Od umijeća čitanja prema pisanju

Stanje teorije u postjugoslovenskoj književnosti više je nego jadno. Nema nijedne knjige koja bi se pojavila da 'izmeni svet', da nas probudi iz samozadovoljstva i samozadovoljavanja opštim trendom biografskog i kvazibiografskog teksta koji vlada našom prozom, a bogami i većim delom poezije.

Nema programskih, makar i pogrešnih knjiga kakve su bile Uvod u književnost ili čuveni Nolitov Rečnik književnih termita (pardon, termina), koji su, uprkos ograničenjima, generacijama studenata ipak značile nešto, iz njih se moglo i naučiti. Gde su Lešićeva ili Solarova Teorija književnosti, Petrovićeva Priroda kritike, ambiciozni tekstovi nastali kao odjek kanonske Velekove i Vorenove knjige ili onih Tomaševskog ili Kalera? Radi pravde treba naglasiti da postoji serija Uvoda Leykam Internationala na koju mi je skrenuta pažnja i čini mi se da je to put ka povratku teorije u okvire u kojima joj je i mesto.

Ipak, čini mi se da treba navesti najmanje dva veoma jasna razloga što su stvari otišle k vragu, iako ih verovatno ima i mnogo više: nestalo je autora koji bi takve knjige pisali, ali je nestalo i izdavača koji bi takve knjige štampali (izuzev Leykama, očigledno i donekle Službenog glasnika u Beogradu). Nestanak autora ne svedoči samo o srozavanju opšteg teorijskog potencijala na katedrama književnosti s teorijom na postjugoslovenskom prostoru gde je manjkavosti mnogo, ali se polako nazire svetlo na kraju tunela: u Zagrebu na komparativistici već je dominantna veoma interesantna generacija predavača na čelu sa Deanom Dudom, u Sarajevu postoje naznake da će se stvari mrdnuti s mrtve tačke, makar dok je Andrea Lešić tamo, a u Beogradu se odigrava spora i tiha, ali neumitna smena generacija i sasvim je izvesno da stižu kadrovi koji će biti sposobni da stvari mrdnu s mrtve tačke iako je tamo otpor najjači i trebaće zaista mnogo snage da se sklone i savladaju ljudi koji su katedru opšte književnosti temeljno uništavali godinama, s tim da, treba i to reći, čitav Beogradski univerzitet zaslužuje ono što je Herkul uradio sa Augijevim štalama.

Velike izdavačke kuće koje su štampale skupe i tržišno neisplative knjige iz oblasti teorije književnosti mahom su nestale, ubijene i pojedene tranzicijom. Čak i da se pojavi, odnosno kad se pojavi dobra knjiga iz ove oblasti nema ko da je objavi. Izuzetak je možda pojava Dudine knjige Kultura putovanja koja računa na širu publiku od one uskostručne, ostali su osuđeni da svoj naučni rad objavljuju mahom po časopisima i zbornicima jer su to jedina mesta na kojima teorija koliko toliko živi, ali su njene implikacije onda prilično ograničenog dometa, njihov prelazak sa akademskog terena na onaj književne prakse je veoma spor i posredovan, što ima za posledicu da nam je i književnost upravo takva, spora i posredovana, odnosno u velikoj meri u zaostatku za onim što se dešava u svetu.

Postoje, ipak, nada i uteha. U martu 2015. godine u Hrvatskoj je objavljena studija Luke Bekavca Prema singularnosti: Derrida i književni tekst koja je zanimljiva iz nekoliko razloga. Najpre, radi se o autoru koji je uspešan kao pisac fikcionalne proze, objavio je tri romana: Drenje, Viljevo i Policijski sat. Ova studija sistematizuje i kontekstualizuje ono što u javnom, htedoh li reći jadnom, diskursu govorimo i pišemo o jednom od najznačajnijih filozofa druge polovine 20. veka čiji je uticaj toliki da mnoge od onih u koje se savremeni teoretičari kunu ne bismo poznavali da ih Derrida nije uvezao u Ameriku, a zatim nam ih ona vratila kao velike zvezde: tu pre svega mislim na Barthesa, Levinasa, na Blanchota, a delimično i na Deleuzea, čak i Foucaulta.

Istovremeno, knjiga predstavlja pravi čitalački izazov, gust i na momente neprohodan tekst, nastao na osnovu doktorske teze kojem se moramo vraćati iznova i iznova jer ne uzima čitaoca u obzir, istovremeno postavljajući pred nas visoke zahteve u pogledu prethodnog znanja kako iz književne teorije i istorije tako i iz paralelnih filozofskih disciplina.

Uvek je interesantno videti kako se u teorijskom tekstu snalazi neko kome se divite kao piscu, a posebno je provokativno proveriti stepen interakcije, u Bekavčevom slučaju verovatno je pravilnije reći 'interferencije', teorije i svesti o njoj sa književnim tekstom. Već samim izborom teme, Bekavac je pokazao da je Derrida značajan za njegovo pisanje u istoj meri koliko i Beckett. Naime, ideja francuskog filozofa o nedosegljivosti značenja (uprošćavam s razlogom), o uvek već odloženom, o différance nadahnula je Bekavčevo pisanje i oblikovala ga, ako ne u narativnom prosedeu, ono svakako u idejnom i tematskom opsegu, gde je pitanje komunikacije dominantno u svakom od tri romana koji polako zadobijaju kultni status.

Istovremeno, ono što je Derridin značaj kao filozofa, a Bekavac to svojom studijom (i književnim radom) potvrđuje, jeste umeće čitanja, koje, stiče se utisak, kao da je rekreirano ab ovo. Iako Derrida u tom pogledu nije doneo ništa novo, nasledivši dosta od Husserla i fenomenologije, ali i Foucaulta te psihoanalize, ostaje zapanjujući intenzitet njegovih čitanja koja su uvek već ključna i razarajuća, e da bi se ispostavila kao sintetišuća, kao i raspon njegovih interesovanja koja variraju od klasičnih filozofskih tekstova, preko literature, pa sve do popularne kulture, što je barthesovsko nasleđe. Kako bilo, Bekavac u svojim književnim tekstovima takođe zahteva od čitaoca povišenu pažnju, izaziva ga na deridijansko čitanje, na neprekidno postavljanje pitanja i ronjenje ispod površine.

Površna znanja o Derridi poprimaju razmere zaraze – jednaka su onima koje imamo o neoliberalnom kapitalizmu (sintagmi koja opčinjava u istoj meri i levičare i desničare iako baš nisu najsigurniji šta ona znači) ili Walteru Benjaminu, na primer. Derrida je često veoma nerazumljiv, komplikovan, pa je i Bekavčev tekst o njemu takav. Ono preko potrebno vraćanje korak unazad, da bi se uz pomoć izvora objasnilo šta je Derrida zaista hteo, kakav je interpretacijski korak načinio, nužno je, ali umnogome otežava prolazak kroz tekst. Ipak teba pohvaliti strahovitu sistematičnost, gotovo fanatičnu upornost da se stvari isteraju na čistac, čak i kada deluje da je autor jedini koji shvata njihovu važnost i presudnost. Prema singularnosti, kako Bekavac priznaje, nema ambiciju da bude potpuna monografija o Derridinom radu, on se bavi odnosom francuskog filozofa i literature, ali uprkos tome zahvata mnogo šire i dotiče se spektra tema koje uveliko nadilaze književnost per se. Ali to je neminovnost svakog istraživanja, a posebno kad je ono sprovedeno ovako temeljno.

Teza koju je Bekavac u naslovu naglasio, koja predstavlja zaključak njegove studije, veoma je bitan uvid koji se samo oslanja na Derridu, odnosno do njega dolazi sam Bekavac čitajući, tumačeći i dekonstruišući odnos filozofa prema literaturi. Citirajući Derridu prema kojem bi "čista događajna singularnost onoga što dolazi [...] pretpostavljala proboj koji provaljuje kroz horizont, prekida svaku performativnu organizaciju, svaku konvenciju ili svaki kontekst kojim može ovladati neka konvencionalnost", Bekavac u stvari govori o umetnosti, ergo književnosti, dolazeći tako do sopstvenog estetičkog creda, do onoga što bismo mogli nazvati autopoetičkim iskazom. Jer ono što probija iz njegovih romana jesu upravo događajne singularnosti najčešće kroz pokušaje komunikacije sa 'onostranim' koje pokušava da opiše, da ih opipa, da im podari konture, priznajući unapred već da je njihova suština nedodirljiva. Na taj način, čitajući Derridu, autor čita sebe i stupajući sa filozofom u dijalog, on u stvari pokušava da sebi objasni ono što kao pisac radi. Ovo naravno pretpostavlja da je njegova autopercepcija jednaka onoj kako ga vide čitaoci, prevashodno kao pisca, kao umetnika, a ne kao teoretičara i filozofa.

Bez obzira što će se svaki budući čitalac Bekavčeve studije namučiti i što će mu dosta toga ostati u velikoj meri nejasno, ova knjiga predstavlja važan iskorak u teorijskom polju. Simptomatično je, ali i simpatično koliko niko od nas ne može da pobegne od sebe i kako se, hvatajući se naizgled sa ogromnim temama ukoštac, u stvari nalazimo na putu samospoznaje. Ma koliko ova teza zvučala banalno taoistički, ona ne dokida domete koji su postignuti u ovoj studiji, naprotiv. Čini mi se da ih samo potvrđuje.