Umijeće pripovijedanja o malim stvarima

Nora Verde, čitaocima poznata kao autorka nekoliko proznih knjiga i feministkinja, jedna od osnivačica portala VoxFeminae, u svom novom romanu Moja dota nastavlja da se bavi temama koje su je i ranije zanimale. I ovo je, na neki način, knjiga „o ljubavi, batinama i revoluciji“. Glavna junakinja sada ne nosi ime Nora, nego Nela – to je pravo ime (odnosno, nadimak) autorke, Antonele Marušić, i ono što ovaj tekst nesumnjivo smešta u žanr autofikcije, neku vrstu romansiranog segmenta autorkine biografije. No unekoliko znakovit za sam roman je upravo element parateksta koji se odnosi na autorkino ime – iako koristi pseudonim, ona ipak ne propušta da i svoje pravo ime navede na zadnjoj korici knjige, u zagradi, pored pseudonima. Zašto? Želja da svaki čitalac pouzdano shvati važne poente uticaće i na sam roman, koji će na momente postajati „očigledan“, što je paradoksalno s obzirom na njegovu suštinsku značenjsku nedorečenost.

Nela živi s majkom u Splitu, a letnje praznike provodi na ostrvu s babom i barbom (svojim ujakom), u Veloj Luci. Godine su 80-te. Nelino detinjstvo rastrzano je između izliva barbinog besa i njegovog prezira prema devojčici koja više voli da čita nego da radi, i svakodnevnih aktivnosti s babom. Uživanje je pratiti Nelu dok jaše magaricu i diskretno je pokušava navesti da ubrza, dok s babom priprema i jede hranu, kada se dosađuje na klupi sa starijima ili pak pomno sluša babine anegdote o Nelinoj majci, ujacima ili dedi, ispričane u zajedničkom krevetu. Ipak, Nelina egzistencija na ostrvu je repetitivna, što počinje da joj smeta, pa ima sve manje strpljenja za babine navike, njenu štednju, nužnost da neprestano nešto radi, itd. Repetitivnost se odslikava i u samom tekstu, pa iako se roman sastoji iz dva dela, i drugi je deo, iznenađujuće, iste sadržine. Razlika između prvog i drugog dela samo je unutrašnja – ako je Nela ranije jedva čekala da iz Splita pođe na ostrvo, u drugom delu knjige ona broji dane do povratka u grad, u svoje novo, gradsko društvo. Takođe, Nela vremenom sve više želi „da i moja baba bude gospođa“ (str. 54).

Svežinu u tekst unose osvrti odrasle junakinje, odnosno pripovedačice, koji se uglavnom nalaze na kraju poglavlja, a iz kojih saznajemo njenu interpretaciju prošlosti i dobijamo informacije o sadašnjosti. Odmah saznajemo da ona piše kako bi se na taj način napokon i nekako osvetila barbi. Roman i počinje rečenicom: „To popodne sam dobila prve velike batine od barbe“ (str. 7). Ipak, ovaj dramatični početak ne korespondira potpuno s ostatkom romana. Scena barbinog nasilja zapravo je malo, tekst je fokusiran na Neline relativno bezbrižne dogodovštine s babom, a batine i „sve što mi je napravio“ (str. 58) uglavnom se tek okvirno pominje. To kreira disbalans u atmosferi zbog kojeg je teško saživeti se s percepcijom odrasle pripovedačice, koja svoje detinjstvo verbalno predstavlja kao duboko traumatično, iako nam ga kroz pripovest kao takvo u stvari ne prikazuje, do te mere da će reći kako se nada da „ova familija nikada neće nogom kročiti“ u „neki svijet koji je samo moj“ (str. 13). Kada, nakon skoro dvesta stranica repetitivnih opisa Neline svakodnevice s babom, ponovo pročitamo tu rečenicu s početka, ona deluje preterano, i mi ne znamo šta ona zapravo treba da znači. Ukoliko je pak poenta bila na neki način se pozabaviti fenomenom traume kao takve i načinom na koji ona utiče na sećanje, to je u tekstu teško uočiti.

Trauma je vezana za nešto drugo pre nego za batine. „Ova familija“ familija je sa sela, u kojoj se puno radi i puno štedi da bi se preživelo, gde nema knjiga u kući kao što ih ima kod gradske dece, gde se, štaviše, čitanje ne podstiče, nego se na njega gleda podozrivo. (Mada, baba kada god je to moguće omogućava Neli da čita.) To je takođe familija u kojoj su roditelji razvedeni, pa Nela oca skoro i ne zna. Majka radi u hotelu i kući dolazi tek posle ponoći. Ona kupuje ćerki haljine i očekuje da se ova igra lutkama, a ne loptom. Nela se u sve to ne uklapa, ona je drugačija – ne igra se lutkama već loptom, ne voli haljine, voli da čita. To je karakterizacija koja se u romanu ne razvija, već se elementi koji treba da sugerišu različitost – pomenuta tri – samo ponavljaju i variraju u brojnim scenama. Nela se takođe samoj sebi ponekad obraća u muškom rodu. To je mogao biti eksperimentalni književni postupak, ali u Mojoj doti ostaje na nivou naznake, a njegov se potencijal gubi i momentalnim tumačenjem čitaocu: umesto da pročitamo samo „sretan sam“ (koje izgovara devojčica), mi čitamo „sretan sam, ja sam opet dječak koji je učinio pravu stvar“ (str. 13).

Najproblematičnija je, ipak, pripovedačicina percepcija sopstvene situacije iz detinjstva. Neli niko ništa ne brani ili naređuje na način koji bi bio zaista „monstruozan“; na primer, kada se Nela razočara lutkama koje je dobila od nekog na poklon, majka se naljuti i, nakon što joj kaže da je rodila devojčicu, jednostavno je šalje „da pospremi svoju sobu“ (str. 103). Baba Neli u svakoj prilici ugađa, u okviru mogućnosti. Pa i same barbine batine, ma koliko strašne, u romanu su prikazane kao one batine koje su mnogi u detinjstvu u to vreme dobijali. Mada je zaista izložena i nasilju i nerazumevanju, Nela u tome nije ni posebna ni usamljena, a to je svest koja u tekstu nedostaje i time negativno na njega utiče.

Za tumačenje romana važan je i njegov naslov, kao i uvodni citat Marguerite Duras („mrzila je sebe, mrzila je sve“). „Moja dota“ znači „moj miraz“, ono što će Nela poneti iz detinjstva. Nela kaže: „Ponos na babin El Shatt ostao je moja trajna moneta, babina dota koju nosim kroz godine sa sobom.“ (str. 69.) El Shatt je lokacija babinog izbeglištva u vreme Drugog svetskog rata, a miraz se odnosi, pretpostavljamo, na sve što je s tom temom u vezi: partizanski kontekst (takva je i Nelina mladalačka literatura), avanturističko potucanje po svetu, babina sposobnost da ispripoveda priču, a napokon i dijalekat kojim baba priča. Odrasla Nela dodaje da je to dota „koja zauzima sve manje prostora u mom sećanju“, da je uverenje da će je pamtiti ceo život bilo naivno, i da se sada tek ponekad „odvaži prisloniti uho“ na krhotinu davno izronjenih školjki (str. 69).

Pitanje o stvarnom značenju ovog lirskog pasusa ključno je, ali na njega zapravo nije moguće odgovoriti. Implicira li on samokritiku junakinje koja je izneverila babino (klasno) nasleđe, možda i njenu ljubav, svojom željom da bude kao građanska deca? Do kraja romana, ostaje problematično nerazjašnjeno da li tekst sadrži autorsku svest da barbine batine i nerazumevanje s kojim se suočava Nelu ne čine automatski moralno nadmoćnom. Ironija prema junakinji nesumnjiva je samo na jednom mestu – kada ona kaže da je „skroz drugačije“ kada baba kod kuće ubije ptice za supu, i kada se kupi „u samoposluzi“ (str. 126). Ali naznake da svest postoji nepouzdane su jer ono što deluje kao naivan, dečiji pogled na svet zapravo perpetuiraju i komentari odrasle pripovedačice. U tekstu je izjednačeno nekoliko stvari: bunt protiv imperativa koje nameće klasa, bunt protiv nasilja u porodici, bunt protiv imperativa roda. To je ipak problematično – ako je barbino nasilje u najmanju ruku neprihvatljivo, pa i nasilje majke koja tera ćerku da nosi haljine, komentar da baba kad ima vremena „sidi na otomanu: samo trepće i ništa ne radi“ (str. 86) umesto da čita ne može se opravdati samo dečijom perspektivom. Jednostavno rečeno: koji je odnos odrasle pripovedačice (a onda i autorke) prema ovom i drugim sličnim komentarima, ima li ona razumevanja za svoju babu (i majku) ili je pak samo osuđuje zato što joj nije pružila ono što pripovedačica smatra da joj pripada, do kraja ostaje nejasno.

Pretpostavljam da je nameravana interpretacija negde između ekstrema Neline samokritičnosti i osećaja moralne nadmoći: ona je rastrzana između ljubavi prema babi i traume što baba ne pripada klasi kojoj Nela želi da pripada, već klasi u kojoj je praksa tući decu (tako nam to barem predstavlja roman, onda kada je pripovedačicu sramota da u društvu prizna da je u detinjstvu jedina dobila više od šamara). Ipak, o tome šta nam tekst svojom celinom zaista poručuje može se raspravljati. Ali to ne znači da je Moja dota roman u kome se ne može i uživati. Ono u čemu je Nora Verde ovde najbolja upravo je pripovedanje, pripovedanje o malim stvarima, predmetima i ljudima koji čine jedno detinjstvo, koji ga čine idilično srećnim i duboko nesrećnim istovremeno.