'Maria Callas se baca u more': Poezija 'malog nožića'

Kad je krajem pedesetih i početkom šezdesetih Branko Miljković zapisao da će poeziju svi pisati, bio je to polet novog vremena, dug duhu obnove i izgradnje, te vere da postoji ujevićevsko pobratimstvo duša u svemiru. Poezija je bila spiritus movens doba, otud i nada da će, jednom kad dođe ono za šta smo se borili, ono što smo obnavljali i izgrađivali, poezija biti odraz radosti življenja. Danas kad gledamo na to vreme, sve se čini tačnim: Miroslav Krleža, Koča Popović, Oskar Davičo, Gustav Krklec, Marija Jurić Zagorka samo su neka od imena koja su „vedrila i oblačila“ poetskim, ali i društveno-političkim nebom ondašnje države u vreme Miljkovićevog meteorskog uspeha. Bili su to zlatni trenuci jugoslovenske književnosti, a poezija je bila krunisana kraljica kojoj su se svi klanjali.

Nažalost, danas bi se moglo reći da je proročanstvo prerano nastradalog niškog pesnika ispunjeno i da poeziju svi pišu. Naravno, ne baš svi, ali poezije, kao i proze, ima previše u postjugoslovenskom prostoru pa je shodno inflacijskim zakonima (ono čega ima previše, gubi na vrednosti) kvalitet napisanog na gotovo uvredljivo niskom nivou. Drugim rečima, čemu štampanje knjiga poezije (i proze) ako nemaju makar u naznakama potencijal da promene našu percepciju sveta ili, aristotelovski rečeno, da nas dovedu do katarze. Svakako da ovi maksimalistički zahtevi nisu realni u književnom polju u kojem ne postoji profesionalizacija pisanja i pesnik/inja zavisi od slobodnog vremena unutar prekarijata. Istovremeno, evolucijski zakoni kažu da se iz kvantiteta rađa kvalitet te da će samo najbolji primerci vrste biti paradigmatični u smislu da će se generacije koje slede na njih ugledati.

Može se sad reći da ova teorija stoji u suštoj suprotnosti s Miljkovićevom demokratsko-inkluzivnom tezom o sveopštem pisanju poezije, štaviše zvuči prilično ekskluzivistički, surovo evolucionistički, ali kvalitet je redak zver. Masovna proizvodnja poezije nije pomerila postjugoslovensku književnost nikuda, štaviše zatrpava je i zatomljuje njena moguća dostignuća jer se od šume ne vidi drveće. U tome veliku ulogu imaju i izdavači koji svoj prag tolerancije spuštaju nisko iz ovih ili onih razloga.

Zrinka Posavec je vokalna umetnica i pedagoginja. Ona je i pesnikinja. Prošle je godine u septembru objavila knjigu Maria Callas se baca u more. Ona je jedna od svih koji pišu poeziju. Njena poezija nije potpuno rđava, ima proplamsaja autentičnosti, ima odličnih metafora, ali pomenuta zbirka je umetnički podbačaj. Kako reče sveprisutna Konstrakta: "I šta ćemo sad?"

Ako je naslov zbirke poezije Maria Callas se baca u more, ona neupitno priziva u svest jednu od najvećih operskih i bel canto diva u istoriji. Maria Callas nije samo bila autentični glas koji je bio apsolutno prepoznatljiv nakon samo jednog slušanja, već je bila i žena čija je sudbina egzemplarna, umetnica turbuletnog javnog i privatnog života. Da je živela u današnjem vremenu, njeno ima bi se često nalazilo u rubrici poznati, podsekciji skandali. Jer, kao što je njeno pevanje odzvanjalo emotivnošću, tako je i njen život bio prožet traumama: lošim odnosom prema majci i porodici, teškim brakovima i vezama, napetim odnosima s impresarijima i direktorima operskih kuća, bezuspešnom željom da postane majka... Sve to daje odličan pretekst za knjigu koja se bavi važnom temom žene u umetnosti, žene koja ima jedinstven i prepoznatljiv glas. Žene koja je odlučila da njen pepeo bude prosut u Egejsko more. Na taj način Maria Callas se baca u more može da bude protumačeno dvojako – kao čin njenog bacanja/skakanja u more, ali i kao čin prosipanja pepela u more, kao odgovor na pitanje šta se radi s Marijom Callas? Oba tumačenja mogu da imaju zanimljive implikacije s tim da je prvo istorijska pretpostavka i previše podseća na Ofeliju, dok je drugo istorijska tačnost koja u sebi sadrži dodatnu surovost odnosa prema velikim umetnicama. I to je onaj aspekt koji bi knjigu učinio neuporedivo zanimljivijom od onoga što smo dobili.

Naime, kad otvorite zbirku podeljenu u šest ciklusa, shvatite da se radi o izuzetno neujednačenom tekstu. Ne samo po pitanju dužine pojedinih pesama koje često nalikuju na haiku, već i po tome što sadržinski dobar deo pesama funkcioniše po principu odgovora na temu postavljenu naslovom. Drugim rečima, zbirka često nalikuje na pitalicu koja nekad može da bude metaforički hrabra i dovitljiva, a nekad strahovito banalna, pleonastička i/ili tautološka, što definitivno ubija svaku poetsku intenciju. Možda je idealan primer ovoga ciklus posvećen kastratima (vrlo interesantna i hrabra tema, žrtvovanje rodnih i polnih karakteristika zarad umetnosti, praktično žrtvovanje života zarad umetnosti koje pak ne čini dečak u svoje ime, već to čine roditelji za dobre pare) koji se zove „Živio mali nožić“. Jasno je da ukoliko koristite deminutive, onda je više nego izlišno uz njih koristiti atribut „mali“. Bilo bi dovoljno problematično da je stajalo „kratki“ ili „uski“, premda ta dva kvalifikativa mogu metonimijski da se shvate kao „nožić kratkog sečiva“ ili „nožić uskog sečiva“, ali „mali nožić“ je besmislica per se. Pritom, nožić ili nožekanja, sasvim je svejedno čime se vrši radnja kastracije. Ideja da se o tome pesnički progovori je više nego vredna pažnje, ali problem s poezijom/književnošću nije o čemu pisati, već kako pisati. Pisati u pleonazmima znači nemati jasnu misao. Bez toga nema dobre poezije/književnosti i laže svako ko pokušava da vas ubedi u suprotno.

Evo još primera. Pesma „Uski ton“ glasi ovako: Suzite ton / neka teče u najužem kanalu. / Pritom misli neka budu široke / kao svjetlo. Ne samo da je pesma zasnovana na banalnoj binarnoj opoziciji usko-široko, nego se reč „uzak“ ponavlja tri puta: u naslovu i prva dva stiha, e da bi se, ako neko nije shvatio, opozicijom još jednom potcrtala. Možda ovo nekome deluje kao poezija, meni pre deluje kao doskočica, brzalica, pokušaj aforizma u poeziji, dakle nešto što ne govori ništa, zveči i zvuči šuplje i nedovoljno. Najpre stoga što je samorazumljivo i očito. Poezija bi trebala da bude otkrivalačka, lična, lišena dovitljivosti. Trebalo bi da kod čitalaca izaziva emocije, a ne ravnodušnost i nezaiteresovanost.

Ono što je pak pohvalno u knjizi jeste činjenica da je Zrinka Posavec unela u savremenu hrvatsku i postjugoslovensku književnost staru temu iz novog ugla. Pitanje obrazovanja je inherentno književnosti maltene od njenih početaka, a dobija na značaju i zamahu u predromantizmu. Ipak, perspektiva vokalnih umetnika nije česta, posebno ne s druge strane, odnosno sa strane pedagoginje. Ako se glas koji je tema teksta shvati šire kao inkluzivna metafora za svaki umetnički pa i izvanumetnički izraz, onda ova zbirka nudi varijantu Saveta mladoj spisateljici/mladom piscu poput onih Rilkeovih ili, nama bližih, Kišovih. U tom smislu valja zbirku pročitati, a pojedine savete i poslušati.

Šteta je da zbirka prosto nije bolja. Da su propuštene šanse da se iskoristi metafora života Marije Callas kao umešno postavljeno pitanje o svrsi života u/i umetnosti. Da kastrati, a nadam se da te prakse više ne postoje, uzmu kao metafora o donošenju odluka umesto nekog. Zvuči suludo i drsko, ali da Mozartov otac nije bio strog i surov kakvog ga znamo, verovano da od malog Wolfganga Amadeusa ne bi bilo to što je bio. A izvesno je da Mozart, koliko god genijalno dete bio, nije mogao da donosi odluke u svoje ime. Da li je to žrtva ili ne, o tome danas teško da možemo da sudimo. Jedno je jasno istorija Evrope, a posebno istorija muzike ne bi bile iste. Ovim i sličnim temama se trebalo ozbiljnije pozabaviti u knjizi. Ovako tek je zagrebano po njihovoj površini, nažalost „malim nožićem“.