Magija teksta

Zbirka priča Mihaele Šumić intrigantnog naziva Herbarij svete smrti objavljena je 2021. u maloj banjalučkoj izdavačkoj kući Imprimatur, u tiražu od svega trista primeraka. Ali, najverovatnije, broj dostupnih primeraka trenutno raste – knjiga ove mlade autorke (rođene 1998. godine) nedavno se našla u području interesovanja čitalaca ne samo u Bosni i Srbiji, gde Imprimatur ima distribuciju, već i u Hrvatskoj, gde se ova knjiga još uvek ne može nabaviti u knjižarama. Jedan od važnijih razloga, barem kada se radi o Hrvatskoj, svakako je nedavno ustanovljena feministička književna nagrada „Štefica Cvek“, koju je osvojilo devet regionalnih dela, među kojima i Herbarij svete smrti. Mada nagrađena dela nisu među sobom rangirana, „Štefica Cvek“ otkrila nam je istinski biser – svojom literarnom snagom i svojim feminizmom, ova nepretenciozna zbirka priča ostavlja iza sebe barem dva druga nagrađena dela, romane Moja dota i Stjenice o kojima sam za ovaj portal već pisala.

Tema ove knjige žene su i ženska sudbina, ali presudan je način na koji je ona poetizovana, a on je takav da Herbarij svete smrti postaje knjiga kakvu u savremenoj regionalnoj književnosti nećete lako naći. Magični realizam, astečka mitologija, lokacije kao što su Meksiko, Madrid ili Rim, ali i Dubrovnik, Kijev i London, čine je takvom da nam se, kada ne bismo znali ime autorke, mogla učiniti prevedenom književnošću. U određenom smislu, ona to jeste i uprkos tome što je pisana našim jezikom – radi se o „prevodu“ uticaja, autorka, kako saznajemo iz biografije, prevodi sa španskog i portugalskog, a književnost ovih jezika ona, rekla bih, doživljava kao svoju. U tom smislu je Herbarij svete smrti neka vrsta pastiša ovih (i drugih) romanskih književnosti, ove priče nepredvidljive strukture o nemogućoj ljubavi, nasilju, sudbini i (unutrašnjem) okretanju magiji onda kada je stvarnost previše represivna podsećaju na raznolika ali ipak srodna dela o ljubavi i ljubavnim avanturama, kao što su, recimo, Markesova Ljubav u doba kolere, film Kao voda za čokoladu (po knjizi Laure Eskivel), pa i mnogo stariji Bokačov Dekameron. Elementi stila kao što je povremena upotreba imperfekta („bijahu“), ili čak grafička (lektorska) odluka da se učtivo „Vi“ piše velikim slovom, ovu zbirku smeštaju u jedan davni i egzotični hronotop koji je od nas možda daleko, ali čije su nam emocije svejedno bliske.

Mada joj prethodi programska priča „Priroda imitacije“, priča pod nazivom „Sanjarska lomača u samostanu Svete Klare“ dobro ocrtava preokupacije čitave zbirke. To je priča o Valentini, devojci koja je rođena u samostanu u Dubrovniku i koja nikada nije videla svet izvan njegovih zidina. Valentinina majka dovedena je u samostan sa 15 godina, zbog greha koji čak nije ni bio „greh“ – njeno lice i telo izgoreli su u požaru, a takva svojoj imućnoj porodici više nije bila potrebna. Ona će umreti u 27. godini, nekoliko dana nakon svog „sedmog abortusa“ (str. 20). Ovaj poslednji broj, velik kakav jeste, istovremeno znači i magiju i realizam. Broj sedam poznat je kao broj iz bajki i mitologije pa će u naslovnoj priči junak na svoj put poneti sedam flašica vode i jednu flašu tekile, ali i drugi neokrugli brojevi imaju poetsku ulogu u ovoj zbirci – na primer, u priči „Pad posljednje Venere“, ogledalo će se razbiti na osam hiljada komadića, „a iz svakog od njih isijavali su melankolični pogledi osam tisuća žena“ (str. 82). Upečatljivih i uspešnih poetskih momenata poput ovog u knjizi ima pregršt, na primer, „duga pletenica u koju je skupila svoju gustu, crnu kosu izgledala je kao horde isprepletanih kostiju preko kojih je prelazio dok je išao do vrha [planine]“ (str. 97), ili slika ponora melanholije od koje je, dok je junakinja u njega padala, njena koža gubila sjaj (str. 98). Jedina stilistička zamerka koja bi se mogla pronaći odnosi se na relativno često unošenje u tekst neobrađenog jezika naše sadašnjosti, npr. kada čitamo „pojavljivali bi se ti privremeni očevi“ (str. 68) ili „ne mogu joj vratiti neuzaludnog sebe“ (str. 125), koji snižava lirizam, a time i specifičnu realnost i jedinstvo, fikcionalni integritet tog magičnog sveta.

„Sedam abortusa“ nije samo instanca oneobičavanja, već i precizna slika života negde između srednjeg i novog veka, gde je smeštena radnja ove priče, baš kao što su i ostale poetske slike često sinteza stvarnog i mitološkog/magijskog. Uostalom, programska priča s početka implicira da se autorka pišući, a onda i čitateljka čitajući, pretvara u žene koje ovu zbirku naseljavaju. Nakon majčine smrti, Valentina će i sama postati ljubavnica (mada je tačnije reći „robinja“) Fra Mattea, koji je njenu majku prisilio na onoliko abortusa, a ponavljanja reči i fraza impliciraju da se i (tragične) sudbine iznova i iznova ponavljaju. Ali, Valentina je u stvari zaljubljena u ženu, drugu redovnicu iz samostana. Ovo postaje jedan od važnih motiva zbirke: nemoguća ali ipak nekako ostvarena ljubav između dve žene u svetu potpuno određenom muškom pohotom i nadmoći. Priča iz drugog, manje mitologijskog ciklusa, pod nazivom „Dragi gospodine Freud“, ukazuje na razliku između ranijih vremena i manje-više savremenog doba: ona što je ranije bilo nemoguće, ali moguće ispoljiti, sada postaje zabranjeno već iznutra, to je „histerija“, „bolest“, „nekakva vrsta otuđenosti i zanesene melankolije“ (str. 108).

„Sanjarska lomača“ završava se višestrukim činom oslobađanja, ograničenog, onakvog kakvo je jedino moguće, ali nesumnjivog. Ovakvo oslobođenje obeležava čitavu zbirku, žene od nasilja i potlačenosti beže u kriminal, ludilo, smrt, magiju, ali iz igre kojoj je neko drugi smislio pravila one izlaze kao pobednice. Priča „Herbarij svete smrti“ povezuje negativno i represivno s „prosvetiteljskim“ kolonizatorom, koji je nastojao da iskoreni autohtonu veru i kroz hrišćanstvo nametne uverenja koja kreiraju patnju (i naslov se otprilike na to odnosi) – pomislite, na primer, koliko knjiga bi imalo besmislen zaplet, a koliko života bilo srećnije, da se seks van braka u hrišćanstvu ne smatra grešnim, a setite se i na čije živote, zbog prirode stvari, ovo uglavnom utiče. „Miriam je bila jedna od onih djevojaka koje će svakako završiti u paklu“ (str. 42), kaže pripovedač za junakinju priče „Tajni ožiljci Miriam Gutierrez“, u početku „lijepu, mladu, vrijednu i poslušnu“ (str. 36), kasnije valjda još samo lepu, ali ova rečenica kao da se odnosi na sve junakinje Herbarija svete smrti, kada se na njih gleda ne samo iz religijske, već i iz društvene perspektive.

Naravno, zbirka afirmiše feminističku neposlušnost, iako ne nekakvim otvorenim „programom“, feministički program ove zbirke zasniva se na predstavljanju iskonske potrebe za slobodom od volje drugih i od patnje, takve koja Valentinu navodi da se popne na visok zid kako bi barem na trenutak ugledala more, i takve koju su žene uvek tražile i tražiće, bilo da sebe smatraju feministkinjama, ili za tu reč možda nikada nisu ni čule. „Izborane. Izgorjele. Velikih noseva. Tankih usana. Krivih zuba. Velikih ušiju. Bradate. Prepune ožiljaka. Svijetlih očiju. Tamne kose. Mršave. Niske. Debele. Previsoke“ (str. 77) – takve su žene o kojima dvanaest priča ove zbirke govori. One su takođe lepe, ali toga nisu uvek svesne. U priči „Pad posljednje Venere“, ove žene stoje ispred misterioznog ogledala upravo „sa samo jednim ciljem – da postanu lepe“ (str. 77). Kao što je danas već manje-više svima jasno, feminizam je i razumevanje prema žudnji da budemo lepe u svetu koji kod nas lepotu vrednuje više nego pamet – čak i ako je ta lepota ponekad ono što vodi u nesreću, opet uslovljenu poretkom koji su formirali muškarci.

U poslednjoj priči zbirke, „Noć na Golom brijegu“, o nekoliko žena koje spaja Ivanjska noć u kojoj se, prema verovanju, okupljaju veštice, Mihaela Šumić oduzima reč „neutralnom“, a u stvari muškom pripovedaču, i daje je samim junakinjama – „pripovedač će sad zapaliti cigaretu i sačekati. Koliko će čekati, ne zna ni sam“ (str. 149). Ivanjska noć, zbog koje su žene spaljivane, u poslednjoj rečenici zbirke biva okarakterisana kao mesto i trenutak ženskog zajedništva, kada „one“, žene koje su doživele male i velike strahote i nepravde, „čekaju jedna drugu, svoje bake, majke, kćerke, sestre i prijateljice da s njima podijele svoje sudbine“ (str. 174). Ono što muškarcima deluje kao veštičarenje jednostavno je coping mechanism, praktični i unutrašnji, i slavljenje ne nekog boga ili đavola, već života samog. Deliti sudbinu znači, istovremeno, pričati/slušati o sudbini i učestvovati u njoj, onoliko koliko je to moguće, pomaganjem time što znamo ili imamo onima kojima je naša pomoć potrebna.

Za kraj bih pomenula da Herbarij svete smrti ideološki i tematski/motivski misteriozno, dubinski korespondira i s jednim savremenim „tekstom“, filmom za koji ne možemo pouzdano znati da li je autorki poznat – Portret dame u plamenu (2019.) francuske režiserke Selin Sijame. To je film o nemogućoj ljubavi dve žene u 18. veku (koje se jedna drugoj obraćaju sa „Vi“ baš kao i junakinje Herbarija), plemkinje koja je upravo stigla iz samostana i sada treba da bude udata za muškarca koga nije nikada videla, i slikarke koja treba da naslika njen portret za slanje budućem mužu na procenu. Tokom odsustva plemkinjine majke, dve žene žive u romantičnoj, ali i društvenoj idili, a scena u kojoj njih dve zajedno sa sluškinjom, u potpunoj, inače nemogućoj jednakosti, pripremaju ručak, vodi u jednu realističku „Ivanjsku noć“ kada se žene iz okoline zabavljaju oko vatre i međusobno pomažu. U ovom filmu, muškarci se pojavljuju kratko na početku, a potom i na kraju, kada će označiti bolan prekid ženske intime.

I Herbarij svete smrti kao da poručuje da je pojava muškarca prevashodno negativna: čak i kada njegovo nasilje nije fizičko, čak i kada sam pojedinac nije zao, on simbolizuje represivni sistem koji je stvorio i kojim žene stavlja u potčinjenu poziciju. Portret dame u plamenu i Herbarij svete smrti zajedno čine „masterclass“ iz feminističke umetnosti za koji vam nije potrebno lično prisustvo predavačica, i koji vam svakako preporučujem. Zbirka priča Mihaele Šumić primer je feminističke i LGBT literature čiji je angažman suptilno utkan u magiju teksta, literature koja nas u svoju viziju ne ubeđuje, ali nas na kraju ipak uverava. Ona je ujedno primer koliko jedna knjiga, a onda i jedna književnost, može biti obogaćena stranim uticajima. Uostalom, kako reče Virdžinija Vulf, kao žene, mi nemamo zemlju, naša zemlja je ceo svet.