Pre nekoliko dana,dok sam sedeo na klupi u parku, čuo sam razgovor koji su vodili mladić i devojka. Obično ne prisluškujem ali oni su dosta glasno razgovarali, pa sam naćulio uši ne bih li ih što bolje čuo u vlažnom vazduhu koji nas je obavijao. Naime, razgovarali su o književnosti, tačnije rečeno o knjigama koje su nedavno čitali. Pominjali su razna imena, uljučujući i moje, ali ne želim da ponavljam njihove ocene, koje – priznajem – nisu bile tako dobre.
Taman sam pomislio da je vreme da nastavim sa mojom šetnjom, kada začuh kako devojka pita: "Šta rade pisci kada nemaju šta da rade?" Na to je mladić istog časa rekao: "Pišu dnevnik." "Pišu dnevnik", ponovila je devojka i zakikotala se. Onda je zaćutala i ozbiljnim glasom ga upitala: "A kako ti to sve znaš?"
Tu sam zastao. Bio sam ljut na mladića. Stigao je prethodne večeri, kada sam prvi put pomislio na dnevnik, a jutros se među prvima našao na mestu snimanja, očigledno očekujući da mu to donese moju naklonost. Međutim, nešto u izgledu njegovog ilica teralo me je na oprez. "Nikada ne bih verovao čoveku sa takvim licem", pomislio sam, a sada se to lice njihalo ispred mene i zahtevalo objašnjenje.
"Kako to da je meni, iako sam jutros došao među prvima", galamilo je lice, "dodeljena jedna sasvim mala uloga, koju je mogao da odradi svaki statista, dok je devojci koja je na sceni zajedno sa mnom neko obećao da će u svakom kadru biti u prvom planu?" Dok pominje "nekoga", značajno se nakašlje i pogleda u mene.
Pravim se da to ne primećujem i trudim da se što neprimetnije izvučem iz te situacije. To za tu devojku, to da će u svakom kadru biti u prvom planu, nije bilo sasvim tačno. Naime, ja sam joj rekao da će u svakoj epizodi imati bar jedan krupan plan ukoliko bude radila sve onako kako joj se kaže.
Za to vreme mladić nastavlja da truje životnu sredinu i utiče na zajedništvo ostalih glumaca i statista. Po ko zna koji put on ponavlja svoju priču o tome kako sam ga izbacio iz ekipe. Potom iznosi neke detalje iz mojih ranijih života, detalje koji doista potvrđuju neke od njegovih optužbi. (Voleo bih samo da znam od koga ih je dobio.)
On me, između ostalog, optužuje za zloupotrebu i maltretiranje reči uopšte, i posebno za stvaranje brojnih likova za jednokratnu ulogu, te da sam ih posle toga ostavljao na nekoj vetrometini, slabe i nemoćne, a među njima je bilo, citiram: nemoćnih staraca i starica, male dece koja još nisu naučila da puze, trudnica i teških hroničnih bolesnika, kao i mnoštvo različitih kućnih ljubimaca (pomenuta su dva jazavičara, četiri ježa, jedna bela mačka i njenih šest mačića).
To su već ozbiljne optužbe, jer se u propratnim komentarima pominju i genocidne sklonosti prema rečima, erotska preuveličavanja, podeljena ličnost, nepoštovanje pravopisa i bavljenje tako neobičnim temama kao što su kabala, hašiš i Zemun. Još me na kraju pitaju da li se osećam krivim ili ne.
"Nisam kriv", kažem i odmah nastavljam dalje, ne obraćajući pažnju na brojne uzvike protesta. Sada više nema povratka. Ukoliko se zaustavim, ukoliko stanem samo na jedan tren, pregaziće me bujica razbesnelih reči. Uzalud im govorim da je u pitanju nesporazum, da sam samo hteo da napišem nešto zanimljivo o dnevnicima, nešto iz njihove istorije, stare petnaestak vekova.
To ih uopšte ne smiruje. Naprotiv, njihovi uzvici postaju sve glasniji. Povlačim se u svoju radnu sobu i pripremam se za poslednju odbranu. Iznenada, sve utihne i na vratima se pojavljuje pisac. Loše je volje jer je noćas slabo spavao. Sanjao je, kaže, kako ga napada roj letećih knjiga koje zuje oko njega kao avioni oko King Konga.
Otkud sada, čude se čitaoci, u ovom tekstu King Kong?
"To se i ja pitam", kaže pisac."I ja", kaže pripovedač. "I mi", kažu reči.
Neke stvari, očigledno, nećemo nikada doznati.
***
Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije. 
foto: David Ramos / Flickr
