Zašto? Zato? A kako?

Iako su prošla dva meseca od početka nove godine, jedan umetnički događaj koji se odigrao gotovo na samom isteku decembra nikako me ne napušta. Ne, ‘nikako’ nije najbolja reč i možda je bolje reći ‘uopšte me ne napušta’ ili ‘ne, neće me skoro napustiti.’

Iznenada moju priču prekida lupanje na vratima. U stanu nastaje uzbuna: potraga za farmerkama, bluzama i prslučićima odvija se u ritmu haosa. Neko staje na nečije naočare i čuje se tiho pucketanje kao kad na bari prsne mladi led. 

‘Šta je sad ovo’, oglašava se čitalac, ‘šta se dešava?’

Sve je to zbog toga što uvek radim na nekoliko priča u isto vreme, te se često događa da se jedna priča prelije u drugu, tako da ni pisac a ni čitalac nisu u stanju da objasne šta se doista zbiva. Ukoliko se prilikom pisanja još događa da u područje izmišljenog upada vanjska zbilja, tek onda se sve pretvara u haos, a ako u sve, ne daj Bože, još nagrne unutarnja zbilja, onda nastaje čuvena situacija da se ne zna ‘ni ko pije ni ko plaća.’

U takvoj situaciji najbolje je, naravno, ‘zatvoriti radnju’ i ponadati se da je čitalac milosrdan, odnosno, dovoljno milosrdan da nastavi čitati ovaj tekst. Jer sve dok ga on čita, tekst će postojati, a uz njega i njegov autor; čim se čitalac odluči da prestane sa čitanjem, tada i tekst i autor nestaju u belini praznine. Čitalac, dakako, ostaje živ i nepovređen, ali na svojoj savesti nosi nekoliko žrtava, uključujući i autora ovoga teksta...

To se naziva, hitam da dodam, ‘prokletstvom postmodernizma’, odnosno, ‘opsednutošću ulogom autora’. Drugim rečima, umesto da pusti tekstu da se razvija sam od sebe, autor ovog teksta preuzima ulogu ‘autora ovog teksta’ i stalno nasrće na njega, ne da mu da nastavi putem koji je sam tekst odabrao. 

U sve to se umešao i čitalac koji, zaštićen šlemom i grudobranom, s pravom ponavlja da mu je dosta ovoga, da je u pitanju postmoderna igra koju su savladali već na početku čitalačkog kursa, kada su naučili da je najbolje ne obazirati se na kuknjavu postmodernih autora već dopustiti tekstu da sam nastavi da curi sve dok se tekst ne oslobodi bilo kakvih autorskih primesa... 

Nešto kao kada u kupatilu čekamo da voda postane dovoljno topla ili dovoljno hladna... (Stigne još da pomisli autor pre nego što pokunjeno ode u magareći ćošak, gde će ostati, nadaju se bar neki čitaoci, za sva vremena! A sad, dok je on još zatočen, vratimo se brzo, brzo, brzo mestu na kojem smo stali pre nego što nam se dotični umešao u posao... ) Ah, da, hteli smo da kažemo nešto o jednom umetničkom događaju kojem smo prisustvovali krajem prošle godine i o utisku koji nas nije još napusio.

Reč je o premijernom izvođenju pozornišne predstave Zapisi iz ćelije 12 koja je održana u sudnici Centralnog zatvora u Beogradu. Autorka teksta je Marina Kovačević, a sam tekst je, kazala nam je ona, inspirisan delom Zapisi iz mrtvog doma Dostojevskog, ali i realnim stanjem u zatvoru danas. Predstava se sastoji od tri čina, od kojih je jedan adaptacija pomenutog dela Dostojevskog, a druga dva predstavljaju aktuelizaciju savremenog života u zatvoru. Protagonisti predstave su osuđenici Centralnog zatvora u Beogradu. 

Ideja autorke je, kazala nam je ona, da osuđenici kroz pozorišnu igru, konkretizujući problem iz uloge koja daje mogućnost da se izmeste u drugost, lakše sagledaju svet sa distance, da ‘isprobaju’ drugačije postavke i da ispolje osećanja. Radeći na problemu negde izvan sebe, kazala nam je ona, manje se osećamo ugroženo i otvoreniji smo za drugačije pristupe rešenju. Fokusirani na ‘sada i ovde’ situaciju, nismo preplavljeni negativnim emocijama kao što bismo bili da o problemima pričamo direktno, te olakšano pristupamo sopstvenim kapacitetima koje smo skloni da zaboravimo kada smo previše uznemireni. 

Predstava je, kazala nam je ona, sublimacija ličnog istraživanja pojedinaca – aktera, ali i zajednički fokus ove pozorišne grupe oko jedne pojave i omogućava da se učesnici slobodno i kreativno izraze. Na kraju, predstava postaje sredstvo dijaloga sa publikom, društvenom zajednicom, bilo da je reč o mikro sredini u kojoj se učesnici nalaze ili je reč o široj društvenoj zajednici. 

Cilj ovog projekta, kazala nam je ona, jeste da pokaže kako dramska igra socijalno rehabilituje pojedinca ili grupu. Ova predstava je poziv na otkrivanje nerealizovanog egzistencijalnog potencijala kroz igru, poziv na razvoj i unapređenje komunikativnih sposobnosti, samopoštovanja i samopouzdanja, osvešćivanje kreativnih mogućnosti kao i otkrivanje ličnih postupaka i odgovornosti aktera ovog dramskog projekta.

Autor ovog teksta, iako sedi u magarećem ćošku, u potpunosti se slaže sa iznetim projektom i poduhvatom Marine Kovačević. On je posle predstave bio prožet neverovatnom količinom emocija i spreman da istog trenutka sve učesnike vodi svojoj kući. Naravno, učesnici su morali da se suoče sa znatno ružnijom stvarnošću i da se vrate tamo gde su nastali pojedini elementi ove predstave. Stvarnost je, ipak, jača. 

***

Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.