Kako godine odmiču, odnosno kako ih ostaje sve manje u zalihama onih neutrošenih, sve češće mi pada na pamet onaj tragikomičan kuplet: "Biće skoro propast sveta, nek propadne, nije šteta." Jer stvarno, kada se čovek malo zamisli, šta će mu svet kada njega na njemu više nema. Zvuči sebično, ali je u stvari krajnje istinito. Svet postoji dok Ja postoji, a kada Ja nije više među nama onda nema ni sveta.
Sumorne misli za sumorno veče. I to me na neki, teško objašnjiv način povezuje sa ritualom slušanja emisije Veselo veče na Radio Beogradu tokom pedesetih godina. Cela porodica je kao opčinjena sedela ispred predonoratnog modela radio aparata marke Orion, koji je po veličini odgovarao veličini modela prvih televizijskih aparata. Ne sećam se koliko je trajala ta emisija, možda nekih pola sata, ali pamtim smeh koji nas nije napuštao sve do njenog kraja. Nikada kasnije nijedna pesma nije mi bila toliko popularna kao "Op žica, žica, žica, drma mi se kabanica." Posebna poslastica bili su verbalni karamboli Čkalje i Mije.
Gledam kao opčinjen u redove koje sam upravo napisao i stresem se od osećanja grozote. Naime, sada bi slušanje takvog programa verovatno odgovaralo gledanju nekog od programa na brojnim kanalima Pink televizije, što bi dovelo u sumnju moje ranije priče o rokenrol detinjstvu. Međutim, tada i da sam hteo da slušam rokenrol, ne bih to mogao da uradim. Ne samo što ga nije bilo u emisijama Radio Beograda, već stoga što još nije ni bio izmišljen.
Tek nekoliko godina kasnije – reč je o ranim pedesetim – Little Richard, Jerry Lee Lewis i mnogi drugi izvođači počeće da komponuju muziku koja će zavladati svetom pod nazivom 'rock and roll'. Iako će kasnije Elvis Presley poneti zavodljivu titulu kralja te muzike, za mene je njen kralj uvek bio i ostao Little Richard. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što je napisao Tutti Frutti sa čuvenom frazom 'A-wop-bop-a-loo-bop-a-lop-bam-boom!' Ta fraza, za koju nisam siguran da bilo šta kazuje, jeste – kao što su mnogi ljubitelji i teoretičari rock muzike prihvatili – samo srce te muzike i bez nje, da nije izmišljena, rock bi bio nešto sasvim drugo.
Napokon sam došao do poente, odnosno do čuvenog pitanja 'Šta je pisac hteo da kaže?' Pisac je hteo da kaže da je ponekad sasvim dovoljno napisati jednu jedinu rečenicu koja od tog pisca pravi neku vrstu velikog stvaraoca. Svako od nas, od nas koji čitamo knjige, mogao bi da navede niz takvih rečenica po kojima prepoznaje veličinu jednog ili više autora koje smatra svojim ljubimcima. Recimo, ona čuvena rečenica s kraja romana Divlje palme koja u potpunosti definiše sve što će William Faulkner kasnije napisati: "Da, mislio je on, između bola i ništavila ja ću izabrati bol."
E sad, pita se pisac, ima li u njegovim tekstovima takve rečenice i ma koliko se trudio, ne uspeva ništa da pronađe. Onda pomisli da nije ni red da on to traži, već da bi to umesto njega trebalo da rade drugi. A onda se postidi te misli, ali ipak odluči da je ostavi takvu kakva je napisana jer kada je reč o njegovom pisanom tekstu, on nema ništa više prava na njega od drugih čitalaca. Znači, čitaoci, sada ste vi na redu.
U međuvremenu, piscu se događa nešto neobično. Naime, dok je ceo njegov arsenal teškog naoružanja bio pripremljen za sukob u vezi sa romanom ili, bar, kratkom pričom, njemu se pojavljuje jedna pesma. I šta sad on da radi?
SVI MRTVI SU ISTI
Svi mrtvi su isti, nemarno kaže pesnik kao da je on
bogomdani posrednik između dva sveta koja svi nastanjujemo,
ponekad živi a mnogo češće mrtvi.
A ni najmanju naznaku on u sebi nema o tome šta znači biti mrtav i kako se umire i gde odlazi duša a gde pluća (na kom spratu se pažljivo razdvajaju bolesna od zdravih i upisuju u pedatne spiskove za budućnost) i šta se zbiva sa jajnicima koji postaju gotovo trošni te se odlažu u fišeke od krutog papira. Ništa, dakle, on od svega toga ne zna, a ipak hoće da da završnu reč, da proglasi sebe najpozvanijm i da se ucvelim rečima obrati malobrojnoj rodbini, retkim prijateljima i nekoj ljubavi iz detinjstva.
Svi oni cediljke su kroz čija sita se mrtvi skupljaju, prečišćeni od svakodnevnih rituala, spremni da prhnu u rajsku baštu ili pakleni kotao, kako je već kome dosuđeno.
Jedino niko ne zna šta bi s pesnikom i da li on upšte nešto zaslužuje.
Da, kažu jedni.
Ne, uzvraćaju drugi.
A treći? Gde su treći? Zašto ih nikada nema kad su najpotrebniji?
***
Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.
Foto: bunky's pickle / Flickr
