Dvadeset godina nakon mog odlaska u Kanadu, to je moj prvi utisak posle povratka, ništa se nije promenilo. Onda uviđam da je većina političara ista, ali njihova retorika nimalo se nije promenila i iz njihovih izanđalih govora ispadaju trake prašine.
Formalno, na vlasti je desnica, ali ona sada opstaje samo zahvaljujući 'harizmatičnom' lideru koji je, hteo on to ili ne, znao on to ili ne, zapravo na putu da postane novi S. M., ne toliko po idejama, već po načinu na koji nastoji da kontroliše rad političkih tela i ograniči slobodu medijima.
Međutim, novi lider je daleko suptilniji. Za razliku od S.M. koji je otvoreno smatrao sebe ocem nacije, novi lider prikazuje sebe kao lidera koji najradije ne bi bio tu gde jeste, ali koji se prihvata tog posla samo zato što oseća da narod to očekuje od pravog vođe. Poslednje analize pokazuju da 56% birača ima poverenje u njega, što nije neka velika većina, ali jeste dovoljna da on nastavi da igra svoju ulogu brižne majke nacije koja je spremna da prihvati krivicu za svaki neuspeh i promašaj, znajući da će joj to samo doneti nove poene među biračima.
Ne mogu verovati! Ja pišem politički tekst, dajem nekakav komentar, iznosim ocene na račun trenutnog lidera Srbije – šta mi se to dogodilo? Jesam li pošašavio ili sam, možda, podlegao nekoj strašnoj bolesti? Ništa od svega toga. Evo šta se desilo…
Seo sam za kompjuter sa namerom da napišem tekst za Booksu i odjednom se na mene spustio plašt tuge. Sve je postalo plavičasto, meko, a ponegde čak i gnjecavo. U trenu, život se pretvorio u besmisleni lavirint, dok se pisanje priča pokazalo kao zaludni ljubavni trud.
Ono što sam privlačio sebi zapravo se udaljavalo od mene, ono što sam nastojao bolje da vidim gubilo je prepoznatljive obrise, ono što se u prvi mah ponudilo kao zvuk pretapalo se u tišinu, a sam ja bio sam ogroman poput nekog usahlog mora po čijem peščanom dnu su bile razbacane razne prapotopske kosti.
Ta tuga me podsetila na neke stranice iz Salingerovih kratkih priča – niko nije bio tako dobar majstor za opisivanje tuge poput njega. Nije je on uopšte opisivao, ona se sama uselila u te priče i on tu nije mogao ništa da uradi.
Setio sam se i tuge u noveli Smrt u Veneciji, mada je nje mnogo više u filmskoj verziji, u Viscontijevim slikama, nego u Mannovim rečima. Ipak, tužan je pisac Thomas Mann, kao i Andrić. Ivo Andrić je tužan pisac, baš kao i Danilo Kiš.
Kiš je imao one krupne vlažne oči koje su ga navodile da peva tužne ruske pesme i recituje stihove francuskih trubadura. Dobar je bio Kiš i nikome nije ostajao dužan. Kada bi odmahnuo glavom, kosa bi mu se nakostrešila kao lavlja griva, isto kao što bi se zatresle dredlokne Boba Marlija.
Danilo Kiš i Bob Marli bili su jedna ista osoba. To objašnjava tugu u Marlijevim pesmama, pogotovo u savršenoj pesmi 'Redemption Song', ali i u mnogim drugim.
Ništa, međutim, nije u stanju da opiše tugu u pesmi 'Ja sam ludak' Leeja Scratcha Perryja. To je čista esencija tuge, podvučena neprekidnim ponavljanjima te jednostavne rečenice. Na kraju, prisećam se Vana Morissona i njegovog 'osluškivanja lavljeg zvuka”'. Ali tužno je rikao taj lav…
I tako sam ja sedeo pod tim plaštom i vreme je prolazilo, ništa nisam radio, ništa mi se nije dešavalo i jedino sam mogao da mislim na onu čitateljku koja mi je, duboko razočarana mojim prvim tekstom, savetovala da pišem upravo o onome što mi se dogodilo.
Eto, trebalo je da prođe toliko nedelja da bih joj rekao sledeće: pisac je čovek koji miruje. On nije reporter koji ima za cilj da što brže dojuri na mesto događanja, nije ni novinar koji sve odmah smešta u arhivu tekućih zbivanja. Pisac je kao lonče u kojem vri voda za čaj. Dok voda ključa i klobuča, lonče ostaje mirno. Njegov trenutak slave nastaje onda kada se skloni sa ringle i u vodu potopi kesica čaja. Lonče, dakle, omogućava vodi da postane čaj.
Tako i pisac omogućava onome što mu se desilo da se pretvori u priču ili pesmu, u tekst ili u ono što želi da postane, a nekada čak i u ono što uopšte ne želi, kao onaj mali komentar na početku ovog teksta.
***
Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.
foto: monosnaps / Flickr
