'Gamadd!': Bez izuzetka, bez iznenađenja

Pitanje uloge i mesta književnosti u današnjem sistemu reprezentacije postaje sve akutnije. S jedne strane nalazi se izdavačka produkcija koja predstavlja zaista nepregledno more, sa strujama i tokovima koji su često i zainteresovanom posmatraču/čitaocu potpuno nepoznati. Kako u tom moru odabrati baš ono što je najbolje, a kada još imate svest da vaš izbor nije u potpunosti autonoman, već je na njega izvršen višestruki uticaj, sve se dodatno komplikuje. Prosečan život knjige u knjižari u Evropi trenutno iznosi oko četiri meseca. Što će reći ako knjigu niste uspeli da prodate u dovoljnoj količini za to vreme, ona postaje neaktuelna i vraća se izdavaču kao remitenda. U jurnjavi za novim, svežijim, drugačijim autentičnijim, izdavači, autorke i autori zapravo ubijaju ono što bi književnost trebalo da bude.

S druge strane, tu su različiti sistemi reprezentacije s kojima književnost treba da se takmiči – serije, filmovi, video-igre, društvene mreže – dostupni i izuzetno jeftini kada se uzme u obzir kolike su cene knjiga. Ako vi mesečno za neku od striming platformi treba da izdvojite dvanaest eura, a jedna knjiga košta otprilike isto toliko, razmislite koliko serija i/ili filmova možete da odgledate za vreme koje vam je potrebno da pročitate recimo prosečnu knjigu od 250 stranica. 

Postavlja se i pitanje originalnosti književnog dela u današnjem AI svetu. Koliko je verovati piscima da nisu uopšte, ama baš nimalo, koristili usluge Chat GPT-ja ili Deep Seeka ili neke treće platforme koje se, kao što je opšte poznato, sve brže i bolje prilagođavaju, da ne kažem uče. Sve je očitija upotreba različitih AI modela kad je u pitanju prevođenje, prevodioci to i ne kriju. Naša jedina sreća trenutno je što su jezički modeli za bhsc jezik još nedovoljno razvijeni, ali u pitanju su dani, najduže meseci.

Kad se ovako postave stvari, ostaje zaista veoma malo mesta u kojima književnost može da ostane u potpunosti autonomna i autohtona kako iz ugla stvaralaca, tako i iz ugla konzumenata. Te, nazovimo ih, sive zone ostaju ono što književnost zaista razlikuje od svih drugih sistema reprezentacije. One su proizvodnja emocija i značenja isključivo u i iz jezika. Sve ostalo što su preuzete žanrovske matrice, saznanja i diskursi iz ostalih disciplina i nauka, ideološki uvidi i moralni sudovi, i ostale trice i kučine zapravo samo su nužno zlo bez kojih književnost ne može, ali nisu nosioci literarnosti kao takve.

Roman Gamadd! Franje Janeša je knjiga o čijoj opravdanosti razmišljam. Pri tome uopšte ne mislim da je knjiga loša, naprotiv. Jasno mi je zbog čega je i kako napisana. Intelektualna zabava nastala kroz zaokruživanje zapleta, te prenos toga u koherentan narativ svakako dovode do piščevog estetskog zadovoljstva. Ipak, koliko je ovaka knjiga odista važna u gorepomenutim uslovima, a posebno u malom književnom polju kakvo je hrvatsko, pa i regionalno/postjugoslovensko. Ovakva knjiga neće presudno uticati na izdvajanje književnosti iz ostalih sistema reprezentacije, dapače. Možda ukoliko se pretvori u film ili igricu, za šta ima nesumnjiv potencijal, onda će se ljudi vraćati narativu u njegovom originalnom obliku. U suprotnom sumnjam da će je se iko sećati nakon što je pročita.

Ovaj sci-fi thriller vodi nas u svet veštačke inteligencije, tačnije u njenu lokalnu, hrvatsku varijantu, UM, koja pokušava da uspostavi kontrolu nad svetom koristeći virtuelne naočari. Dalje neću da prepričavam s obzirom da nije u redu kvariti užitak onima koji će knjigu čitati. Roman gađa aktuelne teme: (zlo)upotrebu tehnologije, prevlast veštačke inteligencije nad čovekom, neoliberalni kapitalizam, rat u Ukrajini, odnosno (ne)učešće NATO alijanse u njemu, bankovne prevare i pronevere. Sve ono, dakle, što nam dešava u savremenosti, u referentnom svetu koji je zaista gnusno mesto. Povrh toga, roman je napisan u paradigmatskoj strukturi koja se sastoji od glavnog toka priče i takozvanih umetnutih novela, upravo onako kako je koncipiran i Don Kihot, jedan od prvih modernih romana, što samo znači da Franjo Janeš odlično poznaje romanesknu strukturu i uzore. Ipak, on se zadovoljava narativizacijom koja ne ide dalje od onoga što jeste – vešto komponovana priča čije se značenje iscrpljuje završetkom narativa, u trenutku kada se izgubljeni ljubavnici ponovo spoje i protagonistov život zadobije celovitost koja mu je uskraćena sopstvenom greškom, odnosno činjenicom da je uhvaćen s prstima u medu, da tako figurativno kažem.

Tema koja je imala potencijal da pomeri roman iz čiste narativnosti, odnosno da mu daruje pomenutu literarnost svakako su umetnute priče koje zapravo predstavljaju nadmetanje u pisanju između veštačke i ljudske inteligencije. Kada se jezički model veštačke inteligencije pojavio  smatralo se da njegova moć učenja neće biti dovoljno razvijena da podražava književni jezik, ali softver je to veoma brzo opovrgao. Naime, naizgled nelogični spojevi koje nalazimo u stilskim figurama poput metafore, metonimije ili oksimorona potencijalno je trebalo da stvore probleme veštačkoj inteligenciji, ipak to se nije dogodilo. Jedini način da razlikujemo tekst napisan ljudskom rukom i onaj napisan mašinski (koristim ovaj tehnički termin iako nije sasvim tačan) jeste u tome što ljudi greše, a softver ne bi trebao i sve manje to čini, osim ako mu se ne kaže. Jasno je da ako tražite podatke o pojmovima koji su usko specijalizovani ili nedovoljno atraktivni AI neće dati najpreciznije odgovore, ali brzina njegovog učenja je zapanjujuća i već sutradan bi ista pretraga ili upit rezultirali potpuno drugačijim, preciznijim odgovorima. Dakle, AI će sve manje grešiti, a ljudi će nažalost ostati nesavršeni i s obzirom na činjenicu da se oslanjaju na AI, biće sve lenji i gluplji.

U tom smislu primeri umetnutih priča u Gamadd! koje proizvode protagonista i UM ne razlikuju se gotovo ni po čemu, stoga nismo sigurni ko je autor koje priče, odnosno moguće je da ih je sve napisao protagonista, pripovedač, ali isto tako i UM, odnosno bilo koji AI.

Ne mislim ovim da dovodim u pitanje autorstvo teksta, odnosno da propitujem koliko je Janeš koristio ili ne veštačku inteligenciju pri pisanju romana, štaviše siguran sam da to nije činio, ali upravo to govori o tome da je oponašanje između čoveka i veštačke inteligencije zapravo vrlo lagano, odnosno da je neprepoznavanje između autorskih instanci potpuno. U tom smislu nadmetanja i nema, a ono što je moglo da nam otvori uvide u tu napetost, ne postoji tematizovano u tekstu, što je velika šteta.

Takođe, budući da se radi o žanrovskom romanu, svi likovi su shematizovani, pojednostavljeni, oni ne odlaze dalje od onoga što je već postavljeno u mnogim modelima kojima se Janeš mogao da služi, svesno ili ne. Štaviše, ispunjenje očekivanja koje narativ postavi pred čitaoca bude potpuno, bez izuzetka, bez iznenađenja, kao da gledate dobro raspisanu seriju koja ipak ne očekuje preveliku intelektualnu i emocionalnu involviranost već vam nudi gotova i sigurna rešenja. U tom smislu su i kritički potencijali teksta svedeni na minimum. Sve pomenute teme su zapravo samo dekoracija, lokalna boja, da se lakše identifikuju mesto i vreme radnje. Jednako tako bi se roman mogao da odvija i u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji.

Moguće je da sam bio strog i da je književnost sebe postavila na mesto koje joj, s pravom ili ne, pripada, i da će biti zadovoljna jednim preciznim i zabavnim tekstom koji od vas ne traži previše emotivnog niti intelektualnog ulaganja i ne vodi vas nikakvoj posebnoj katarzi. Jasno mi je da koristim estetičke kriterijume koji pripadaju visokom modernizmu, a ne post-postmodernizmu, ali književnost je u trci s savremenim sistemima reprezentacije koji pažnju svojih konzumenata ograničavaju na maksimum pet minuta unapred izgubila. Ja bih voleo da imamo književnost koja se bori za svoju nišu, za svoje jasno razgraničeno mesto, ali ovo su vapaji kritičara koji stari i gleda svet koji je poznavao kako se nepovratno menja. Konačno, da, meni bi Janešova knjiga imala smisla ako bi se našao neko ko bi ovaj tekst preuzeo i od njega napravio seriju i/ili film, u drugom mediju koji nosi drugačiju poruku (hvala Mekluanu).