Lične zamenice

I tako, polako, malo po malo, mic po mic, prođe godina dana (i malo više čak!) provedenih u pokušajima da ispišem dnevnik onoga koga nazivamo piscem. Govorim o njemu u trećem licu, jer bolje ne zaslužuje. Govorim o njemu u trećem licu, jer ne mogu da mu pripišem ni Ja ni Ti. On naprosto nisu oni: da je Ja, on se verovatno ne bi zamajavao ovakvim stvarima, odnosno, ili bi ih prihvatio ili ne bi, nema tu šta mnogo da se priča; s druge strane, on sasvim sigurno nije Ti, odnosno, onaj koji ovo u ovom trenutku čita i iznenada oseća kako ga nešto svrbi na temenu i podiže ukočeni desni kažiprst da bi ga uvukao ispod pramena kose i tamo, na temenu, zaprepašćeno osetio – 

A ne, ne, neću vam reći šta je osetio vrhom svog krutog kažiprsta! Neću da vam kažem jer kraj te rečenice bio bi, u stvari, početak nove priče, a od mene se ne očekuje da pišem priče već da pišem o tome kako pišem priče, zar ne? (Obratite, molim vas, pažnju na taj samouvereni prelaz na kazivanje u prvom licu! Na tu nadmenost prvog lica, iako je dobro poznato da je glavni uslov postojanja prvog lica zapravo postojanje drugog lica, odnosno, da prvo lice može da se ostvari tek nakon što ostvari nekog drugog. Definicija prvog lica, tačnije rečeno, nemoguća je pre nego što se definiše drugo lice. Da bi prvo lice shvatilo da je prvo, ono mora najpre da se suoči sa odrazom svoga lika u ogledalu ili na mirnoj površini vode. Tek tada, dakle, kada se upita ko je taj drugi i šta taj drugi od njega hoće, prvo lice će konačno spoznati sebe. I odmah će, naravno, samopouzdano početi da pripoveda.)

To nas je polako ali sigurno vratilo do kažiprsta gurnutog u kosu. Tačnije rečeno, uvučenog ispod lokne, ispod pramena kose… Sigurno ste primetili da je kažiprst prvo opisan kao 'ukočen' a posle kao 'krut', što mu nesumnjivo daje karakteristike falusa. Da, kažiprst je nadignuti penis, to je svakome do sada postalo jasno. Ono što je nejasno jeste pominjanje 'lokne' tj. 'pramena kose' kao mesta gde se kažiprst skrasio, jer ako me sećanje ne vara, na tom mestu dlake ne mogu da se opišu kao loknaste, to bi bilo prekomerno uveličavanje, pa ćemo se svi složiti sa tvrdnjom da je u pitanju zapravo asocijacija na povijenu žensku glavu, predano predatu učešću u onome što se na tom mestu zbiva.

Prepuštamo vama da procenite, proverite i obznanite šta se tu doista dogodilo? Šta je bilo u priči a šta samo u naznakama za priču? I ko je, na kraju krajeva, ovde ispričao priču? Da li je neka priča uopšte ispričana ili je neki glas sam od sebe izneo zamršeni vez, otvorio lavirint sastavljen od snova i stvarnosti, u kojem se svaki gubitak računa kao dobitak a svaka izgubljenost kao novo pronalaženje sebe.

Pravo je čudo šta sve čovek može da napiše ukoliko ga ostavite samog sa nekoliko listova papira za pisanje i nekakvom pisaljkom (hemijska olovka je najbolja i najtrajnija!). Čovekov um se tada kreće neobičnim i retko kad izabranim stazama.  

No, sve to nije toliko strašno dok lične zamenice stoje (ili sede ili leže) na svom mestu, dok je ja zaista ja, ti samo ti, on ili ona ili on. Strašno je kada one počnu da menjaju mesta, kada ja, na primer, pokuša da zameni sve ostale i postane mi, tzv. čovek klasnogovornik, lišen bilo kakvih ličnih odlika koje ga prave ljudski različitim, zaduženim samo za ono što prebiva u  neiskvarenom reonu njegovih sanjarenja. Ili, bolje rečeno, u kružnom toku ličnih zamenica.

***

Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.