Booksa je na godišnjem od 18.7. do 30.8.! / Booksa is closed from July 18th until August 30th!
Close
Page arrow
Piše: Dunja Ilić

Što ostaje poslije teksta?

Large mv5bmty2nzgzmdctmmyxms00njvilwiwntctotyzoty5ntq2mdiyxkeyxkfqcgdeqxvyndyyndgzotu . v1

Foto: Iz filma 'Jedini izlaz'. Izvor: Imdb.

Naslov knjige: Stjenice Autor knjige: Martina Vidaić Izdavač: Naklada Ljevak Godina izdanja: 2021
Utorak
25.01.2022.

Martina Vidaić pesnikinja je i spisateljica mlađe generacije koja je prošle godine objavila dve knjige: poetsko-proznu Trg, tržnica, nož (H.D.P.), za koju je osvojila nagradu Kamov za najbolje književno delo napisano na hrvatskom, i roman Stjenice u izdanju Naklade Ljevak, kog širi i uži izbori nagrada verovatno tek čekaju, budući da je objavljen pre samo dva meseca. Iako je, dakle, čitaocima dostupan tek veoma kratko, roman Stjenice našao se i na listi najboljih knjiga koje su Booksini kritičari i kritičarke pročitali u 2021. godini.

Šta je to što ovaj roman već na prvi pogled čini zanimljivim? Ispripovedan u dahu, bez poglavlja i pasusa, roman Stjenice priča je vredna HBO serije o nestabilnoj ženi koja, nakon što je prvo doživela saobraćajnu nesreću, sada ostavlja sveću da gori i odlazi iz stana kako bi se upustila u niz pikarskih avantura koje će je ponovo povezati s porodičnom prošlošću i rodnom kućom čije je renoviranje davno započela.

Kada kažem da su Stjenice vredne HBO serije, to zaista mislim – pisala sam već o HBO zakonitostima koje prate romani Jurice Pavičića, ali ako se kod Pavičića zamišljeni scenario proširuje i razvija u književnost, s fokusom na efektne scene i brdom opštih mesta, Stjenice su neka vrsta literarnog pandana serijama kakve zadnjih godina gledamo. To je, drugim rečima, neka vrsta literarnog trilera koji bi trebalo da ima višu literarnu vrednost od prosečnog literarnog trilera – literarni triler za ljubitelje „visoke“ književnosti. U njemu se ne barata klišeima, ali se zaplet svakako oslanja na elemente i situacije koji imaju potencijal da u čitaocu podstaknu radoznalost, kao što su, recimo, nepredvidljivo ponašanje junakinje ili misterije iz prošlosti.[1] Ipak, ovaj roman sa žanrom s kojim koketira deli i nekoliko ključnih manjkavosti.  

Glavna junakinja romana, Gorana, ujedno je i njegova pripovedačica, ona se obraća misterioznoj osobi nazvanoj "Hladna" u formi dugačkog pisma, takvog za koje unapred znamo da nikada neće biti poslato. No istinski hladna je sama Gorana – to je uspešna arhitektica mlađih srednjih godina, buržujka svesna svojih materijalnih okolnosti otuđena od svoje velike i komplikovane seoske porodice, koja svoje ponašanje ne uspeva ni samoj sebi da objasni. "Sjećam se da je zaista tako bilo, ali nisam mogla objasniti motive svojih postupaka" (str. 70.), kaže kada joj prebace za stvari koje jeste ili nije uradila u prošlosti, npr. zbog toga što je svoju staru majku ostavila na brigu drugima. Ova "amnezija" ipak nije medicinska, već je pre simptom njenog otuđenja i nezadovoljstva životom kojim je živela, što ju je, pretpostavljamo, i navelo da se na brzinu uda za muškarca koji će jedva nešto kasnije u pomenutoj saobraćajnoj nesreći poginuti.  

Goranino otuđenje izvire već kroz sam jezik romana: njegov stil, odnosno, Goranin stil, takav je da nam se ona čini krajnje pretencioznom osobom, cinično distanciranom od svega što se oko nje dešava, i čiji je odbrambeni mehanizam pred traumom podsmeh. To je uočljivo u prekomernoj upotrebi reči koje služe da modifikuju značenje neke druge (tzv. kvalifikatora) i tako unapred naprave distancu: posve određena, pomalo odvratan, gotovo, veoma, izuzetno, tekst je njima zasićen, Gorana ne može da kaže jednostavno da je napolju toplo, uvek mora biti neobično toplo – čak i ako ništa u tome nije neobično. Ovaj stil – čist manirizam – potpuno se uklapa u Goraninu karakterizaciju. Ona je takođe veoma poetična u svom cinizmu, i njena zapažanja predela i ljudi (npr. nečije neobično plave oči) dobijaju značajan prostor u romanu. No na nekim mestima je poetizacija suvišna, pa tako u opisu atmosfere u noćnom autobusu imamo i mobilne telefone koji se karakterišu kao "neuspješno nasilni" (str. 45.), i tako dalje.  

Goranina pretencioznost, koja se manifestuje u teatralnosti njenog govora, preliva se ipak i u sam narativ, što negativno utiče na strukturu romana. Roman počinje rečenicom koja treba da nam privuče pažnju: "Pišem tebi, Hladna moja, jer znam da si jedina koja se neće smijati ako kažem da sam onog dana kad su mi mravi pojeli gaćice napokon shvatila da je moja propast neizbježna." Ova rečenica zaista postiže željeni efekat, ali problem je u tome što se na narednim stranicama nalaze mnoge rečenice sa sličnom poentom. Na stranici 18. čujemo da je Gorana "po prvi put osjetila nešto poput panike"; na stranici 19. nju "po prvi put u životu" sustiže misao da stari. Gorana se zaista nalazi u graničnoj situaciji u svom životu, ali nagomilavanje prelomnih momenata zagušuje tekst. Takođe, pominjati mrave kao za nešto ključne u romanu u kojem su i stenice ključne, na vrlo sličan način, ali tako da to nije dovedeno u vezu jedno s drugim, znači duplirati motive i slabiti čvrstinu strukture teksta. Ista zamka uspešno je izbegnuta s drugim setom međusobno sličnih motiva: saobraćajna nesreća, požar, zemljotres. Saobraćajna nesreća je Goranino konačno podleganje "ludilu", požar (ostavljanje upaljene sveće) je navodi na akciju, zemljotres je vesnik promene. Ovo tumačenje, doduše, zahteva čitaočevo "dopisivanje" jer u romanu nema naznaka da je to nameravano čitanje.

Kada je reč o naznakama – ono što nas upućuje da Stjenice čitamo kao priču o Goraninom otuđenju od svojih skromnih korena i porodice jeste između ostalog i beskrajno insistiranje na tome da je Gorana arhitektica, uspešna arhitektica. Jedino tako mogu da objasnim Goranino prilično infantilno, nepotrebno predstavljanje sebe u svakoj prilici kao "arhitektice". I bizarna, gotovo nadrealna scena u restoranu kada Goranu za svoj sto pozovu koleginica sa studija i njen muž, uz muževljev komentar da će mu "biti čast" (str. 35.) ako im se Gorana pridruži, ima za cilj da nam pokaže da je Gorana uspešna žena, arhitektica, kojoj svi zavide, a koja je pogubila konce svog života. Ali pokušaji da se roman značenjski oblikuje kroz prizmu arhitekture, na šta upućuje i uvodni Albertijev citat, a što se u tekstu manifestuje Goraninim fantazijama o svrsi arhitekture ("Ali, Hladna, što je uopće arhitektica?" str. 145.), ostaju nedovršeni. Arhitektura kao gradnja kuća očigledno je idejno povezana s potragom za "idealnom kućom" (str. 175.), odnosno domom. Ali to je samo tema koju možemo da lociramo kao željenu glavnu temu ovog romana, a koja to stvarno nije.

Gorana će u svom bekstvu ići od jednog do drugog člana porodice, s kojima će ponešto progovoriti o prošlosti, ali istinska priča o transformativnom povezivanju s porodicom, ili pak ironizacija tog povezivanja, iz Stjenica izostaje jer brzina zapleta čini članove porodice karikaturama, nedovoljno obrađenim likovima, a Goranin odnos prema njima i prema prošlosti u konačnici ostaje nejasan – ona je pretenciozna i hladna i prema tim ljudima koje sreće posle dugo vremena, a to nije put ka "idealnoj kući". Zapravo, čitava priča o "idealnoj kući" više je značenjski filler za Goranino pikarsko potucanje, nego što je zaplet struktura koja kreira nekakvo "dublje" značenje. Isto je i s političkim elementima koje tema arhitekture otvara, a koji momentalno u sećanje vraćaju HBO serije: Gorani je muka projektovanja za novopečene bogataše bez ukusa i u gradu gde se gradi na divlje, ali, baš kao i u velikoj većini serija, ova kritika je usputna, izgubljena u trilerskim elementima radnje i Goraninoj pretencioznoj samopercepciji, i zbog toga deluje samo kao poza.

Da li će Gorana uspeti da "sagradi idealnu kuću"? Stjenice nam, na kraju, sve svoje tajne odaju – iako je njihova vrednost do tada bila u trilerskoj mistifikaciji. U ovom podilaženju čitaocu, kome u stvari čine medveđu uslugu, Stjenice prevazilaze prosečnu seriju jer im tekstualna forma daje mogućnost da detaljno saopšte značenje, pa Gorana direktno pita i sebi odgovara: "Hoću li ikada uspjeti napraviti ’idealnu kuću’? Ili idealna kuća ne postoji?" (str. 175.) Ovaj citat nije spoiler samo iz tog razloga što je svaki čitalac najverovatnije već pretpostavljao da "idealna kuća ne postoji" i da je Gorana neće sagraditi. Saznajemo i tajnu sudbonosne saobraćajne nesreće i zašto je ona za Goranu tako strašna; saznajemo tačno simboličko značenje naslova (koji je možda efektan, ali proizvoljan, kao što sam već pomenula, to je samo jedan u nizu motiva podjednako male važnosti, a simboličko značenje mu je nametnuto); saznajemo ko je „Hladna“ kojoj je tekst upućen, a čak nam se skreće pažnja i na neizvesnost njene egzistencije, tako da i poslednje pitanje koje smo sebi postavili u jednoj od poslednjih rečenica romana dobija svoj odgovor. Sve velike i male misterije koje su nas navodile da brzo okrećemo stranice naposletku su razrešene. A šta ostaje posle teksta?

Martina Vidaić pokušala je da zaplet obogati političkim, sociološkim i psihološkim elementima, ali roman u tim aspektima ostaje nedorečen. Njegovi literarni potencijali i aspiracije, koji ga razlikuju od prosečne HBO serije isto kao i od književnosti Jurice Pavičića, podležu pred bujicom nezaustavljivo nadirućeg zapleta, beznadežno ograničeni žanrom trilera na koji ne žele da se ograniče, i kojim zanatski potpuno ne vladaju.

 

[1] Stjenice mene podsećaju na veoma konkretnu seriju, srpsku Jedini izlaz, koja se u svojoj filmskoj verziji prikazivala i u Hrvatskoj, i gde kobnog junakinjinog muža glumi hrvatski glumac Janko Popović Volarić. U ono što je zajedničko Stjenicama i Jedinom izlazu spadaju požar, labilna ali bogata i uspešna junakinja skromnog porekla, njen beg iz buržujskog okruženja i pokušaj da se priseti sopstvene prošlosti i stvari koje je u prošlosti učinila, a potom i to što će se ispostaviti da je učinila.

Možda će vas zanimati
Kritike
Homepage mv5bmta3mje0mtk1mtleqtjeqwpwz15bbwu4mdu5ote4odux. v1 05.04.2022.

Za dlaku fantastično

Zbirku priča 'U ritmu jeze - Ponor plesova' čine radovi autorica i autora odabrani na natječaju Malih zvona za kratku priču s elementima fantastike, motivski određeni plesom.

Piše: Sara Tomac

Na blic
Homepage copy of copy of copy of copy of na blic o knjizi   predlo%c5%beak 28.02.2022.

Na blic o knjizi: 'Stjenice'

Martini Vidaić postavili smo blic pitanja o knjizi 'Stjenice', za koju je nedavno dobila Nagradu Štefica Cvek.

Piše: Booksa

Kritike
Homepage photo 1548335684 7d082b06d74d 30.11.2021.

Šutnja i odgovornost

Opsegom nevelika, zbirka pjesama 'Trg, tržnica, nož' Martine Vidaić u sebi krije začuđujuću metaforiku, kako društveno-političke, tako i mijene u ljudskoj prirodi.

Piše: Anja Tomljenović

Intervju
Homepage canva   ball point pen on opened notebook 16.02.2020.

Martina Vidaić u Leksikonu

Na prvoj 'Poeziji na živo' u 2020. gostovat će Martina Vidaić i tom se prilikom upisala u naš Leksikon, aka blic intervju.

Kritike
Homepage 546px  anatomy  physiology and laws of health    1885   14595121067 09.12.2019.

Samoća egzistencije

Prvi roman Martine Vidaić 'Anatomija štakora' interpretativno je potentan i emotivno pronicljiv.

Piše: Ivan Tomašić

Kritike
Homepage nikita 05.11.2018.

Rasjedi ženskog tijela

U pjesničkoj zbirci 'Mehanika peluda' Martina Vidaić opisuje svijet ljubavne i socijalne grubosti prema ženama.

Piše: Lucija Butković

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu