PRIČKA* ILI GOLI JEZIK
*po naslovu knjige priča Save Damjanova
Erotski roman
Dva su koliko očekivana toliko i rubna primera kratanja muške erotske imaginacije koju ilustruju primeri dva naša savremena pisca. U jednom slučaju, 'portret umetnika u poznoj zrelosti', posle decenija provocirajućeg prijapizma i kolekcioniranja erotskih bizarnosti, biva obojen nostalgičnim sfumatom sentimentalnog glačanja svakog erotskog kontakta između likova u tekstu. To je slučaj Mirka Kovača i njegovog romana Grad u zrcalu. Drugu 'erotološku' opciju predstavlja novi roman Davida Albaharija, Ćerka (Stubovi kulture, 2010). Albahari posle skoro 40 godina na književnoj sceni i više od 25 objavljenih proznih i esejističkih naslova, poseže za eksplicitnim erotskim narativom. Eksplicitnost je dvojaka: tematizuje se kopulativni čin između naratora, univerzitetskog profesora u godinama, i znatno mlađe ali punoletne devojke, rečnikom pornografskog štiva. 'Poznati pisac ne prestaje da iznenađuje', mogao bi da glasi novinski naslov povodom Ćerke, ili pak, kratko i narodski: 'Popustile kočnice', ili biografski: 'Pod pritiskom sećanja', ili citatno: 'Ovo ni ja još nisam radio'.
Pomenuto iznenađenje odnosi se ne na stepen erotske bizarnosti prisutne u novoj Albaharijevoj knjizi, koliko na činjenicu da je za ogoljenom erotikom posegao pisac od koga se to ne bi očekivalo i na čiji libidinozni (pre nego perverzni) obrt ništa nije upućivalo u prethodnim proznim delima (sem delimično u Bratu). Štaviše, nema ničeg posebno perverznog u višekratnoj kopulaciji odraslog muškarca sa od njega znatno mlađom devojkom. Istina, patrijarhalna kultura ne gleda sa simpatijama ovaj generacijski crossing over, smatrajući ga neprirodnim i neprihvatljivim, ali su u kodovima iste kulture neretki primeri bračnih zajednica supružnika 'izrazito različitog uzrasta' (da ne pominjemo stalni motiv u lirskoj narodnoj pesmi, tužbalici socijalne inspiracije, gde devojka preklinje majku da je ne udaje za "stara i nedraga").
Istina, erotska situacija u Ćerki zakomplikovana je time što je devojka sa kojom narator kopulira – ćerka njegovog kolege, hispaniste i hermeneutičkog neistomišljenika; kao i narativnim insinuacijama koje upućuju na temu incesta ili bar incestuoznih pobuda, bilo da se one pripisuju kolegi-profesoru ili očevima uopšte. Zakomplikovan je i odnos sa književnim likom naratorove supruge, odnos koji je posvećeni čitalac Albaharijevih knjiga, posebno knjiga priča, gradio dugo, često ispoljavajući simpatije za realistički cinizam ovog neimenovanog lika stalno potisnutog na pripovednu marginu. Na neki način, i čitalac se zajedno sa naratorovom suprugom oseća prevarenim (iako ne mora da znači da su i narator i njegova supruga identični onima iz ranijih knjiga), jer se pripovedanje iz ravni benigne građanske melodrame iznenada preobratilo u hladnokrvno bračno neverstvo. Ali, manje šaljivo rečeno, koliko Albaharijev zahvat u književnu erotiku nije radikalan i uznemirujući već samo neočekivan, pokazuje jednostavna komparacija Ćerke sa drugim savremenim, 'profesorskim' romanom kakav je Djeca Patrasa Zorana Ferića. Ferić svog naratora, srednjoškolskog profesora, dovodi u vezu sa maloletnom učenicom kod koje se pojavljuju prvi znaci progresivne paralize. Iako strategija provokacije nije primarni cilj Ferićevog romana, vezujući ljubav i bolest, neverstvo i pedofiliju, neutaživ libido i želju za potomstvom, on iskušava nekoliko društvenih i seksualnih tabua. Ferićeva erotika je složena i kontradiktorna, sastavljena od oksimoronskih spojeva bizarnog i suptilnog, odbojnosti i nežnosti. Ona podstiče gađenje i jezu u čitaocu, ali empatiju za reljefno prikazanu egzistencijalnu krizu muškarca u srednjim godinama. Albahari, pak, ima i drugačiji poetički cilj i drugačiji pripovedni pristup. Jedan krak njegove naracije poboden je u pesak komike, drugi u žitko tle esejističke refleksivnosti. Otuda je Ćerka trojedinstveni roman: erotsko-komičko-'filozofski'.
Arlekinski roman
U osnovi većine novijih Albaharijevih romana stoji binarni par čuđenje/čudo. Narator Ćerke na kraju romana donosi zaključak da je njegov susret i seksualno zbližavanje sa nepoznatom devojkom bio čudo. Ovaj pojam treba razumeti znatno šire i nezavisno od religiozne konotacije. Čudo upućuje na ono neobjašnjivo ili nepodložno sistemu kauzalnih odnosa, ali kod Albaharija podrazumeva još i postojanje zagonetke, odnosno zagonetne, naizgled nemotivisane i radikalne transformacije. U romanu Pijavice jedan šamar na zemunskom keju pokreće lavinu intriga u koje spada delovanje tajnih društava, antisemitizam, kabalistički pokušaj oživljavanja Golema, preobražaj prijatelja i pomoćnika u zaverenika i neonacistu. U noveli Ludvig enigmatičan je odnos dvojice pisaca, jednog nepoverljivog i submisivnog i drugog, plagijatora i manipulatora. U noveli Brat transformacija je najradikalnija: novopronađeni brat zapravo je transeksualac a matična zemunska sredina rasklopiće se kao isključiva, homofobna i huliganska.
U svim knjigama, ispisanim kao jedan pasus na nekoliko stotina stranica, naracija je višeslojna i u njoj se prepliću i stapaju fikcionalne niti fabule sa metatekstualnim komentarima, najčešće posvećenim jeziku naracije, kritika mentaliteta i epohe sa nekom vrstom postmodernog humora, često infantilnog. (Kritika je najprisutnija u Pijavicama gde je element antisemitizma u Srbiji 90-ih namerno predimenzioniran, a najjača je u Ludvigu gde se autor u 'obračunu' sa Beogradom oslanja na Bernharda, ali ga i relativizuje konstituisanjem figure nepouzdanog ili pristrasnog pripovedača). Albahari pribegava postupku komičkog preterivanja: pokazivač vremenske prognoze pred virtualnom mapom gestikulira kao da se brani od napada insekata. "Ponekad", seća se narator, "na primer, u Ulici kneza Mihaila u Beogradu, pogotovu leti, okružen morem gipkih guzova, pokazivao sam iste simptome kao da imam srčani udar: gubio sam dah, video sam dvostruko, teturao sam se lišen ravnoteže..." (93). Dakle, književni lik se ponaša skoro kao lik u crtanom/animiranom filmu.
Metatekstualni i satirički humor je uspeliji. Pomenuću odličan primer iz Pijavica: naratoru je kao znak opomene i upozorenja ostavljeno govno na pragu stana. Po obliku i svežini ekskrementa, narator zaključuje da je proizvedeno na njegovom pragu i zamišlja autora preteće poruke kako se napinje u kreativnom naporu dok mu prskaju kapilari na sfinkteru. U Ćerki narator sa ćerkom svog kolege u krevetu isprobava pozu 69. Dok mu devojčin enjambement (opkorak) zaklanja vidik on pomišlja i palaca: "Moj jezik je mač, moj jezik je baklja, moj jezik je moć" (86). Pomirenje teorije i prakse, ili ispunjenje teorijskog značenja u praktičnom činu, donosi preklapanje čitanja i kunulingusa, sakralnih knjiga i 'vrata od utrobe': "... njen prst je klizio niz klitoris kao pokazivač od zlata kojim se olakšava praćenje i čitanje svetih tekstova. Vagina i jeste sveti tekst, čak i kada je, krajnje prostački nazovu pičkom, s tim što se najbolje čita kada se tekst sledi jezikom..." (154). Pripovest se, dakle, zabavlja čuvajući ili ističući dvosmislice književno teorijskog backgrounda, dok je čudo u funkciji 'blasfemične' metakomedije. Dosetke su inventivne i prevazilaze čitaočevu dilemu koja obično prati čitanje erotskog štiva: legere aut masturbare.
Filozofski roman
Na moje pitanje, postavljeno na Sajmu knjiga u Soloturnu u Švajcarskoj, da li posle Brata sa novelom Ćerka definitivno ustanovljuje svoj novi porodični prozni ciklus, David Albahari je odgovorio da svoje kratke romane: Ludvig, Brat i Ćerka vidi kao filozofske romane jer svaki od njih varira misli po jednog filozofa (redom): Vitgenštajna (Wittgenstein), Aristotela i Džordža Santajane (George Santayana), špansko-američkog filozofa. Ipak, analiza prisustva i značenja ovih filozofskih iskaza u strukturi novele Ćerka, pokazuje da je termin 'filozofski roman' tek duhovita dosetka autorske autorecepcije. Albahari nalik free jazz solisti, slobodno varira nekoliko Santajaninih misli, vraćajući im se tokom pripovedanja i po više puta. Najčešće citirana Santajanina misao je da je muzika beskorisna kao i sam život.
Uistinu, nema relevantnog ili obavezujućeg dubljeg dodira između značenja novele i značenja Santajaninih iskaza. Njihova refleksivna univerzalnost podređena je erotsko-ludičkom kontekstu pripovedanja, ne uvećava posebno intelektualni kapacitet književnog dela i predstavlja motivacioni instrument fabule novele. I naratoru i njegovom kolegi, sa čijom je ćerkom spavao, Santajana je omiljeni mislilac i predmet njihovog ostrašćenog spora. Međutim, Santajanini iskazi predstavljaju zanemarljiv i manje značajan deo esejističkog diskursa u Ćerki. Relevantno je pitanje kakvu težinu i značaj imaju naratorove kritičke refleksije koje se odnose na savremene tehnologije (internet kao zamena za učenost i potiskivanje verbalne komunikacije na račun distribucije slika) ili na visoko obrazovanje koje je postalo veliki biznis, snizivši opšti opseg i sadržaj znanja studenata. Iako nisu revolucionarno inovativne, ove refleksije zadržavaju dozu metatekstualne autonomije koja Albaharijev pripovedni tekst gura u sferu ne toliko filozofskog koliko publicističkog i slobodnog esejističkog štiva.
Ćerka ima relativno jednostavnu fabulu od dve celine:
- narator spava sa nepoznatom devojkom za koju tokom seksualnog čina saznaje da je ćerka kolege sa fakulteta, glavnog oponenta u tumačenju Santajane i
- dvoboj močugama naratora i njegovog kolege, izazivača i osramoćenog oca.
Tema incesta, psihoanalitičko tumačenje odnosa otac – ćerka i moguća epizoda svingerske zamene uloga (prevara prevarene žene) usputni su i sporedni narativni elementi Ćerke.
Vrednost odskoka
Ćerka je zabavno, nepretenciozno štivo autora koji se protokom vremena podmlađuje, postavši nepredvidljiv. Albahari je umočio jezik naracije u pornografski sekret, uveselio čitaoca i zbunio kritičara, koji će pohvaliti spremnost na provokativnu otvorenost i sklonost žanrovskim promenama i ostati zadovoljan ako ne mora da se izjašnjava o vrednosti novele. Jezik je moć, nesumnjivo; jezik Albaharijeve pripovesti je moć uobrazilje koja uspeva da nas i dalje zavodi, iznenađuje i zabavlja, stalno nam mašući pred očima crvenom maramom zagonetke čiju srž predstavlja praznina začudnog. Praznina je razapeta kao mreža između besposledične igre začaravanja, rasutih smisaonih markera i neobaveznih referenci. Vredi li skakanje po toj postmodernoj trambulini? Što je praznina gušća, to je čuđenje jače.
Saša Ćirić
Saša Ćirić (1975., Pirot) -završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpsku, južnoslovensku i svetsku književnost. Radi na Radio Beogradu 2, programu kulture i umetnosti, gde prati domaću i regionalnu književnost. Urednik u 'Betonu', dodatku dnevnog lista Danas za kritičku dekontaminaciju srpske kulture. Književni kritičar i povremeno politički analitičar.
Sana Perić u romanu 'Monáda' uspjela je artikulirati uvjerljiv pripovjedački glas i ocrtati konture zanimljive junakinje koja nas uvlači u svoju svijest.
Književne kritike Darije Žilić u knjizi 'Tropizmi 2' pokušavaju postaviti pjesničke radove u širi društveno-politički kontekst.
Volite nas čitati i sudjelovati u našim događanjima i programima?
Podržite nas. Vaša donacija će nam omogućiti da i dalje budemo Booksa koju toliko volite.