Nagrada za roman

Nedavno je, jedva pre dve nedelje, objavljeno ime dobitnika NIN-ove nagrade za roman godine u Srbiji. 

Procedura glasanja odigravala se kao i uvek: objavljen je prvo spisak svih prispelih romana, zatim takozvani širi uži izbor od dvanaest knjiga i na kraju najuži izbor od šest naslova. Žiri je doneo odluku prema kojoj se za najbolji roman objavljen u prošlogodišnjoj novelističkoj produkciji u Srbiji nagradi delo Dragana Velikića, Islednik. Nažalost nisam do sada pročitao ovaj Velikićev roman te ne mogu da iznesem mišljenje o tome da li se slažem sa žirijem ili ne. Ali zato činjenica da je ovo druga NIN-ova nagrada za Dragana Velikića predstavlja posebnu vrednost u odluci žirija. 

Naime, poslednjih četvrt veka uvrežilo se mišljenje da je nemoguće dva ili više puta dobiti ovu nagradu. Poslednji kome je to pošlo za rukom bio je Živojin Pavlović što je apsurd svoje vrste jer je on, iako zanimljiv kao pisac, bio prvenstveno filmski reditelj. Posle toga nagradu su dobili gotovo svi značajniji srpski pisci ali niko nije imao sreću da se nađe u kratkom spisku višestrukih dobitnika nagrade: Oskar Davičo, Dobrica Ćosić i Živojin Pavlović. 

Među piscima su kružile priče o tome da je dodela ovog ponovnog priznanja izričito zabranjena statutom nagrade što, naravno, nije bilo tačno. U primerku statuta koji je bio u mojim rukama pre više godina ne nalazi se nikakav trag stavu da se nagrada ne može ponovo osvojiti. Prema drugoj verziji dobijanje ponovne nagrade moglo se očekivati u slučaju da je već nagrađeni autor napisao delo koje "prevazilazi ne samo sve njegove literarne domete već i literarne domete celokupne srpske književnosti." Sve to je naravno bilo jedno fino tkanje neistine koje je za posledicu imalo činjenicu da je NIN-ova nagrada postala prvenstveno nagrada za pisca, a ne nagrada za delo. Time je oduzet glavni smisao ove nagrade, a nesrećni članovi žirija – koji su takođe bili uvereni da postoji neka tajanstvena zabrana ponovnog izbora nekog pisca – muku su mučili da među kandidatima za nagradu pronađu roman autora koji nije bio već ovenčan NIN-ovom nagradom. 

Iz godine u godinu prisustvovali smo farsi koja se odigravala u prostorijama redakcije nedeljnika tako da ovogodišnji izbor dolazi kao fini glas olakšanja koji će omogućiti budućim žirijima da lakše ali preciznije procenjuju glavne kandidate za nagradu. Ako se nagrada poput NIN-ove dodeljuje "za roman godine", onda treba da bude potpuno nevažno da li je odabrani autor već osvojio ovo ugledno priznanje. Naravno, bilo bi pogrešno ako bi sada članovi žirija insistirali na tome da novonagrađene autore traže samo u redovima onih autora koji su već dobili nagradu, jer je jedan od zadataka ovakvih nagrada da povremeno izvuku na svetlost dana neko prvo delo malo poznatog autora. Ostaje nam da se strpimo još godinu dana i da vidimo šta će tada uraditi NIN-ov žiri.

Jedna stvar je sigurna! U književnosti zemlje u kojoj se svake godine objavi oko 150 romana izbor dobitnika neće predstavljati problem. Glavnu nagradu ionako daju čitaoci: ako je nagrađeni roman doista dobar, on će se brzo pojaviti u više izdanja. Romane koji su dobili nagradu kao rezultat nekih književnih ili vanknjiževnih smicalica čitaoci nepogrešivo prepoznaju i ne uzimaju u ruke. A ako ih ipak uzmu, onda posle toga dugo peru ruke – ima raznih zaraza i treba biti oprezan! 

"Naravno da treba biti oprezan", pomišlja pisac. I onda brzo dodaje: "Samo ti ćuti, ćuti i piši, ništa drugo ti ne treba."

***

Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.