'Najbolje je već prošlo': Tjeskoba iznevjerene generacije

Danilo Stojić autor je velikog broja literarnih i art fanzina, bavi se realizovanjem različitih kulturnih akcija, izdavaštvom i video produkcijom. Napisao je dva romana: Vreme poluraspada (2012) i Resto (2014). Takođe, koautor je dve knjige, zbornika radova o nezavisnom izdavaštvu i eksperimentalnom stripu: Šupa: almanah samizdata (2005) i Studio za novi strip (2007), kao i zbirke priča Sasvim sasvim (2014). 

Zbirka priča Najbolje je već prošlo, ovenčana nagradom "Jovan Popović" i objavljena u izdanju Partizanske knjige, predstavlja formalno zrelo i tematski provokativno ostvarenje ovog užičkog autora. Već sam naslov sugeriše dominantni tonalitet zbirke – osećaj nepovratno izgubljenog, nostalgiju koja nije nužno sentimentalna koliko je konstatacija stanja, i preovlađujući sentiment da su zenit i smisao ostali negde iza. Stojić gradi koherentan svet urbane Srbije (dominantno Beograda), naseljen protagonistima uhvaćenim u međuprostor između bremena prošlosti (ratovi devedesetih, tranzicijska trauma) i anksiozne sadašnjosti obeležene kapitalističkim imperativima i ličnim neuspesima. 

Zbirka sadrži devet priča u proseku od po dvadesetak stranica, a centralna figura koja objedinjuje većinu priča jeste (najčešće) muški protagonista u srednjim godinama, svojevrsni anti-junak zaglavljen u svakodnevici. Ovi likovi, naratori u prvom licu, poseduju izrazitu samosvest o sopstvenim manama i ograničenjima, ali retko snagu ili volju da iz tog stanja izađu. Oni su sitni dileri iz nužde ili navike ("Džep pun skraćenica"), nekadašnji urbani heroji svedeni na rehabilitovane senke ("Džez"), partneri u disfunkcionalnim vezama opterećenim prećutnim zamerkama i banalnim konfliktima, ili prosto posmatrači sopstvenog života koji neumitno klizi ka razočaranju. Njihov habitus je prepoznatljiv: rezigniranost maskirana cinizmom, povremeni buntovnički impulsi koji se brzo gase pred inercijom ili strahom, i sklonost ka samoanalizi koja retko vodi ka katarzi. Stojić ih prikazuje s neskrivenom empatijom, ne osuđujući ih, već ih smeštajući u realističan socio-psihološki kontekst gde su njihove (ne)odluke gotovo pa logične posledice okruženja i lične istorije. Radi se dakako o marginalcima i klasičnim antijunacima savremenosti koji se ne mogu uklopiti u kontekst koji ontološki isključuje nekoliko krucijalnih potki na kojima je utemeljen njihov svetonazor. Njihov život zapravo podseća na rasparene čarape iz priče "Bilo kad, bilo gde“: 

„Uopšte mi nije jasno šta se s njima dešava – kaže ona dok mi pokazuje koliko njih više ne možemo da uparimo. Razbacane su po krevetu, kao leševi migranata po plažama, onih koji nisu uspeli da se dokopaju evropske obale.

Kako je bilo?

Jedini odgovor: mora biti da je posredi nekakva zavera čarapa.“ (str. 143.)

Upravo tako u „nedostatku čistog, kompletnog para“ glavni je protagonista prinuđen da izabere dve najsličnije sokne jer se fioka polako pretvara u mesto okupljanja za te „rasparene, usamljene čarape, i njihove revolucionarne ideje“. Po tim „fiokama“ na postjugoslovenskog prostoru, još uvek poput analognih filozofskih utvara obitavaju ti čudni ljudi koji teško mogu da prihvate paradokse neoliberalnog (rableovskih dimenzija grotesknog) paradoksalnog juniverzuma; kao i odbačenost i ostrakizam svih onih (što bi rekao Viktor Ivančić) koji su Jugosloveni ne po nacionalnoj pripadnosti, već po nacionalnoj nepripadnosti. Stojićev antijunak je de fakto i de jure taj Jugosloven, nenacionalni, bez igde ikoga, bez doma, bez budućnosti i sa neizvesnom prošlošću.

Premda primarno fokusiran na intimne drame i unutrašnje svetove svojih likova, Stojić suptilno gradi i širu sliku društva. Kritika savremenog kapitalizma, konzumerizma i otuđenja provlači se kroz priče, ali nikada eksplicitno ili pamfletski. Osećaj da je "najbolje već prošlo" nije samo lični sentiment protagonista, već i dijagnoza kolektivnog stanja društva koje se još uvek bori s posledicama ratova, tranzicije i gubitka ideala. Nostalgija za Jugoslavijom ili nekim minulim vremenima prisutna je tek fragmentarno, često ironizovana ili prikazana kao još jedan vid eskapizma. Posebno je zanimljiv način na koji se obrađuje tema muškosti – Stojićevi junaci su daleko od tradicionalnih mačo figura; oni su ranjivi, nesigurni, često infantilni u svojim reakcijama, boreći se s očekivanjima koja im nameću društvo, partnerke, ali i oni sami. Signifikativna je priča "Neizdrž", izuzetno uspela priča, koja na malom prostoru sažima ključne preokupacije zbirke. Kroz prikaz disfunkcionalnog odnosa dvojice protagonista i njihovog bizarnog putovanja, Stojić nudi gorko-humoran, ali u suštini potresan komentar o samoobmani, performativnosti, nemogućnosti bekstva od sebe i teretu neostvarenih potencijala. To je priča o "neizdržu" – ne samo u smislu fizičke ili psihičke izdržljivosti, već i o nemogućnosti izdržavanja pritiska stvarnosti i sopstvenih iluzija. Zoranov lik, ma koliko iritantan ili patetičan bio, ostaje u sećanju kao upečatljiv simbol jedne vrste savremenog (anti)junaka, dok naratorova pasivnost postavlja nelagodna pitanja o granicama prijateljstva, odgovornosti i sopstvenoj ulozi u tuđim i ličnim neuspesima.

Jedan od najjačih aduta Stojićeve proze jeste njen jezik. Autor suvereno vlada savremenim urbanim slengom, koristeći ga ne kao puki ukras, već kao fundamentalni element karakterizacije i stvaranja atmosfere. Dijalozi su prirodni, često eliptični, a unutrašnji monolozi obiluju kolokvijalizmima, ironijom i autoironijom. Ovaj stilski postupak doprinosi izuzetnoj autentičnosti pripovedanja – čitalac ima utisak da neposredno sluša ispovesti likova, sa svim njihovim nedoslednostima, frustracijama i crnohumornim opservacijama. Prvo lice jednine, dominantna narativna perspektiva, omogućava dubok uvid u psihu protagonista, njihove anksioznosti, paranoje ("Džep pun skraćenica", bekstvo od stvarnosti u "Kupe broj 6") i mehanizme odbrane. 

Stilski gledano, "Kupe broj 6", recimo, je primer kako Danilo Stojić varira svoj prepoznatljivi rukopis unutar specifičnog narativnog okvira. Zadržavajući osnovne elemente – introspektivnog naratora u prvom licu, kolokvijalni jezik i fokus na psihološku nelagodu – on koristi klaustrofobični ambijent i direktnu fizičku pretnju da intenzivira tenziju i pomeri tonalitet od uobičajene anksioznosti ka sirovom strahu i ranjivosti. Kontrast između početne lirske kontemplacije i kasnije brutalnosti, uz dodatak meta-tekstualnog elementa (pesme), čini stil ove priče posebno dinamičnim i upečatljivim unutar zbirke, prikazujući naratorovu uobičajenu pasivnost dovedenu do tačke pucanja.

Intertekstualnost zbirke oslanja se pretežno na popularnu kulturu – muziku (od KUD Idijota i Gang Starra do Toma Waitsa), filmove, stripove. Ovo dodatno učvršćuje vezu s urbanim miljeom i generacijskim iskustvom koje autor tematizuje, čineći reference organskim delom pripovednog tkiva, a ne pukim citatnim ukrasom.

Stojić pokazuje zavidnu kontrolu nad formom kratke priče. Svaka priča funkcioniše kao zaokružena celina, sa jasno definisanom atmosferom i unutrašnjom dinamikom. Iako tematski i stilski veoma koherentna, zbirka bi kod dela čitalaca mogla izazvati utisak izvesne repetitivnosti, naročito u pogledu tipologije glavnog junaka. Dominacija introspektivnog, cinično-anksioznog muškog glasa, koliko god bila autentična i efektna, potencijalno sužava dijapazon iskustava predstavljenih u zbirci. Takođe, suptilnost društvene kritike može biti percipirana i kao njena nedovoljna prodornost.

Ipak, ovo su više pitanja čitalačkih očekivanja nego suštinske zamerke na kvalitet rukopisa. Stojić svesno bira svoj fokus i u okviru njega gradi upečatljiv i relevantan književni svet. Poređenja s autorima poput Hornbija, Velša ili Džonsona, koja navodi i žiri Popovićeve nagrade, stoje utoliko što Stojić deli sličan senzibilitet prema marginalizovanim urbanim likovima i vešto koristi pop-kulturne reference, ali on uspeva da stvori autentičan pripovedni svet duboko ukorenjen u specifičnom kontekstu savremene Srbije i Balkana generalno.

Najbolje je već prošlo Danila Stojića je snažna ali prevashodno ubedljiva zbirka priča koja precizno i vivisekcijski lovi duh vremena i teskobu generacije koja se oseća izneverenom, kako od istorije, a naročito od sadašnjosti. Odlikuju je autentičan jezik, psihološki produbljeni (anti)junaci, suptilan humor i formalna doteranost vidljiva u jednostavnosti izraza. Dok Stojićevi junaci neumorno vrše „pumpanje“ sopstvenih priča, često uz jugonostalgični eho, autor nas sa crnohumornim šmekom podseća da je u svetu gde je „najbolje već prošlo“ iluzija možda jedino preostalo gorivo, divno gorivo.