'Stotina godina': Povijest kvarta i rupe u pamćenju

Modernizam je u književnosti doneo mnogo toga novog, ali jedna od važnih karakteristika jeste pretvaranje čitavih gradova, odnosno Grada u književni lik. Kod Džojsa u Uliksu ili Dos Pasosa u Menhetn Transferu, Dablin, odnosno Njujork postaju jednako važni kao i Leopold Blum ili Stiven Dedalus, odnosno Elen Tačer, Bad Korpening ili Džordž Boldvin. Jasno je da je grad u modernističkom romanu više od proste scenografije, on je zaobljeni lik koji se menja i svojom promenom utiče na druge likove u romanu.

Naravno da ovakav prikaz gradova nije bio moguć u ranijim vremenima, naprosto jer gradova nije bilo. Oni u svojoj punoći nastaju tek s razvojem kapitalizma, odnosno od devetnaestog veka naovamo, a kod nas, u poslovičnom kašnjenju za svetom, gradovi svoj današnji oblik počinju da stiču tek nakon Prvog svetskog rata, da bi puni razvoj doživeli tek nakon Drugog. Stoga i njihova uloga u književnosti, onako kako je vidi modernizam, stiže tek u drugoj polovini dvadesetog stoleća i početkom ovog, u prozi Biljane Jovanović, Mirjane Đurđević (Beograd), Zvonka Karanovića i Zorana Ćirića (Niš), Lasla Vegela i Slobodana Tišme (Novi Sad), Darija Džamonje i Semezdina Mehmedinovića (Sarajevo), Ede Popovića i Nade Gašić (Zagreb), da navedem samo neke od autorki i autora srednje i starije generacije. Kod mlađih je to još izrazitije.

Prošle se godine pojavio roman Stotina godina Darija Harjačeka, koji je otišao i korak dalje u slikanju grada. On se odlučio da se posveti jednom gradskom kvartu, Trešnjevci, i kroz njeno istorijsko trajanje prikaže povesti svojih junaka, ali i mnogo više od toga, ponajpre degradaciju koja od nečega što je predstavljalo pionirski poduhvat urbanizma dolazi do stanja potpunog odsustva plana, raspada svega onoga što je Trešnjevka nekada bila. Naravno, Harjaček to ne čini sa sentimentom istoričara-amatera koji pabirči uspomene i slaže ih u spomenar, već sa svešću da je propadanje proces koji ima svoje društveno-istorijske uslovljenosti, da istorija možda nije nužno negativna, već prosto prirodni sled koji bi se na ovaj ili onaj način dogodio. Gradovi ili kvartovi, posebno kad na njih gledamo kao na organizme, rastu i razvijaju se uprkos željama i htenjima njihovih žitelja ili urbanista. Često se na ovim prostorima govori o urbicidu, ali zaboravljamo da je istorija kompleksan proces čije zakonitosti nam se ne otkrivaju tako lako.

Ipak, da bi tekst zadovoljio karakteristike književne vrste kojoj pripada, u njemu postoje likovi, žene i muškarci koji delaju u istorijskim okolnostima i čijim sudbinama Trešnjevka kao nad-lik ili zajednički imenitelj na izvestan način upravlja, odnosno čije su sudbine usko povezane s njenom. A sve počinje incidentom, slučajnim susretom, u kojem Anatolij Bach biciklom zamalo naleće na Ivana Iveka Friščića i njegovu unuku Elenu. Od te rekao bih kontingencije priča se metonimijski širi u koncentričnim krugovima, zahvatajući sve više i više povijesti jer kako nagoveštava jedan od ključnih citata Henrija Džonsona kojim se roman rukovodi: “Povijest je, u širem smislu, sve što se ikada dogodilo.” Zbilja i jeste tako, sve dok se ne radi o potebi da je zapišemo, a posebno da od nje napravimo književno delo. Naime, čim je u pitanju historiografija, odnosno književnost, dolazi do jasne selekcije, jer nije moguće sve što se dogodilo zapisati, čak ni snimiti, odnosno reprodukovati. Kad bi tehnički to i bilo moguće, materijal bi morao da prođe kroz selekciju kako čitalac, gledalac, slušalac ne bi umro od dosade. Dakle, od viška povijesti ili bolesti povijesti od koje boluje jedna od junakinja romana, Mirjana Friščić, moguće se izlečiti samo na taj način što se ona beleži selektivno i što se u njoj pronalaze najzanimljiviji trenuci koji će naposletku, skupljeni i predstavljeni, nešto značiti, odnosno biti estetički, etički ili pedagoški istaknuti. I to upravo Harjaček i čini, birajući dve porodice oličene u “sudaru svetova” s početka romana da oko njih izgradi mrežu značenja i odnosa koji će činiti narativ u “krilu majke Trešnjevke”.

Suprotstavljajući građansko i radničko okružje, autor će ispričati priču o dvadesetom stoleću u Zagrebu, vešto izbegavajući temu devedesetih i Domovinskog rata, kao da one nisu ključne za današnje razumevanje ne samo dinamike hrvatskog društva, već i mnogo šire do toga. I ako nešto u Stotini godina može da se definiše kao nametljiva odsutnost onda je to upravo ovaj kompleks tema. Nacionalizam, rat, tranzicija, uspon desnice (da ih istorijski posložimo, premda su često ovi procesi simultani) ključne su teme u kojima su okovana gotovo sva društva nastala raspadom SFR Jugoslavije, osim možda slovenačkog. Trešnjevka je, izgleda, lišena toga. Tamo su ova pitanja nebitna ili su gurnuta pod tepih, koji je, očigledno, ogroman. Mogu kao čitalac da saosećam s tim, mogu to i da razumem, ali ne i da opravdam jer ono što se dogodilo od ’91. naovamo, sistemsko je urušavanje vrednosnih normi, te pretvorba nečeg u ništa, a sve praćeno besramnim bogaćenjem jednih nauštrb drugih, odnosno pljačkom i osiromašenjem već prilično siromašnog kvarta. Odluka da se o devedesetim ne piše s umetničke strane može da bude razumljiva, ali s povijesne, odnosno iz ugla svega onoga što se ikada dogodilo, gotovo je nemoguće zaobići ih jer ih i danas, nažalost, živimo, odnosno patimo njihove posledice. Konačno, preskok devedesetih je u narativ uneo gomilu nedovršenih, nejasnih i motivacijski komplikovanih situacija, posebno kad su u pitanju likovi Mirjane Friščić, njenog brata Marija, kao i njihovih roditelja Iveka i Nadice.

Druga stvar koja je jednako važna a koja se u romanu pojavljuje kao reka ponornica (čas je vidiš čas je ne vidiš) jeste meta-nivo pripovedanja. Naime, pripovedač se u pojedinim situacijama pojavljuje kao lik u romanu, a onda nestane, premda su njegove intervencije u tekstu više nego vidljive: odlomci iz propovedi Alojzija Stepinca, tekst Alojza Pavlina, kao i katalog izložbe koji su inkorporisani u roman. Svi ovi postupci su apsolutno legitimni i na dobrim mestima kvare monolitnost pripovedanja koja preti da u svoj tok uključi sve i na taj način načini uravnilovku, ali nije najjasnije s kojom svrhom. Pokazati razvoj jednog gradskog kvarta, videti smenu vlasti i ideologija u njemu, ili, pak, nešto treće? Kako govorahu postmodernisti anything goes, ali s kojim ciljem? Metatekstualni zaključak je potpuno izostao, pa se s pravom postavlja pitanje zbog čega je uopšte taj nivo u roman uveden. Sve vreme sam očekivao da se pripovedač predstavi kao potomak nekog od likova iz romana. Sumnjao sam na Franju Harjača zbog prezimena, ali moje su se sumnje izjalovile, verovatno s pravom. Međutim, pitanje metatekstualnosti, odnosno opravdanja sopstvenog izbora je ostalo neodgovoreno. Za čim čitaocu ostaje samo da žali.

Možda je trebalo da ranije govorim o tome koliko je roman vešto napisan jer neprekidno meandrira između romaneksnog teksta i eseja. Drugim rečima, često se iz opšteg skače u pojedinačno i vice versa. To zaista daje čitaocu prostora za primicanje i odmicanje od teksta, odnosno za refleksiju, ali i pojačava utisak Trešnjevke kao lika. Da smo “bliži” likovima, taj utisak bi svakako izostao i Stotina godina bi bila tek puka porodična hronika, neka vrsta Glembajevih 21. stoleća. Ovako, autor ima dovoljno prostora da se razmaše i pokaže svu raskoš svog enciklopedijskog znanja, ali i ljubav prema kvartu u kojem živi.

Kako onda oceniti Harjačekov roman koji svesno čini propuste, a napisan je zaista s dovoljno ljubavi i ironije da ga se shvati ozbiljno. Čini mi se da su propusti preveliki da bi njihovo izostavljanje moglo da se opravda. Posebno što književnost danas treba da ima za cilj da nas suoči s onim što zvanični narativ ne čini, a to je istina. Kakva god i koliko god neprijatna ona bila. Čak, ma koliko ovo paradoksalno zvučalo, koliko god ona lažna bila. Jer moguće je da grešimo, da smo ideološki zaslepljeni, ali svaka distorzija, svako urušavanje zvaničnog narativa je dobro jer nam skreće pažnju na pukotine u njegovoj monolitnosti koju moć nastoji da očuva. Stotina godina je, nažalost, od toga odustala, a s obzirom na spisateljsku umešnost autora, gotovo sam siguran da bi uspela.