Luka Bekavac,
Viljevo (Fraktura, Zaprešić, 2013.)
REFLEKTOR Now, the signals we send, are deflected again
We're still connected, but are we even friends?
Svojim prvim romanom
Drenje (2011.)
Luka Bekavac se na proznu mapu nove hrvatske i regionalne književnosti upisao kao jedno od najvažnijih imena. I upravo iz razloga što je
Drenje podrazumevalo rez i otklon od još uvek preovlađujuće stvarnosno-istorijske proze, i to pre svega u pravcu insistiranja na metafizičkoj i autopoetičkoj ravni teksta, klasičan problem drugog dela (knjige, albuma, filma itd.) pred Bekavcem se postavio u za nijansu oštrijoj svetlosti nego inače, jer je (generacijski) krug onih sa kojima bi mogao da se samerava zapravo veoma mali.
Gledano iz perspektive svih tih, pre same knjige postavljenih, a opet razumljivih pitanja, Bekavac i jeste i nije uspeo da dostojno reši problem drugog albuma. Reč je, naime, o tome da je Viljevo i strukturno i stilski kudikamo zahtevniji, pa i hermetičniji roman u odnosu na Drenje, te da je sledstveno tome krug njegovih potencijalnih čitalaca još manji. Razume se, visoka umetnička književnost se oduvek opire i suprotstavlja svemu što potpada pod literarni i uopšte duhovni mejnstrim, pa ipak, Bekavac se sa Viljevom još više približio onoj nevidljivoj granici (danas, za razliku od nekih ranijih epoha uvredljivo niskoj) kada pisanje za povlašćenu manjinu može postati autsajderski projekat, a reč je o piscu koji ni po talentu ni po znanju jednostavno ne spada u takvu skupinu autora.
Ali, ako bi neko iz ovoga zaključio da je Viljevo slabiji roman u odnosu na Drenje, taj bi zaključak bio krajnje pogrešan. Jednostavno rečeno: Viljevo zahteva posvećenijeg i angažovanijeg čitaoca. Jer za razliku od Drenja u kome je relativno klasično pripovedanje dovedeno u pitanje pre svega pozicijom, odnosno teško odredivom figurom pripovedača, u Viljevu pripovedanja u klasičnom smislu reči uopšte ni nema. Kao što, strogo govoreći, u ovom romanu uopšte nema ni pripovedača. Od tri celine u koje je roman podeljen ('Kolovoz', 'Poslije ponoći' i 'Marković'), prva predstavlja neku vrstu audio-zapisa, odnosno precizan transkript nekoliko monologa skinutih sa audio-zapisa slabog kvaliteta; druga je transkript ili pokušaj dešifrovanja 'razgovora' koji vode dva audio-entiteta (ovaj radni termin je primereniji romanu od pojma sagovornika) iz različitih epoha; a treći deo romana jeste naučni rad na temu neidentifikovanih signala u paravojnoj radiodifuziji, 'preuzet' iz časopisa Duh i rašlje. Tako drugi deo slavonsko-baranjske gotske hronike svoje ishodište, u izvesnom smislu, ima kao i prvi – u audio-temporalnoj mistici: ali drugačija romaneskna struktura uzrokuje i drugačiji put ka tim graničnim iskustvima; kao što i metafizičke 'posledice' ovih iskustava bivaju nešto 'teže'.
Kraj romana objašnjava, kao i u Drenju, njegov tajanstveni početak. Četiri govorne celine, koje po svoj prilici predstavljaju četiri audio-zapisa, jesu svedočanstvo o postapokaliptičnoj Slavoniji iz (ne tako daleke?) budućnosti. Autor sa velikim majstorstvom stvara misterioznu i napetu atmosferu u kojoj je vrlo teško razlučiti o čemu se zapravo radi, pa je tako nužno, nakon završetka romana, još jednom se vratiti na prvo poglavlje. Ali čak i tada brojni pripovedni i shodno tome metafizički rukavci u koje se grana priča o opusteloj Slavoniji, ostaju neistraženi; drugim rečima, nije do kraja jasno koji je od njih putokaz a koji pripovedni (motivski, semantički itd.) ili metafizički ćorsokak, tj. leksikom romana rečeno: koja je prava, a koja slepa priča.
Postupak koji Bekavac koristi da bi postigao efekat tajanstva i napetosti mogao bi biti nazvan, recimo, nultom kontekstualizacijom: čitalac se nalazi u samom središtu onoga što se događa, on je u srcu priče, ali nema gotovo nikakve podatke o kontekstu (vremenu, mestu, likovima, njihovim motivima) u kome se priča odvija. Ovaj utisak (i junaka, ali i čitaoca) bačenosti u (pripovedni) svet o kome se ne zna ništa dodatno je pojačan greškama i problemima tehničke prirode, kao što su pauze, prekinuta traka, loš kvalitet samog snimka u prvom, ili pak gomilanje slova i konfuzija u njihovom redosledu u drugom delu romana. Taj deo romana inače jeste transkript razgovora između dvaju audio-entiteta, čija priroda takođe postaje jasnija iz poslednjeg poglavlja. Korišćenje fonta sa starih pisaćih mašina, kao i komentari na marginama transkripta imaju za cilj da osnaže uverljivost, autentičnost ovog dokumenta.
'Poslije ponoći' je inače jedini odeljak romana kome se može uputiti poneka stilska primedba. Iako je taj deo po obimu otprilike jednak sa trećim poglavljem romana, čini se da je ceo postupak mogao biti elegantnije izveden a sa istim efektima. Previše 'slepih' stranica, kao i prenaglašeno insistiranje na nerazumevanju zbog loših međuepohnih veza pa sledstveno tome otežano čitalačko kretanje kroz tekst, ostavljaju pomalo utisak bildovanja tekstualne mase, kao da je autor želeo da dobije na količini teksta pre nego na njegovom kvalitetu. No ova primedba je u suštini bezazlena, slabijim romanima ne bih je ni upućivao, jer Bekavac i ovde uspeva da kreira napetu atmosferu, koja iz reda u red dobija sve zlokobniji prizvuk, a koja, valjalo bi i to primetiti, predstavlja verovatno i najupečatljiviju odliku njegove proze. Autor, naime, često svu narativnu masu podređuje upravo oblikovanju takve, zlokobne atmosfere. To se postiže bilo kreativnim čitanjem raznih matrica žanrovskih romana, bilo diskretnim, na rubovima priče, uvođenjem uvek aktuelne teme nacizma, ali najpre i najviše preciznom dinamikom uskraćivanja informacija, sumnjivom funkcijom tih informacija, odnosno njihovom višesmislenošću, kao i namerno otežavanim putem do njih (pomenutim prekidima i greškama u tekstu).
Utoliko i treće, završno poglavlje romana, koje na prvi pogled jeste nekakvo razrešenje, sa druge strane otvara novi niz pitanja. Ovaj deo je ujedno i najdirektnija veza sa prvim delom Bekavčevog ciklusa, budući da se kao priređivač naučnog rada pojavljuje Marković, jedan od glavnih junaka Drenja. Sam rad je kombinacija ličnih terenskih iskustava iz vremena Drugog rata u Osijeku, pokušaja naučnog objašnjenja ovih akustičkih i temporalnih proklizavanja, i na kraju komentara priređivača, koji od postscijentističkog prelazi u metafizički govor, a time ujedno donosi i neku vrstu autopoetičkog komentara ne samo Viljeva, nego i Drenja.
Ovo tumačenje priređivača jeste ujedno i ključno mesto u celoj slavonskoj hronici: logikom romanesknog tkiva pripremljena završna epizoda umrežava i otvara čitav ciklus, i to jednako semantički i metafizički; potcrtava audio-temporalnu problematiku kao motivsko težište romana i ciklusa u celini; pridodaje onaj sušti, metafizički višak koji nagoni na mišljenje čitavog niza složenih pitanja o mogućnostima komunikacije i načinima razumevanja među različitim epohama, odnosu romaneskne i fizičke stvarnosti, o prirodi sopstvene vremenitosti, koliko god sve to patetično zvučalo. Sa druge strane, uz malo maštovitosti i minimalna terminološka preinačenja ovaj odeljak se može čitati i kao blago ironični komentar niza naratoloških problema (vreme u romanu, fokalizacija, priroda pripovedanja i pripovedača, njihov odnos itd.), a ironičan stoga što deo svog iskustva crpe i iz 'nižih žanrova' i (para)nauke.
Ali to što se može tako čitati, ne znači i da je takvo čitanje 'tačno'. "Zlonamerni pripovedač", kako ga je sam autor odredio (govoreći o Drenju u intervjuu za Quorum), ovoga puta svoju zločestost kao da okreće prema čitaocu umesto prema junacima, jer se nijedna epizoda, motiv ili iskaz nikako ne iscrpljuju u jednom, a često izmiču bilo kakvom tumačenju. Kao u refrenu naslovne pesme s novog albuma Arcade Fire, taman kad se pomisli da su ulaz ili veza pronađeni, ispostavlja se da je to samo reflektor: koliko god da kraj romana objašnjava dotadašnji pređeni put, celina slavonske gotske hronike ostavlja čitav niz motivskih, semantičkih i metafizičkih belina koje će svoje razjašnjenje dobiti u sledećem, po svoj prilici poslednjem nastavku ciklusa (autor će se uprkos posvećenosti i strpljivosti jednostavno i nužno iscrpiti u ovoj temi).
Viljevo je vrhunski drugi album, koji je zapravo najava (još boljeg?) trećeg. Međutim, Bekavac je ovim romanom došao do jedne potencijalno prelomne, ali i neugodne tačke: ukoliko u sledećem nastavku ne ponudi 'veliko razrešenje', koje će zapravo ciklus zaokružiti u celovitu viziju sveta, dakle, obojiti sve beline u toj viziji, ukoliko izostane onaj završni majstorski potez i potpis – ostaće da se žali za još jednom propuštenom prilikom, možda i najvećom u poslednjih dvadesetak godina hrvatske književnosti. Ostaće sa ove strane granice koja još uvek deli vrhunsku od velike književnosti.
Marjan Čakarević
foto:
moominsean ***
Marjan Čakarević (1978) diplomirao je i završio master studije na katedri za srpsku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Poeziju objavlјuje u srpskim i regionalnim časopisima, a kritiku, esejistiku i publicističke tekstove u
Polјima,
Beogradskom književnom časopisu,
Quorumu,
E-novinama,
Ulaznici i dr. Pored mladalačkih poetskih publikacija, objavio je pesničke knjige
Paragrad (1999) i
Sistem (2011).
