Boravak u bolnici potpuno me je rasturio. What goes up, must come down, pevao je nekada davno fascinantan američki rock-blues sastav Blood, Sweat and Tears. Ponosim se time što sam bio među malobrojnim slušaocima koji su te večeri davne 1970.godine prisustvovali prvom pravom rokenrol koncertu koji je održan na tlu nekadašnje Jugoslavije. Kasnije se doznalo da je turneju grupe BST i njihove koncerte u nekoliko istočno-evropskih zemalja finansiralo Ministarstvo spoljašnjih poslova SAD, što je dovelo do ozbiljnih kritika na račun grupe, ali mi smo tom menadžerstvu samo želeli da pljeskamo. Progutali smo ponuđenu rock-navlaku i postali trenutni ovisnici.
U mom slučaju, međutim, ono što je otišlo gore odbijalo je da siđe dole. Jedan deo moje svesti kao da je posmatrao sve sa visine: sve sam video kao mrežu različitih prostora i kretanja, slično onome kako su oni prikazani u von Trierovom filmu Dogville. Drugi deo je koračao po plićaku koji me nije podsećao ni na šta. Samo na trenutak sam pomislio na bunt.
Treće noći, međutim, sve se pretvorilo u žrtvu paljenicu, sve je postalo prah i pepeo. I ništa više nije postojalo. Čak ni ovaj tekst. Samo prah i samo pepeo.
Samo prah... samo prah... samo prah...
I pepeo...
***
Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije. 
Foto: gnuckx / Flickr
