Ponedjeljak
09.09.2013.

KRITIKA 196: Dean Duda




Extra_large_on_the_road
A+ A-

Dean Duda, Kultura putovanja (Naklada Ljevak, 2012.)

BEZ KULTURE PISANJA NEMA NI KULTURE PUTOVANJA

Diferencijacija polja humanističkih nauka koja je postala veoma popularna u poststrukturalizmu ponekad se zaisti čini preteranom. Međutim, kao da problem postaje sve veći kada se spustite u jednu granu humanistike poput istorije i teorije književnosti. Nije više dovoljno izučavati književne rodove, vrste i epohe, nego se bavimo imagologijom, ekfrazom, itinerologijom i sličnim stvarima upravo stoga da bi se ta supspecijalizacija, koja često ume da bude pokriće za suštinsko neznanje, a bogami i političke igre, opravdala i količinom novca koju će studenti morati da potroše za brojne kurseve i još brojnije profesore koji ih drže, odnosno predaju. Ne treba, s druge strane, zanemariti i magiju jednog takvog pristupa. Naime, sužavanjem polja interesa istraživaču, onom vrednom i inteligentnom, pruža se prilika da svoju specifičnu materiju pomno prouči i da stekne relativno pouzdan uvod u to parče istorijsko-teorijskog kolača. Povrh toga, ukoliko su on ili ona pritom i kvalitetni esejističari, dobićemo veoma zanimljiv konačan rezultat.

Upravo je to slučaj sa knjigom Deana Dude Kultura putovanja čiji je podnaslov Uvod u književnu iterologiju. Grubo govoreći knjiga govori o prikazu putovanja u književnim i paraknjiževnim tekstovima, tačnije o odnosu literature i putovanja kroz najvažnije epohe od antike, preko srednjeg veka, renesanse, prosvetiteljstva i modernog doba koje počinje sa romantizmom, odnosno sa pobedom Francuske buržoaske revolucije. Prema ovim vremenskim etapama izvršena je i podela na poglavlja u knjizi s tim da je prvo, ono koje daje teorijski okvir, za nekoga koga ne zanima istorijski razvoj, možda i najvažnije. Ipak, svako ko se odluči na krnje čitanje propustiće jednu fukoovsku arheologiju znanja i pojmova iz ove, sve popularnije oblasti kulturalnih studija.

Pomeranje fokusa sa književnosti na kulturalne studije koje Duda čini u skladu je sa tendencijama vodećih savremenih univerziteta, odnosno vodeće paradigme koja vlada još od sredine šezdesetih u Britaniji, a tek od početka dvehiljaditih na pojedinim univerzitetima na ovim prostorima. Zbog toga on ne govori o književnosti putovanja, nego o kulturi putovanja koja se stiče gotovo isključivo kroz tekst koji može biti književni i vanliterarni. Ipak, želeći da napravi razliku između shematizovanih i ilustrovanih turističkih vodiča, popularnih bedekera, on u podnaslovu knjige koristi sintagmu književna iterologija. Tekstovi, dakle,kojima će se on baviti u svojoj studiji predominantno jesu književni, odnosno na ivici književnih jer turizam je, kako on to upečatljivo pokazuje, proizvod modernosti, odnosno, preciznije razvijenog kapitalizma iz druge polovine devetnaestog stoleća.

Uobičajeno je da se ovakve knjige, ovi dakle uvodi predstavljaju u maniru fukoovskih genealogija odnosno arheologija. Ovaj metod je pregledan i uzročno posledičnim vezama pokazuje jedan kontinuirani razvoj istovremeno otkrivajući da je on relativan. Drugim rečima, jasno je da se naše znanje menja zajedno za promenom tehnologije, paradigme i osvajanjem sloboda, ali s druge strane njegova suština, ako se tako može reći, ostaje ista. Kultura putovanja ne postoji bez kulture pisanja, one su uzajamno povezane. Zbog toga je sada savremeno iskustvo putovanja posredovano svim prethodnim koja su nam u vidu tekstualnih, a u današnje vreme i multimedijalnih (vizuelnih i auditivnih) predstavljana kroz vreme. Na primer, naša poseta Italiji u velikoj je meri posredovana nebrojenim tekstovima počev od onoga što se naziva grand tour (o kojem Duda govori u četvrtom poglavlju knjige), koji se smatrao obaveznim delom vaspitanja savršenog gospodina. Na putovanju koje bismo preduzeli danas posetili bismo gotovo ista mesta koja su posetili na primer Dürer i Goethe jer su ona ustanovljena u tradiciji kao nezaobilazna. Drugi problem je što se kodifikacija tih likacija vrši unutar jednog poretka moći i znanja koji Duda uspešno dekonstruiše koristeći se poukama koje su ostavili Raymond Williams i marksističke kulturalne studije.

Pored prvog poglavlja koje služi kao teorijska rasprava o polju u kojem će se kretati, metodologije i pojmovnog aparata koji će koristiti, svako naredno obrađuje jednu veliku istorijsku stanicu i paradigmatske tekstove koji su nam ostali iz tog perioda. Poglavlje posvećeno putovanjima u antici istovremeno je i odlična studija takozvanog helenističkog romana. Drugo poglavlje se bavi hodočasničkom literaturom i pokazuje u kolikoj je ona meri povezana sa današnjim shvatanjem putovanja. Naredno je posvećeno grand touru, a započinje raspravom o dvojici veoma uticajnih mislilaca koji su u svojim esejima priličnu pažnju posvetili i putovanju - Montaigneu i Baconu. Poslednje poglavlje u knjizi ima naziv 'Drama napretka, napredak drame' i u njemu je opisan razvoj putovanja posredovan kroz tekstove od početka devetnaestog veka naovamo, s posebnim naglaskom na tekst koji se smatra vrhuncem hrvatskog putopisa - Krležinim Izletom u Rusiju. Knjiga se završava jednim retoričkim pitanjem o ulozi i razvoju putopisa u postsocijalističkoj književnosti. Ovim pitanjem na koje Duda ne daje direktan odgovor, iako ga u velikoj meri podrazumeva, kao da se ostavlja prostor za neko buduće istraživanje koje će za svoju temu imati dinamiku i razvoj književnih žanrova u odnosu na društvenu stvarnost. Ovo jeste presudno pitanje poslednjeg poglavlja u knjizi, ali ono svakako zaslužuje širi pristup, odnosno uključivanje drugih žanrova osim putopisa.

Zaista je impresivna literatura kojom se Duda koristio, odnosno stiče se utisak da je polje proučeno gotovo u potpunosti. Radi se o tekstovima koji su objavljivani čak i 2011. godine, što znači da je reč o zaista pomnom pregledu najsavremenije literature. Ono što meni pomalo smeta jeste što nisu urađeni registri za knjigu: ni imenski ni predmetni. Možda je to bilo previše za izdavača, međutim s obzirom na ipak visokonaučni karakter ove knjige to je trebalo da bude učinjeno. Oni bi svakom čitaocu koji knjizi hoće da se vrati i da iz nje selektivno ponovo pročita ponešto uveliko olakšali kretanje kroz gusto tkanje teksta prepunog referenci.

Ipak knjiga se može čitati i kao jedan veliki esej bez obaveze da se nakon čitanja to znanje akumulira i reprodukuje. To je pre svega zahvaljujući izvanredno čitkom Dudinom načinu izlaganja koji podrazumeva da se kreće jasno iz teme u temu često sledeći hronologiju. Često savremena humanistička literatura pati od viška znanja i neveštog načina izlaganja. Višak znanja podrazumeva želju da se sve odjednom iznese na videlo, da se čitateljke i čitaoci izbombarduju informacijama, ne uzimajući u obzir da li oni to mogu da podnesu, odnosno da li imaju predznanje da to podnesu. Nevešti način izlaganja podrazumeva česte digresije zasnovana na, ponekad se čini slobodnim asocijacijama, što čitaoce koji žele u knjizi da uživaju dovodi do očaja. U Dudinom slučaju stvari su sasvim obrnute. Njegova rečenica je jasna, misao čista, a način izlaganja metodičan, a to knjigu čini čitljivom i interesantnom i stručno nezainteresovanim čitateljkama i čitaocima.

Ovakvih knjiga je premalo u bhsc knjiiževnosti. Uskonaučne izdavačke kuće su mahom propale, a ovakvi tekstovi teško da mogu da zainteresuju komercijalnog izdavača, tako da je tim više značajno da je Ljevak ovu knjigu omogućio na uvid čitateljskoj publici.

Vladimir Arsenić
Foto: David (flickr)

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.

POVRATAK NA VRH STRANICE