnu) teoriju.