Dvije nagrade, družina laureata, bez povratka kralja

Prošlo je doba žirijevskog darivanja, a literarni siječanj u Srbiji od 2020. zaista ima janusovsko lice, tačnije dvolice (pa takva je i državna heraldika Srbije, dvoglava), odnosno ima dve nagrade za najbolji roman godine: NIN-ovu i nagradu Beogradski pobednik. 

Kratki istorijat novijeg perioda NIN-ove nagrade

O NIN-ovoj nagradi se dosta zna, ali evo evokacije njenog postojanja u trećem milenijumu (od 2000-ih). Generalno, nekad je nedeljnik NIN bio važniji od NIN-ove nagrade, a nekad je obratno, kakav je čini mi se sada slučaj. Za ovih 25 godina promenile su se tri redakcije u NIN-u, što je od presudnog značaja i za NIN-ovu nagradu zbog izbora članova žirija. Sve tri su bile opoziciono nastrojene, mada je prva bila desna opozicija (glodur Slobodan Reljić), potom antiautoritarna i građanska (Milan Ćulibrk) i odnedavno resetovana i više oportuno neutralna (Aleksandar Timofejev). Ovo je gruba podela i, razume se, podložna osporavanju.

Oduvek je u izboru članova žirija NIN-ove nagrade dominirala akademska kritika, odnosno književni establišment, naučni istraživači sa fakulteta i instituta, kao i vodeći književni kritičari i kritičarke iz pretežno štampanih medija. To je formula koja je imala smisla jer su se svi uglavnom bavili svojim poslom, odnosno pratili savremenu scenu i pisali književnu kritiku. Štampani mediji (dnevni i nedeljnici), radio više nego televizija, negovali su prostor za književnu kritiku, čak i za druge vrste umetničke kritike, možda najviše za pozorišnu i filmsku, ređe za kritiku vizualne umetnosti i savremene klasične i druge vrste muzike koje ne spadaju u komercijalnu popularnu kulturu.

Međutim, ono što je počelo devedesetih, propadanje državne svojine, samim tim i javnih medija i izdavačkih kuća, od 2000-ih se pod novom vlašću nastavilo kroz ubrzanu privatizaciju (u Srbiji je do privatizacije došlo tek nakon pada Miloševića). To je direktno dovelo do proterivanja kritike iz medija, što se mnogo pre i potpunije desilo u Hrvatskoj nego u Srbiji, recimo. Paradoksalno ili ne, kada smo 2009. počeli regionalni projekat „Criticize this!“, čiji je nosilac bila Udruga Kulturtreger/Booksa, a koji je imao za cilj da vrati kritiku u medije i osnaži kontekstualna čitanja savremene umetnosti (književnosti, pozorišta i vizuelnih umetnosti), u medijskom prostoru u Srbiji bilo je više prostora za kritiku nego danas, 15 godina kasnije, kada ni NIN odavno nema redovnu rubriku za kritiku i stalnog kritičara ili kritičarku (ili one koji bi se naizmenično smenjivali). 

Elem, vratimo se na tri faze NIN-a u novom milenijumu. Desni konzervativci su bili u dosluhu sa književnim establišmentom i takva je uglavnom bila i NIN-ova nagrada, konzervativna i predvidljiva, sa nekim izuzetkom. Tu su jako cenili romane koji se podudaraju sa jubilejima ili im idu u susret, recimo roman-trilogija Vladimira Pištala o Nikoli Tesli, Tesla, portret među maskama ili Veliki rat Aleksandra Gatalice, ali su nagradili odlične romane Vladimira Tasića Kiša i hartija i Dragana Velikića Ruski prozor (znam da mnogi ne dele ovo moje gledište), kao i pretenciozni, arhaični, pseudoleksikografski, neopavićevski (hazarski) promašaj Semolj zemlja Mira Vuksanovića (ovo mnogi dele).

U drugoj fazi redakcija je odlučila da se izmesti iz akademskog miljea i pribegli su alternativi, ali avaj, alternativa je odavno bila klinički mrtva. Tako su u žiri pozivali ljude koji nisu dovoljno pratili scenu, ili nisu pisali književnu kritiku ili uopšte i nisu bili iz filološke struke, pa su nužno amaterizovali nagradu i logično pogubili vrednosne kriterijume za procenu romana. U praksi to je značio jedan šareniš ili miš-maš od nagrađenih knjiga, bilo da su početničke poput romana Tai Gorana Gocića ili Luzitanija Dejana Atanackovića (Atanackovićev roman ima zanimljive „momente“, ali kao celina „zakazuje“), jedan potpuni promašaj kakav je Arzamas Ivane Dimić, Velikić i Basara su po drugi put dobili NIN-ovu nagradu, ali ne za sa svoje najbolje romane, Milena Marković i Danica Vukićević su dobile nagradu za knjige oko kojih je krenula diskusija da li su to uopšte romani (prvo je poema, a drugo mešavina proze, zapisa i refleksija), da bi se usudili da tesnom većinom nagrade roman Saše Ilića Pas i kontrabas, objavljen 2019., koji će izazvati buru na sceni i isprovocirati osnivanje nove nagrade.

U trenutku kada redakcija NIN-a odluči da kolektivno napusti NIN i pokrene novi nedeljnik, Radar, u okrilju regionalne korporacije United media, gde posluju i televizije N1 i Nova, poslednjih godina i dnevnik Danas, nova redakcija koja eto broji godinu dana postojanja, vratila je NIN-ov žiri na fabrička, odnosno akademska podešavanja, i pozvala dva člana koji su bili članovi žirija pre 20 godina, jednog nameštenika Ministarstva kulture i dugovečnog predsednika Vitalove nagrade čiju fabriku drži jedan tajkun pod nadimkom Peconi (a nagrada, koja je imala potencijala da bude korekcija i dopune NIN-ove, pa je to ponekad i bila, dodeljivana je poslednjih godina i za čudne naslove).

U tom zamešateljstvu i klik-klak kretanju klatna deblji kraj su u ove dve i po decenije izvukla dva kritičarska „trudbenika“: kolega Vladimir Arsenić i moja malenkost, ko zna iz kojih sve razloga nepozvani ili otpisani za NIN-ov žiri, uprkos kritičarskoj praksi i kompetencijama. Tako da, zašto da ne, bacimo odmah sve karte na sto, neka i ovo bude još jedan tekst koji piše frustrirana ruka one vile iz Diznijevog crtaća koja ne dobije pozivnicu za bal pa pobesni, prozli se i postane goropadna osvetnica. :)

Pobedniče, ne padaj

Nagrada Beogradski pobednik je pokrenuta ili osnovana iz inata. Odnosno inata i straha. A zapravo želje (urgentne potrebe) da nacionalistički establišment, poput one imperije, uzvrati udarac NIN-ovoj nagradi koja se otrgla kontroli. Ajmo malo u prošlost, ali samo kratko. Kada su se početkom 2020. u najužem izboru za NIN-ovu nagradu našli romani Saše Ilića, koji će je i dobiti, i Milenka Bodirogića, Po šumama i gorama, desni deo kulturne javnosti, kako bi to rekle određene kolege iz zagrebačkih Novosti (koje u Zagrebu nazivaju srpskim), uspravio se na zadnje noge i krenuo u javni kontranapad. Osamnaestoro literarnih bojovnika („bojkotovnika“), među kojima dobra polovina unknown, pokrenulo je inicijativu za bojkot NIN-ove nagrade sa dve vrste argumenata. Smisao prvih je služio da se zabašuri suština argumenata druge vrste. O prvima sam i sam često pisao, pa sam ih i ovde pomenuo pod pojmom amaterizacije rada žirija (ne samo NIN-ovog) i potiskivanje književne kritike u drugi plan, odnosno nedovoljno poznavanje ili praćenje savremene produkcije i nepoznavanje savremene književne istorije. To je u ovom slučaju bilo tačno, ali delimično, i nije počelo sa tom grupom koja je činila NIN-ov žiri. Druga vrsta argumenata su ideološki: na temelju samo Ilićeve i Bodirogićeve knjige se iznela optužba da NIN-ov žiri promoviše „partizanštinu“ i „jugoslovenštinu“, što ne samo što nije činjenično utemeljeno nego je i čudno da se u Srbiji neko protivi tim fenomenima, bar ne u kontekstu kulture i tako masovno, jer su desničarski revizionisti uglavnom rogoborili po medijima i političkim strankama far right profila. Bojkot je, kultur-istorijski gledano, eto bio dokaz da je desni revizionizam i u Srbiji, imitirajući onaj hrvatski još iz 90-ih, konačno ušao u mejnstrim težeći da se pozicionira kao dominantan.

Budući da od bojkota nije bilo ništa, jer se, zanimljivo bojkotu nisu priključili ni pisci kojima argumenti druge vrste nisu tako daleki, a institucije su ostale neme, jer je NIN ionako nedeljnik u privatnom vlasništvu pa ni ministarstvo ni ne znam ko nije mogao da reaguje restriktivno prema „javnom dobru“, ako tako doživimo NIN-ovu nagradu, pa da je, recimo, oduzme NIN-u (da je nacionalizuje, u oba smisla te reči), onda su bojkotaši krenuli drugim putem. Uz svesrdnu pomoć sekretarijata za kulturu Beograda i Biblioteke grada Beograda 2020. su pripremili, a sledeće godine „lansirali“ (u srpsku orbitu) nagradu nazvanu Beogradski pobednik. 

Po strukturi i svrsi, pa i visini novčanog dela iznosa, osmišljena je kao potpuni pandan NIN-ovoj (za roman godine, petočlani žiri, tri kruga selekcije, isto vreme dodeljivanja itd.), jedino što su dodali i deo nagrade za književnost za decu („da se Vlasi ne dosete“, izreka koja govori o naivnom prikrivanju pravih namera). Štaviše, iz redova desne filološke inteligencije regrutovali su čak tri članice žirija, ali to nije bila podrška kritičarkama već svojevrsna parodija feminizma. Svih petoro članova ovog žirija okićeni su dr titulama, što je očito tiha patnja malograđanštine da se sakrije iza titula ili da sva ovlašćena podari titulama, ma ko stajao iza njih. Srećom pa u ovom slučaju nisu nušićevske titule, odnosno kupljene diplome, što je, gle čuda, postala epidemija među vladajućom naprednjačkom „elitom“ u Srbiji.

To je sad malo složenije pitanje odnosa Beogradskog pobednika i naprednjačkog režima. Nesumnjivo su nastali kao režimski projekat, ali nisu eksplicitan deo njihove partijske vojske. Naprednjački režim u Srbiji za ovih 12-13 godina kako postoji pokazao je čudan odnos prema kulturnoj eliti. Poput onih Nekromangersa iz SF-fantasy filmova o Ridiku, čiji je cilj da unište ceo univerzum, a čije se pleme uvećava konverzijom pokorenih (ko ne pristane da se preobrati, biva likvidiran – dakle skratili su NDH-formulu i izbacili proterivanje), geslo im je: svako je na početku bio neko drugi. Tako je i naprednjačka kulturna, a bogami i deo političke elite, na početku bio neko drugi. Elem, s jedne strane kao narodnjački populisti ne drže mnogo ni do kulture ni do elite, diplome kupuju jer treba nečim da se zakite i pokažu pred domaćom i stranom javnošću, univerzitet i znanje preziru pa stoga planiraju da se dozvoli otvaranje privatnih stranih univerziteta krajnje sumnjivog statusa, ali na kulturnoj sceni pragmatično podržavaju one projekte koji su im ideološki bliski, ne tražeći od aktera da uzmu njihovu stranačku iskaznicu ili da agituju za njihovog autokratu (što neki ipak čine, poput bezveznog Marka Krstića ili manje bezveznih Vladimira Pištala, direktora Narodne biblioteke Srbije, i Ivana Negrišorca, alias Dragana Stanića, upravnika Matice srpske. Njih dvojica su bili nekad solidni autori, ali stigle ozbiljne godine, stražnjica vapi za foteljom, a duša ište „čast i mast“). Tako je naprednjački režim podržao kao pomoćni projekat nagradu Beogradski pobednik i široko razvezao kesu/vrećicu gradskog budžeta. U stvari, ideološki, naprednjački režim takođe ne podnosi ni Jugoslaviju, a posebno, kao nekadašnji promoteri četničkog pokreta, ratni huškači i ratni dobrovoljci iz radikalne stranke, partizane, a sa njima i antifašizam, samo što lukavo, ili naizgled lukavo, puštaju da prljav revizionistički posao obavi neko drugi umesto njih. 

Ko se ne nagradi, ne sme da bogoradi

E sad ko je ostao, ostao, idemo na rad oba žirija i knjige, tačnije romane iz prošle godine. „Knjige, knjige, braćo, a ne zvona i praporci“, vikao je raskaluđer Dositej Obradović, perjanica prosvećenosti u Srbalja na razmeđi vekova, 18. na 19., a eto dva stoleća kasnije, sve će promašiti – sestre, sestre čitateljke preuzeće primat (u čitanju, sve više u vrednovanju, ne još i u pisanju), dok će se pojam knjige gotovo svesti na sveprisutni roman. Dakle: roman, roman, sestre, a ne (hm, šminka i đinđuve?, mada što to ne bi moglo da ide i zajedno), ali pustimo sad lakrdiju. 

Mada, zašto da ne? Jedna prozna lakrdija je osvojila novu NIN-ovu nagradu. To je roman Marinka Arsića Ivkova NGDL, izdanje Niškog kulturnog centra, na ćirilici. Izdavača navodim da bi vam bilo jasno da ćete teško doći do knjige, a pismo da vas unapred upozorim na napor čitanja, jer, koliko sam upoznat, od početka 90-ih se u Hrvatskoj ne izučava ćirilica – ah, plačite glagoljaši i Bašćanska pločo! Uzgred, Ministarstvo kulture u Srbiji godinama daje finansijsku podršku izdavačima koji objavljuju knjige na ćirilici (podtekst: teza da je ćirilica ugrožena), da bi to nedavno apgrejdovalo u naputak koji se još ne primenjuje, a sumnjam i da hoće, da će biblioteke otkupljivati samo knjige objavljene na ćirilici.

NGDL je inače nepotpuni akronim koji sam narator u romanu dešifruje i znači: „Ne puštajte golubove da lete“, znači trebalo bi NPGDL ili ako je „Ne dajte golubovima da lete“ NDGDL. Ali svejedno, golubovi su pušteni, zrak je zasićen, narator i čitaoci su u potrazi za „žućkom“, retkim golubom žutog perja, a sve se zbiva na prostoru Istočne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema (srećan je svako kome je taj SAO iz pamćenja izmakao), a pomalo i u Bosni (za Hercegovinu nisam siguran) i to sve dok rat traje. Pa malo narator ganja goluba, malo zaraćene strane ganjaju naratora, srpska strana (rata) ga čak proizvodi u počasnog akademika i redovno mu šalje mesečnu apanažu u nemačkim markama, i svašta se tu nešto pikarski i parodijski odvija. Rečenica je aforistički kratka i efektna, humor vrca kao med iz košnice, istina više šaljakav nego inovativan, ali drži se sve to, i nema mnogo takvih knjiga, elem jedna primerena antiratna lakrdija. Antiratna? 35 godina kasnije? U Srbiji koja se jedino NATO bombardovanja seća i gde je mlađima rat u Hrvatskoj i Bosni isto što i okršaj vilenjaka, patuljaka i ljudi sa orcima i trolovima u Gospodaru prstenova, čista fantastika, ali kudikamo manje zanimljiva. Dva su tu zanimljiva momenta. Ovaj roman se odvija na istom prostoru kao i prošlogodišnji roman Vladana Matijevića, pisca iz Čačka, Pakrac, a čak tri od četiri romana u najužem izboru za NIN-ovu nagradu se dotiču ratova iz 90-ih. Moj moralni problem sa romanom NGDL je kako i otkud sad parodija i lakrdija na terenu potpunog zaborava konkretnih ratnih užasa i nesuočavanja sa srpskom odgovornošću za njih, čime se jedino Saša Ilić dve i po decenije bavi dosledno, utemeljeno i literarno relevantno. Nekako mi se želudac buni kada se neko sprda „na mestu zločina“, kada njegovi čitaoci nemaju blage veze s tim šta se sve na tim poprištima dešavalo i koliko je država u kojoj žive proizvela nesreće svojim susedima. S druge strane, parodija i humor su uvek makar delimično lekoviti, čak i na „pustoj zemlji“ kolektivnog zaborava.

Zanimljivo da su se u užem izboru obe nagrade našle dva ista romana, Duž oštrog noža leti ptica banjalučke autorke Tanje Stupar Trifunović i Lutam sad mrtav svetom beogradskog autora Borivoja Gerzića. O prvom sam pisao za riječki portal Artkvart, pa da se ne ponavljam. Reč je o iskoraku ove autorke u ratnu prozu, ali ne onu koja bi bila nasušno subverzivna za srpsku sredinu u Bosni i Hrecegovini, razume se i rizična po autorku, što je na svojoj koži osetila Lana Bastašić posle romana Uhvati zeca, već u onu koja je načelno antiratna, upadljivo nemimetična i dramaturški i psihološki predvidljiva. Svakako znatno slabiji roman od njenog prethodnog, najboljeg Otkako sam kupila labuda, a koji nije imao ovakvu recepciju.

Jeste, sve zavisi od okolnosti te godine, kakva je „žetva“ naslova romana i ko ih procenjuje, ali žalosno je što se ovakva situacija ponavlja da bolje knjige nekog autora češće prođu slabije od njegovih slabijih. Gerzićev roman je napor duhu i izazov volji za čitanjem, ne samo zbog očuđene sintakse i mestimično arhaizovane leksike, nego zbog pretenciozne namere ispodprosečnih kapaciteta da se progovori o „kosmosu i štasmosu“, i to iz ugla sugerisano sumasišavše i može biti pokojne osobe. Ali o tom beskrajnom monologu koji je mučno ispratiti, punom opštih mesta, mogu pouzdano da prozbore oni čitaoci koji se bezbedno dočepaju kraja. Srodno je početnički nemušt i pretenciozan, retorički razbarušen, prezasićen molskim akordima i ničim izazvanom erudicijom, na stranu sad izlet u Tuzlu i mešavina ekavice sa ijekavicom kao nešto između nostalgičnog omaža i političkog programa, u romanu Milenka Bodirogića Pesak pjeskare, dokazujući da me utisak povodom njegovog prvog romana nije prevario – reč je o izletniku u roman u ozbiljnim godinama, jednim od onih sa zakasnelom ambicijom, a bez pripovedačke municije.

A ako su takve tri najbolje knjige po mišljenju ovog žirija – jedna moralno sumnjiva lakrdija, jedno početničko narativno džez soliranje u šezdesetim i ratna proza koja je evazivno ustručljiva onima koji su imali dodira sa ratom i ratnom prozom, a erzac-simulacija onima koji o tome malo šta znaju – kakva li je tek sezona bila? Priznajem da Bazduljev roman nisam još pročitao, a imam nameru (to je četvrti naslov u najužem izboru za NIN-ovu nagradu), ali sam prilično siguran, reći ću makar i ne bio u pravu, da je sastav žirija takav, da je taj roman iole nešto više vredeo, sasvim sigurno bi dobio tzv. najviše priznanje. 

NIN-ov Matrix, između softvera i virusa

Da, upada u oči, pa samim tim treba to i istaći: nedostatak ovog teksta je što njegov autor nije bio u prilici da se upozna sa svim romanima koji su se našli u selekciji, mada je pitanje da li su to učinili i članovi žirija. Sasvim je sigurno, statistički koliko i recepcijski, da je za godinu dana nemoguće pročitati više od 180 romana koji su poslati za ovu nagradu. Po mojoj slobodnoj proceni, u stvarnosti se obrati pažnja na neku polovinu, a od toga iole korektno pročita pola od toga, dakle u zbiru neka četvrtina od 40 do 50 romana, što je optimalno – jedan roman nedeljno. Nagradu Beogradski pobednik je dobila Sanja Savić Milosavljević za roman Martin udio, izdanje Bedema knjige – autorka o kojoj ne znam ništa, kao ni o izdavačkoj kući, koju su, kako stoji na sajtu, pokrenuli muž i žena koji su objavili po nekoliko svojih knjiga. Taj se roman nije našao ni u najširem izboru za NIN-ovu nagradu, a izgleda da nije ni poslat.

Hajde da pohvalim bar nešto u radu žirija Beogradskog pobednika, koji je, podsetimo se, ustoličen da bude nacionalan, konzervativan i pun razumevanja i podrške za bojkotaše koji su omogućili da ova nagrada nastane, što su pokazali neke pozitivne nijanse u odnosu i na NIN-ov žiri, ali samo nijanse. Recimo, istakli su roman somborske autorke Danijele Repman i neobernhardovski Vuka Vukovića, podgoričkog pisca, kao i atipično gejmenovsko ostvarenje fantastično-parodijskog žanra autora koji je nastupio pod pseudonimom Uramizu (kratak roman Priručnik za samoubistvo). Ovaj je za mene najprijatnije iznenađenje (NIN-ov žiri ga je uvrstio u najširi izbor, a Pobednik u uži, ali ne i u najuži).

Da nisam već odužio, lako bi se dalo pokazati šablon, matrica ili pattern u delovanju (lukavog) akademskog duha u radu NIN-ovog žirija. Recimo: obavezno u najužem izboru jedna autorka makar za ukras, a u užem i još koja, ako se ima. Obavezno i u užem izboru (koji varira od 9 do 14, nije normativno striktan broj) pokazati ideološku širokogrudost i afinitet prema poetičkoj raznovrsnosti, jer je to kasnije sjajan argument da na srpskoj sceni cveta hiljadu cvetova, svejedno što mali broj daje iole uočljiv miris, kamoli prijatan. Paziti da se subverzivni romani ne ušunjaju u najuži izbor, a ako se to desi, nikako da ne dobiju nagradu. Neka se pokaže i unutarsrbijanska regionalna širina i obuhvate dela autora koji ne žive u Beogradu ili Novom Sadu, i obavezno da budu zastupljena dela srpskih pisaca iz BiH i Crne Gore, ako se zalomi i šire. Da se afirmisani autori koji su jednom ili, daleko bilo, dvaput dobili nagradu „onemoguće“ i da se približe najužem izboru. Tako su ove godine u najširi izbor „pripustili“ Basaru i Velikića, a onda ih zaboravili, što je u slučaju Velikićevog Bečkog romana ignorantski previd ili maliciozni ostrakizam itd.

Ono što „čimbenici“ na srpskoj sceni godinama nisu u stanju da prihvate, više jer ne prate i ne poznaju susedne scene, a ono što se prevede kako ko, da je scena svedena na početnike i na „očajnike“. Klasici nas napuštaju, to je neizbežno, kao i početništvo, neki ni u 80-im nikako da se udenu u grupu relevantnih autora (Jovica Aćin koji je otisnuo čak dva romana), neki su po prvi put i kao pokojnici doterali do užeg izbora (Goran Petrović) – pa dobro, možda je u testamentu pisalo ne baš: čuvajte mi Jugoslaviju, pardon Srbiju, nego: da se ovaj rukopis kandiduje za NIN-ovu nagradu, nema veze koliko je nedovršen, i da se pošalje na ruke predsednika žirija, koji je ovog autora dve i po decenije kovao u zvezde, kujundžija osrednjosti i kolektor funkcionerskih fotelja.

Mrtvo more osrednjosti je srpska prozna scena, sa retkim izuzecima, u kojoj postoji mnoštvo glasova koji rade na sebi i grupica „čuvara vatre“ koja neguje ponešto od nasleđenih visokih vrednosti srpske književnosti. To će im i biti zadatak, da duvaju u žar da ne zgasne, dok oni prvi ne procvetaju i ne daju ukusan plod (šta fali ovoj voćarskoj metafori?), ili ne nahrupe, kao studenti u protestu, da nas sve ushite. A što se tiče dve nagrade, one su i ove godine odigrale ulogu koja im je namenjena: da budu reflektor književne scene i odnosa moći u njoj, te da pokažu da je duh establišmenta, inače učmao i kratkovid, postojan „kano klisurina“ akademske zavetrine.