'Bejturan i ruža': Granice ljubavi, gubitka i identiteta

Nešto me poćeraše knjige koje mi se dopadaju, pa mi se ne da napisati pravu kritiku, sa nešto heurizma, mrzovolje i nadžapitosti u sebi. Pomislih na tren da je možda najnoviji roman Aleksandra Hemona negde omanuo, te da mogu tu nadoknaditi iskonsku i primordijalnu želju književnog kritičara da arbitrira i, naposletku, kritikuje. No, Bejturan i ruža je roman koji mi to neće dozvoliti; naime, Hemon je napisao možda jedno od svojih najboljih ostvarenja.

Aleksandra Hemona ne treba mnogo predstavljati jer je odveć poznato literarno ime, i to na globalnom planu. Štaviše, važi za jednog od najdarovitijih i ponajboljih savremenih američkih pisaca jer piše na engleskom jeziku. Ali mi sa brdovitog Balkana nećemo ga tako lako prepustiti lingvističkim iredentizmima, otuđenjima i ograničavanjima. Kaže se da je Hemon bosansko-američki autor, ali ja ću ga nazvati našim. Nama pridev „naš“ ide kao dobar dan, te se neću libiti da ga koristim. Idemo redom i gredom na njegov novi roman.

Bejturan i ruža predstavlja kompleksno i dirljivo štivo koje kombinuje elemente istorijske fikcije, ljubavne priče i filozofske meditacije. Struktura romana je fragmentarna i nelinearna, što odražava prirodu sećanja i traumatskih iskustava. Narativ prelazi između različitih vremenskih perioda i geografskih lokacija, dok sveznajući pripovedač omogućava introspektivni uvid u živote likova. Kroz mnoštvo slojeva, ovo delo istražuje teme rata, egzila, identiteta i ljubavi, dok istovremeno pruža duboko promišljanje o ljudskom postojanju. Hemon u romanu kombinuje istorijske događaje sa ličnim narativima, oslanjajući se na Prvi svetski rat kao pozadinu za priču o Rafaelu Pintu, jevrejskom apotekaru iz Sarajeva. Rafaelov život se drastično menja nakon atentata na Franca Ferdinanda, događaja koji pokreće priču i označava početak globalnog haosa. Priča prati njegov život od trenutka kada se vratio u Sarajevo sa studija u Beču, u to multilingvalno, multietničko, multipoetično Sarajevo, u kome se on, kao sefardski Jevrejin, može sanjariti, uživati u opijumu, maštati o ljubavima. Međutim, Principov pucanj menja čitav tok makroistorije i mikroistorija, te se direktno odražava na sudbinsku odredbu da će za Pinta, kao i za mnoge druge, jedan svet zauvek nestati i ispariti.

Kao i automobil „izvjesnog Leopolda Šojke, koji nije imao rikverc“, te su morali automobil visočanstva gurati natrag na Apelov kej nakon tog kobnog pucnja, tako su i kola Pintove istorije, koliko god on mislima pokušavao da odgura nazad, neumitno od tog trenutka išla ka životnoj priči u kojoj ista ta priča nije bila najprijateljskije naklonjena prema njemu. Kroz pet poglavlja, koja se protežu (na više od tristo stranica), na vremenski period od trideset i pet godina (1914–1949), na Austrougarsko i Rusko carstvo, Prvi i Drugi svetski rat, Rusku i Kinesku revoluciju, te na (po slobodnoj proceni) oko šesnaest hiljada kilometara – Hemon će nam ispisati turobnu nafaku Rafaela Pinta, sarajevskog Jevrejina.

Sarajevo, Galicija u prvom, Taškent, Brič Mula, Ferganska dolina u drugom, Korla, Pustinja Takla Makan u trećem, i Šangaj u četvrtom delu su destinacije u kojima Pinto boravi, da bi se roman završio zaključnim, petim delom koji predstavlja epilog u kom progovara narator – pisac, dok se u prethodnim delovima pripoveda kroz lik.

Pinto je gej. To je važna potka romana, ne zbog samog tog podatka, već zbog jedne važne dimenzije ovog romana – ljubavi. Pinto se u zaraćenoj Galiciji, kao vojnik Austrougarske imperije, zaljubljuje u glagoljivog i lepog Osmana Karišika, muslimana iz Sarajeva. Njihova ljubavna priča, njihov odnos razvijen u rovovima Prvog svetskog rata, simbolizuje otpornost ljudskog duha i snagu ljubavi uprkos razaranju. Kasnije Osman fizički nestaje iz radnje, ali ostaje prisutan kao narativni duh tokom čitave priče, a sva Pintova ljubav skuplja se u njegovoj brizi prema Raheli, za koju veruje da je Osmanova ćerka, premda za to nema nikakvih dokaza. Od Galicije do Šangaja pratimo njegove oblike preživljavanja, ogroman korpus likova koji defiluju kroz radnju i tematizaciju dve najbitnije teme ovog romana – pomenutu ljubav i izbeglištvo.

Kao i u svim svojim dosadašnjim ostvarenjima (zbirkama priča Pitanje Bruna, Ljubav i prepreke i Knjiga mojih života, romanima Čovjek bez prošlosti, Projekat Lazarus i Kako su nastali "Ratovi zombija", te memoarskoj prozi Nije ovo tvoje i Moji roditelji), i ovoga puta Hemon poseže za temom migracija i emigracija. Raseljavanje kao tema nije prestalo biti aktuelno, naprotiv, ali Hemon je ovoga puta, što se tiče teme romana, bio lukaviji. Mogao je obraditi ovu temu na proveren i već viđeni način, ali on joj je dodao, štaviše, pretpostavio mnogo komplikovaniju temu – temu ljubavi.

Izbeglištvo sa sobom nosi nostalgiju, a nostalgija je uvek slična, sa malim amplitudama u klatnu posebnosti. Hemon je mogao pustiti Pinta da bude samo nostalgičan, dodati na to i njegovog druga Osmana, da skupa zamišljaju imaginarno Sarajevo koje se u retrovizoru istorije raspalo na milion komada, ali bi to ponovo bilo slično kao i svaka druga nostalgija. Bilo bi slično nostalgiji brojnih ljudi koji su i sada, u mirnodopskim uslovima, napustili svoje domove na ovim prostorima i kojima na kreditnim karticama stoji neka od zapadnih adresa. Kao i Pinto i Osman, i oni imaju svoje imaginarne gradove i sela koje su ostavili, koji postoje samo u njihovim sećanjima (koliko god puta godišnje dolazili na odmor u njima).

Međutim, Hemon je odlučio da Pinto i Osman budu ljubavnici, jer ljubav je mnogo kompleksnija i složenija od same nostalgije i uvek je posebna. Vrednost ljubavi, ako se tako može reći, mnogo je slojevitija, posebno u opakim uslovima rata. Stoga je ovaj roman prevashodno ljubavni roman, a ne iseljenički, jer postavlja upravo pitanja koja se tiču granica ljubavi i dokle ona može ići u nenormalnim okolnostima. Koje su granice ljubavi, ima li ih? Koje su granice ljubavi, recimo, danas u Gazi?

Dakako, Hemon se kroz ovu priču dotiče složenih tema identiteta, marginalizacije, međuljudskih odnosa generalno. Ali ključna je upravo ta partikularna priča dvojice muškaraca koja simbolizuje otpornost ljudskog duha i snagu ljubavi uprkos destrukciji i razaranju. Na momente se njihova fizička izmeštenost iz Sarajeva doima kao Brokeback Mountain motiv, u kome je rat njihova planina i jedina šansa za ostvarenje ljubavi:

„Pinto neće biti u blizini da nanjuši njegov vonj, niti da ga gleda kako se nasuho brije, niti da ga čuje kako usred noći mljacka, da mu dotakne obraz kada počne hrkati. Ako se izvuku živi iz ovog rata verovatno će se morati rastati, vratiti se svojim prethodnim životima, i možda završiti na različitim mjestima, možda čak i u različitim zemljama, i pisat će pisma i razglednice da jedan drugom kažu koliko se puno čežnje nakupilo u njihovim tijelima da ih stomaci bole.“ (str. 60)

Nakon što Osman nestane u planinama Turkestana, njegova sena ostaje u tekstu, da bdi nad Pintom u obliku misaonih pustolovina punih sentimenta, seksualnih fantazija, komunikacije po vertikali u obliku transcendentnih sanjarenja o Bogu, zamišljanja budućnosti, ali i prošlosti, opijumskih halucinacija i slično. Nema sumnje da utvarski, sablasno-opseni Osman pruža pregršt narativnih mogućnosti pripovedaču kako bi premostio pripovedačke začkoljice, iščupao se iz potencijalne redundantnosti ili prosto dosadnosti nekih delova.

Ali, mnogo bitnije je to što Hemon njime podiže pitanje ljubavi i tela – zapravo, kako odsustvo tela utiče na ljubav. Može li ljubav biti platonska, ili telo voljenog mora biti prisutno – makar u obliku privida i sanjarenja?

Fizički nestanak Osmana otvara vrata drugoj velikoj ljubavi u romanu – odnosu Pinta prema Raheli. Pintova briga o njoj, njegova iskrena predanost do poslednjeg trena, pokazuje njegovu pravu snagu. On nije ratnik; njegova je sila u ljubavi. Pinto nije nikakav vojnik, već krhak čovek, zaljubljive prirode, a njegova jedina moć leži u sposobnosti da voli u izuzetno otežavajućim okolnostima. Ta je ljubav njegov motor koji ga pokreće.

Ovde se možemo vratiti na strukturu romana. Naime, roman Bejturan i ruža ili The World and All That It Holds, kako glasi naslov u originalu na engleskom, predstavlja strukturalno izbeglički ep jer se oslanja na klasičnu epsku koncepciju, koja se odvajkada koristi u epovima. Ta koncepcija podrazumeva da se protagonisti kreću kroz određeni prostor – zemaljski, onozemaljski ili mitološki – i na tom putu nailaze na sijaset iskušenja (spašavaju nekoga, ubijaju aždaje ili zmajeve, izbavljaju sebe i druge itd.), pri čemu se kroz taj proces inicijacijski ostvaruju kao ljudska bića.

Na sličan način Pinto i Osman (posebno Pinto) prolaze kroz ogroman prostor pun iskušenja. Međutim, za razliku od, recimo, Odiseja, Pinto nije ratnik, nije kralj, niti mudar čovek, već poseduje onu drugu, gorepomenutu sposobnost. Dakle, njihov put, Pintov put od Sarajeva do Šangaja, jeste epski put jedne epopeje. Ipak, ono što je antiepsko u tome jeste činjenica da se tu ne dokazuju klasični modeli muškosti i herojstva koje poseduju epski junaci, kao i to što se oni mahom vraćaju kući (nakon Scile i Haribde Odisej se vraća na Itaku), dok Pintova odiseja nije kružna, već završava na morskoj pučini.

Posebna dimenzija u romanu, upečatljiva na više nivoa, jeste tehnika umetanja različitih jezika i dijalekata, čime se oblikuje lingvistička politika štiva. Hemon u romanu koristi čak osam jezika u raznim okolnostima (među kojima su, pored bosanskog, nemački, španski, ladino, hebrejski i drugi), a svi su ostavljeni u originalu, bez prevoda ili fusnota. To, međutim, ne znači da nisu razumljivi – ako nisu objašnjeni direktno u pasusu ili delu knjige, njihovo značenje postaje jasno kroz kontekst i iskustvo čitanja. Nijedna rečenica ne ostaje nejasna onima koji pažljivo prate roman.

Ovakav multilingvalni svet povezan je sa višejezičnim poreklom samog Pinta, čiji je maternji jezik ladino, sefardski jezik koji predstavlja derivat kastiljanskog, nastao nakon proterivanja Jevreja iz Španije. Pored bosanskog, Pintovo školovanje u Beču unosi još jednu jezičku dimenziju. Posebno je zanimljiva komunikacija između Pinta i Rahele, koja se odvija na njihovom jedinstvenom, pidžinizovanom jeziku – mešavini jezika koje poznaju, prilagođenoj njihovom intimnom mikrokosmosu. Ova jezička praksa evocira tipična iskustva migranata, gde iseljenici i njihova deca često komuniciraju mešavinom jezika – roditelji nedovoljno savladavaju novi jezik, dok deca rođena u inostranstvu ne poznaju dovoljno jezik svojih roditelja.

Hemon ovom tehnikom dekonstruiše iluziju o postojanju jednodimenzionalnog jezika, koji se sinhronijski i dijahronijski čuva u svojim imaginarnim „čistinama“. Ovo je njegov prvi roman u kojem engleski jezik nije deo romaneskog sveta. Štaviše, osim činjenice da Hemon piše na engleskom, ne postoji nijedan drugi razlog zašto bi ovaj roman morao biti na engleskom jeziku. U njegovim ranijim delima likovi su često primorani da uče engleski, govore na njemu, pa čak i misle na njemu, dok ovde to nije slučaj. Jedini američki lik u romanu, špijun Henry Krantz, ima kratak romaneskni život, što očito nije slučajno. Njegovo prisustvo tek neznatno dotiče priču, naglašavajući da svet ovog romana ostaje prevashodno bosanski, bez obzira na geografsku razuđenost radnje.

Bejturan i ruža (naslov koji doista zvuči poetičnije od originalnog) delo je koje suštinski menja težište velikih istorijskih promena sa grandioznih epskih ličnosti na „male ljude“ – one koji su, kako Merima kaže Husrefu u priči o pobuni begova protiv sultana koju priča Osman: „E fala dragom Allahu, što si ti niko i ništa.“ Ovo pomeranje fokusa na marginalizovane, manjinske narative jasno je autorsko opredeljenje Aleksandra Hemona.

Ipak, kroz ovo pomeranje, roman ne nudi suštinsku potvrdu Meriminog ironičnog blagodarenja „dragom Allahu“. Naime, sudbine „nikog i ničega“ – poput Pinta, Osmana i drugih likova – ne ostaju po strani od velikih istorijskih tokova. Naprotiv, i njihove glave nalaze se pod istom topovskom paljbom s tabija, kao i sudbine onih „bitnih“ – begova, vojskovođa, istorijskih činilaca. Autor ne dopušta da se njegovim likovima pruži privilegija postrance posmatrati kako „bitni“ ginu ili uživaju. Činjenica da je Pinto „niko i ništa“ ne donosi mu olakšanje ni zaštitu. Njegova sudbina nije oslobođena jarma istorije, već je, naprotiv, još intenzivnije sapletena u njen tok. Hemon time ukazuje na univerzalnost patnje i stradanja – čak i onih koji stoje na marginama društva i istorije.

Nasuprot tradicionalnim epskim narativima, gde marginalizovani likovi često izmiču tragediji ili sudelovanju u velikim previranjima, ovde čak ni njihova anonimnost nije štit. Kao što Merima i Husref ne mogu mirno pokriti se jorganom i prepustiti „bitnima“ sudbinske uloge, tako ni Pintov svet ne nudi luksuz izolacije. Hemon time sugeriše da velika istorijska previranja ne biraju i ne pošteđuju nikoga, pa čak ni one koji bi se, naizgled, mogli skloniti sa margina istorijskih zbivanja.

Zaključak romana Aleksandra Hemona, sa epilogom smeštenim u 2001. godinu, nedelju dana pre napada na 11. septembar, donosi metanarativni preokret gde se autor otkriva kao pripovedač. Ovaj završetak je složen, jer uvodi treći glas – autora koji, možda kao Hemon, u Jerusalimu upoznaje Rahelu, koja mu prenosi fragment priče o svom životu. Time se priča zaokružuje kroz fiktivnu rekonstruisanu istoriju, metanarativni komentar koji otvara pitanja o prirodi pripovedanja, pamćena, stvaralaštva generalno. Međutim, ovaj završetak nosi dvostruku prirodu. S jedne strane, on pokazuje snagu naracije kao oblika večnog preživljavanja, gde se individualne sudbine prepliću s univerzalnim istorijskim tokovima. Istovremeno, autorova intervencija "vraća čitatelja" iz iluzije istorijske fikcije u sadašnjost, što može biti (a po meni i jeste), razočaranje. Naprosto, čini mi se da je taj deo suvišan.

Ovim romanom Hemon ne samo da postavlja pitanje o granicama ljubavi, gubitka i identiteta, već i ukazuje na ulogu pisca u preoblikovanju sećanja i stvaranju univerzalnih narativa. Na kraju, roman ostavlja čitaoca s utiskom da su priče, koliko god iskrivljene ili izmišljene, vitalne za razumevanje prošlosti i ljudske prirode. Roman istražuje sudbine ljudi kroz prizmu ljubavi i migracija, smeštajući individualne priče u kontekst velikih istorijskih previranja. Uvođenje ljubavne priče između Pinta i Osmana transcendentna je osnova koja simbolizuje otpor ljudskog duha pred destrukcijom, ali je takođe dobar način sprečiti tautologičnost teme nostalgije kao retroaktivne utopije jer ljubav je mnogo slojevitija i silnija u borbi sa demonima sadašnjosti.