KRITIKA 60: Nenad Rizvanović

MISTERIOZNI POVRATAK NINA KOSTE

Četvrta prozna knjiga Nenada Rizvanovića (Osijek, 1968), roman Sat pjevanja (Profil, 2009), teleportuje nas u kako danas mnogima izgleda 'zlatne osamdesete'. Glavni junak, četrnaestogodišnji Oto Olenjuk, odrasta u Osijeku uz od mnogih vršnjaka omražen elektro-pop i Human League (ne zaboravimo, odjeci punka i new wavea još žestoko drmaju ovim delom sveta). Kao svojevrsnu utehu – za nesređenu porodičnu situaciju, pubertetske emotivne dubioize, kratkovidost, za život u maloj i samodovoljnoj provincijskoj sredini – u sebi pronalazi muzičku žicu koja mu pomaže da se, s gitarom u ruci, izdigne iznad čamotinje svakodnevice. I, da, nalazi prvu ljubav što se u ovakvom tipu romana podrazumeva. No, to nije dovoljno. U liku legendarnog džez i pop pevača Nina Koste, nekadašnjeg poznanika njegovih roditelja, on nalazi očinsku figuru, mnogo jaču od one koja ga (retko kad) čeka kod kuće. Njegov pravi otac je, naime, ex-krupije i džezer. Kad se suoči sa Ninom Kostom, već ostarelim, na koncertu na kojem svira kao njegova pratnja, Oto guta još jednu gorku pilulu koja uz kraj prve ljubavi čini neizbežan deo odrastanja. Razočaran je mitskim (ne biološkim) ocem. Bez iluzija ostaje prepušten sam sebi – da odraste ne obazirući se na uzore.

'Piramida' na kraju epohe
Simbolično smeštena u 1987. godinu, koja se može smatrati krajem jedne epohe, s obzirom na to da se već sledeće 1988. godine komunizmu jasno video kraj a da je vrtoglavi uspon Slobodana Miloševića označio početak raspada SFRJ, priča ovog romana je koncipirana, kako na klapni stoji, na 'ambiciozan način'. Još preciznije: pola romana podeljenog u pet celina čini poglavlje 'Gornji grad' koje je vezano za samog Ota, njegovu porodicu, odrastanje, zaljubljivanje, časove gitare i otkriće paralelnog života svojih roditelja. Akcenat je stavljen na poseban, slavonski 'šmek' kroz koji se provlači i priča o multietničnosti mesta u kojem je, samo na osnovu prezimena, teško zaključiti ko kom narodu ili veri pripada. Ovde je autor promišljeno i vešto prikazao provincijsku sredinu sa svojim 'oriđinalima', kao i psihičko stanje glavnog junaka. Naziru se i obrisi priče o Ninu Kosti koji je nekad sa uspehom predstavljao Kneževinu Monako na brojnim muzičkim feštama, glavnoj zabranjenoj priči u porodici koja je retko kad na okupu. U suštini, i prošlost njegovih roditelja je takođe neka vrsta tajne. Oni se ograđuju od svoje mladosti, nezrele i relaksirane, jer im je neugodan podsetnik na neko srećnije vreme. Ovaj deo ujedno je i najkoherentniji deo romana. Rizvanović pliva kroz tekst, brzo i sigurno, kratkim rečenicama, kao brzim zamasima i lako stiže do onog što nekome može izgledati kao novinarsko pisanje.

Sledi 'Nino Kosta – njegove rane godine (1943-1961)'. Faktički, to je intervju sa Ninom Kostom koji čita Oto. Intervju je, može se reći, ništa više do dodatna mistifikacija osnovnog zapleta ili postavke romana. Dakle, uobrazilju glavnog junaka smenjuje svet faktičkih podataka posredovanih intervjuom, a ti 'auto-biografski' podaci su, naročito u šoubiznisu, obična magla koja sledi sa vatrometom na kraju velike svirke. Na prvi pogled neusiljeni razgovor donekle osvetljava Kostino poreklo (pravo prezime mu je nemačko, Schwaller), prirodu njegovog odnosa sa Otovom majkom (prva velika ljubav), nekoliko podataka o dalekoj, strancima egzotičnoj Slavoniji, muzičkoj Akademiji, izbegličkom kampu u Italiji i, naravno, muzičkim festivalima i tezgi u Las Vegasu. Sve je koncipirano, parafraziraću 'burgiju' znamenitog beogradskog sportskog komentatora, "kao statistika koja je kao bikini – pokazuje sve a ne otkriva ništa". Ovo poglavlje je tek priča o čoveku koji je više puta u svom životu menjao svoj identitet. Kriterijumi za konstituciju identiteta su izmešani: etnički, geografski, socijalni, socio-kulturalni i kreću se od nemačkog porekla, položaja ratnog siročeta (roditelji su mu stradali u savezničkom bombardovanju), hrvatske autoidentifikacije u Jugoslaviji, privremenog statusa pokojnika (navodno stradao u brodolomu), izbeglice u Italiji (kvazi-ekonomskog ili političkog, nije precizirano) pa sve do internacionalne muzičke zvezde latino-imena, Nino Kosta. I, ko je on zapravo? To predstavlja misteriju na jednom višem, metafizičkom nivou i za samog Nina Kostu, usamljenog u planinskoj kućici. Tek, čeka ga povratak u rodni kraj gde će njegov život verovatno svršiti.

Poglavlje 'Dvorište' bavi se 'impactom' komete 'Nino Costa' sa mikrokosmosom zavičaja. Posvećen detaljnoj analizi lokalnih karaktera u nešto manjoj sredini u kojoj Kosta treba da održi koncert (Ðakovo) i rekla-kazala pričama koje se ispredaju o ovom pevaču. Ovi tračevi jesu zanimljivi ali ne zaslužuju toliki prostor. Autor je, iako uverljivo i na momente duhovito prikazuje karaktere, mogao da izostavi ovo poglavlje jer deluje kao ekskurs koji nas skreće sa glavne priče. Jasna je motivacija autora da prikaže Otovu porodicu u kojoj nema dovoljno zanimljivih persona koje bi u Otovim razmišljanjima poslužili kao pandan Nina Koste i da podvuče zaparloženost palanke – ali toga je čitalac svestan još u prvom poglavlju.

Sam 'Koncert' je kratko objašnjenje porodične zavrzlame prikazano okom televizijske kamere: Nino Kosta je nastupio u Ðakovu, glasom snažan, pojavom neugledan, pobrao iskrene aplauze i rukovao se sa mladim gitaristom Otom. Tu dolazi i priča koja može da nas odvede u potpuno drugom smeru: novinar primećuje da je sličnost između Ota i Nina frapantna. Ovo je mamac koji je ubačen u knjigu mada je jasno da ukoliko su podaci u njegovoj biografiji tačni, Nino Kosta ne može biti Otov otac jer je emigrirao dvanaest godina pre Otovog rođenja. Da su Otova majka i on nastavili da se viđaju i da je…. Ili je, jednostavno, u pitanju slučajnost. Bilo kako bilo, previše je 'možda' ili 'ako' da bi se doneo takav sud.

U poslednjem poglavlju 'Ðakovo-Kuševac…' Olenjuci se vraćaju u Osijek. Ovo putovanje do Ðakova i nazad bilo je za njih puno otkrića: otac se sučio sa svojim nekadašnjim takmacom i prevazišao stare omraze. Oto se, kao što već rekoh, otresao Nina kao zamene za oca. Zanimljivo je i kako su poglavlja piramidalno poređana, dakle, od prvog, najvećeg od šezdesetak do najmanjeg, poslednjeg, od četiri stranice. Tako se stvara utisak da se radnja sužava, ubrzava i na kraju kruniše opštom demistifikacijom u nekoliko rečenica.

Nekad sam brojao talase niz pučinu….
Pitanje koja se neizbežno postavlja po čitanju Sata pjevanja je kako čovek koji izvodi retro muziku i svojom pojavom pripada svetu daleke prošlosti (u kojem je, i dok je bio najpopularniji i najaktivniji, predstavljao izvođača zastarelih muzičkih formi) može da predstavlja neki uzor za tinejdžera koji sluša elektro-pop ali i rok muziku. Odgovor je sugerisan u motivu Otovog filmofilstva, koga poza Nina Koste i manir s kojim pali cigaretu asocira na Belmonda. Veza dvojice likova je narativno ojačana sigurno i zbog činjenice da je Kosta jedini od lokalaca koji je uspeo u svetu. Ali, opet se čini da su Oto i Nino Kosta povezani na silu. Štaviše, više romanesknog potencijala ima u samom Otovom odrastanju i zaljubljivanju nego u priči o lasvegaskom zabavljaču.

Takođe se stiče utisak da je tajanstvena ljubav Otove majke Ilonke isplivala iz prošlosti kao neki grbavi kit, dižući pritom velike talase da bi, nakon par minuta na površini, zauvek nestala ispod nje. I talasi se smire. I nastupi bonaca. I to je to. Jednostavno, kraj knjige ne izazove nikakvo iznenađenje a kao da je autor računao na takav raz-otkrivalački efekat romana. Ono što je mnogo zanimljivije (o čemu u romanu nije bilo reči), jesu nejasni motivi za Kostin povratak. Da li je to samo poslednja tezga velike zvezde koja se vraća u zavičaj ili želja da ponovo vidi staru ljubav?

Čini da bi bolje rešenje za autora bilo da je napravio neku vrstu osiječke porodične hronike, 'n-knjižja' u kojoj bi jedan roman bio posvećen Ninu Kosti a drugi Otu Olenjiku. Na taj način bi i zanimljiv materijal, nepotrebno zgusnut na malom prostoru, mogao da dobije na zamahu a autor dođe do nečega što bi zaista predstavljalo 'pobedničku kombinaciju'. Ovako pred sobom imamo brz roman koji odaje utisak da je zahvatio mnogo više nego što u njega može (treba) stati.

Aleksandar Novaković

Aleksandar Novaković rođen je 1975. godine u Beogradu. Piše drame, aforizme, pesme i kratke priče. Diplomirani je istoričar i dramaturg. Magistar nauka o dramskim umetnostima iz oblasti studije pozorišta. Autor je četiri drame odigrane na scenama pozorišta u Srbiji i Crnoj Gori, dva romana, dve zbirke aforizama, jedne istorijske studije kao i desetak različitih dramskih i dokumentarnih formi emitovanih na Drugom i Trećem programu Radio-Beograda.

***

KRITIKE - aktivna suradnja mlađe kritičarske populacije Bookse i beogradskog Betona.

Kritičko skeniranje novih domaćih knjiga i probrane regionalne ponude (BiH, CG, Srbija). Sve ono s čim ste se htjeli upoznati i vrijednosno usporediti, samo što nije bilo nikoga da se time pozabavi.