KRITIKA 55: Zoran Pilić

KRAMBAMBULI PUNČ

Oklevetana jednostavnost
Roman kao žanr izrastao je iz pučke zabave te je, shodno tome, on oduvek bio komunikativan i neposredan u kazivanju. Tek kasnije, pojavom francuskog realizma i već poslovično važnog sina ruenskog lekara, stvari počinju da se komplikuju da bi onaj 'dosadni Irac' romanu pridodao auru nerazumljivosti koja ga i danas prati, posebno kada se radi o romanima koji imaju ambiciju visoke umetničke vrednosti. Ako pogledate samo veliki deo romaneskne produkcije poslednjih godina, videćete kako bolest nekomunikativnosti uzima svoje žrtve i kako je većini pisaca teško da ispričaju jednostavnu priču. Kao da ne poznaju tajne svog zanata ili da se plaše da njihove fabule neće moći da znače same za sebe nego ih treba kititi kojekakvim umnim frazama i zakukuljenim perspektivama.

S druge strane, odavno je poznato da su sve priče ispričane i da je samo novim načinom pripovedanja moguće privući čitaoca. Upravo nošeni tom mišlju, romanopisci pribegavaju raznoraznim eksperimentima koji često neslavno završavaju. Kako bilo, izbor fabule i perspektive (modusa pripovedanja) uvek i jeste bio najvažniji i najteži zadatak koji stoji pred svakim ko pokušava da ispriča ma i najjednostavniju pripovest, a kamoli nešto tako složeno i višeglasno poput romana.

PTPM (posttraumatski postmodernizam)
U svetlu gore iznesenih uvodnih napomena trebalo bi čitati i novi roman Zorana Pilića Krimskrams (Profil, 2009), jer se on kreće iz relativne bezbrižnosti komunikativnosti da bi završio u nečemu što bih uslovno nazvao neuspešni uzlet ka umetničkom, čime se jedna iluzija kvari da bi se nametnula nova i drugačija, no ne nužno uspelija i bolja. Ipak, prvo treba shvatiti narativnu situaciju. Nju za početak čine dva pripovedna plana: sadašnji i prošli. U vremenu u kome se pripovedač i protagonist, Petar Pandža, obraća čitaocima nalazimo se na ostrvu u Jadranu na kome je PP smešten u neku vrstu korektivno-umetničkog azila. On tamo, na svojevrsnoj radnoj terapiji, piše istoriju svog dolaska na to mesto i ova povest ima svoju zavodljivu narativnu dinamiku. U trenutku kada se ove dve priče neminovno spajaju (da batalimo za trenutak Deridi tako milu Zenonovu aporiju o Ahileju i kornjači), dolazi do mešanja treće perspektivne instance, uredničke, koja je u stvari odgovorna za čitav roman, čime se simpatični (onaj koji izaziva simpatije, onaj sa kojim se saoseća) lik pripovedača dovodi u sumnju, a samim tim i njegova priča, u čiju verodostojnost čitalac mora da posumnja. Ovaj postmodernistički tour de force kojim se daje nov zaokret narativu, ne vodi nužno u njegovo poboljšanje, već mu oduzima onu primordijalnu snagu kojom je nepatvoren jezički obrazac Pandžinog pripovedanja odisao.

Uronjen duboko u popularnu kulturu i jasno se obraćajući svojoj generaciji, narator Krimskramsa upada iz nevolje u nevolju i to prilično nemotivisano, ako se izuzme činjenica da je njegova putanja od trenutka skidanja iz vojske, odnosno vraćanja sa ratišta, obavezna da ide nizbrdo, kao posledica sada već famoznog i uveliko korišćenog PTSP motivacijskog sklopa. Ono što, ipak, njegove nevolje čini većim od uobičajenih jeste nametljivo prisustvo smrti i to u njenim najbizarnijim vidovima. Ne računajući Markusa koji je u nervnom rastrojstvu izvršio samoubistvo, Monika, Karla i Ž. umiru na način koji bi mogao bez problema da prođe u nekoj crnohumornoj komediji. Ovaj filmski žanr nije slučajno spomenut, kao što se i u samom romanu često pominju neki od klasika filmske vrste iz poslednjih dvadesetak godina. Promena u nivou komunikativnosti praćena je promenom u žanrovskom obrascu, tačnije u trenutku kada Pandža sazna za Markusovu smrt, roman polako napušta teren smeha na kome je suvereno vladao i prelazi na klizav teren melodrame s tragičnim završetkom na kome naposletku uspeva da sklizne i potpuno padne. Ova promena ogleda se i u jezičkom obracu koji se od ironijsko-komičnog s početka romana, u kome su dominantni duhoviti citati iz punog rezervoara eksjugoslovenskog supkulturnog blaga, sužava na jadnu metaforiku smrti kao putovanja brodom, čija patetika do samog kraja prerasta u nepodnošljivi kič.

Poškaklji me perom paunovim (ili bar feniksovim)
Uopšte uzev motivacijski sklop Pilićevog romana veoma je naivan. Uzmimo samo slučaj pauna. Kao po starom Čehovljevom pravilu o pištolju iz trećeg čina koji mora da okine u petom, tako i u narativu romana Krimskrams, paun mora da dobije određeni smisao, ma kako besmislen bio. Ako imam fobiju od pauna, onda moram nešto učiniti da se te fobije rešim, dakle, pucaću na sirotu pticu, a onda ću oko toga sklopiti priču kako bih dodao svom romanu kraj kakav zaslužuje. Jer, pobogu zbog čega se Pandža našao uopšte zarobljen na ostrvu, zar samo zbog toga što je pucao na pauna, ili zato što se pauna boji, ili zato što mu treba ukras u vidu paunovog repa da bi svoje simpatične pričice iz gradskog života nekako ugurao u roman, ili makar nešto što bi trebalo da pretenduje na ovu žanrovsku konstrukciju. I tu je očigledna paralela između onog što zovemo spoljašnji motivacijski sklop i unutrašnji motivacijski sklop, odnosno jasno je da ni jedan ni drugi nemaju svoje objašnjenje, ma kojom logikom se služili. Nije jasno zbog čega se likovi, pre svega protagonist, ponaša na način na koji se ponaša, niti razumemo zbog čega je ova fabula upakovana u ovaj siže, zašto je izabrana forma romana, zašto od svega nije nastala jedna čvršća zbirka pripovedaka ili neki drugi prozni oblik. Naknadna pamet u vidu uređivanja zapisa jednog ludaka ne drži vodu i jeftin je i proziran trik za sve one, poput mene, koji smatraju da Zoran Pilić ima nesumnjivog talenta koji je straćen na preko 270 strana originalnog izdanja.

A da je čovek talentovan neka posluži sledeća ilustracija. Jedna do najvažnijih scena, koja bi trebalo da predstavlja ključ za čitanje romana, odigrava se u mitskom prostoru luna-parka. Izazivajući vlasnika video-igrice Phoenix na dvoboj, Pandža uspeva da obori svetski rekord i da 'ubije' mašinu. Jedini problem jeste u tome što je taj aparat izuzetno primitivan i što je postavljanje svetskog rekorda na njemu potpuno irelevantno za bilo koga, osim za Petra Pandžu i njegov život koji je uvek-već-prošao. Njegova pobeda i svetski rekord ne mogu da promene stranputicu na kojoj se našao. I to je najtragičnija scena u romanu – a da se ja pitam, to bi bio i njegov kraj. To saznanje da je, šta god da uradite, već kasno i vaš čin više smisla nema, nema vrednosti, nikome, ama baš nikome, pa ni vama samima više ništa ne znači. Snaga ove poruke, na žalost, izgubila se u potpuno nepotrebnom komplikovanju kraja romana koji je pokušao da mu udahne određen intelektualizam koji nije inherentan Pilićevom narativu, osim ako njegove poetske uzlete s gledanjem u pučinu i pijenjem crnog vina u samoći, ne shvatimo preozbiljno. Ili ako njegovim pripovedačkim komentarima tipa "svi smo kao grane na vetru" ne pridamo notu preterane docilnosti. Drugim rečima, svako banalno komentarisanje uspešno ispričane scene dodalo je po jedan mali minus ovom, inače, na momente izuzetno duhovitom romanu.

Površnost i precioznost
Budući višeglasna tvorevina i ispričan iz perspektive nekoga ko pripada onome što se zove slobodnim profesijama, dakle kroz vizuru nekog ko nije opterećen određenim društvenim uzusima, Krimskrams pokušava da kroz fabulu iznese i određenu kritiku društva. Kroz lik Yerkovicha govori se o ratnim profiterima, a kroz posetu umetničke družine Drnišu o odnosu prema jugoslovenskom nasleđu, što su dve velike teme karakteristične za teritoriju čitave bivše SFRJ. Međutim, u oba slučaja, Pilić ostaje na površini stvari, ne zbog toga što ga to suštinski ne zanima (na koncu da ga ne zanima ne bi to unosio u roman), nego zato što ne uspeva da ove epizode jasno motiviše i inkorporira u roman. One, kao i mnoge druge, nemaju jasnu uzročno posledičnu vezu (u najširem mogućem smislu reči) unutar celine i deluju kao nakrpljene na osnovnu potku romana. Konačno, ako je želeo da postvari metaforu iz naslova koja bi trebalo da upućuje na heterogenu strukturu u kojoj su stvari razbacane bez svesti o poretku, roman ju je izneverio jer kako god 'krimskramsovao', kako god pravio patchwork od sopstvenog teksta, on se, naposletku postavlja kao zaokružena priča o Petru Pandži, kakvo god njeno značenje moglo biti.

Ukoliko bi Petar Pandža trebalo da predstavlja metaforu izgubljene generacije koja se posle iskustva ratnih devedesetih ne snalazi u tranzicijskim nultim godinama i koja svuda oko sebe nailazi na besmisao i razbijanje iluzije postojanosti svih stvari, uključujući i život, onda je Krimskrams u svojoj ukupnosti prilično jadno odigrao na tu kartu. Ako je, pak, bitan sam narativ kao jedinstvenost iskustva bez pretenzija na univerzalnost (čime se već ukida umetničko-književno), onda je kraj u kome se uvodi uređivačka instanca više nego suvišan i neopravdan. Konačno, Pilićeva potreba da podigne roman na viši umetnički nivo dovela ga je upravo na ono mesto na kojem završavaju oni koje je Molijer zvao Smešnim preciozama. Mislim, ko bi bez ironijskog otklona završio roman sledećim (tuđim) rečima: "Past će teška, teška kiša." Samo neko ko je prilično samouveren. Stoga, otvorite amrele!

Vladimir Arsenić

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar beogradskog Danasa. Piše povremeno za Think tank, e-novine.com i pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.

***

KRITIKE - aktivna suradnja mlađe kritičarske populacije Bookse i beogradskog Betona.

Kritičko skeniranje novih domaćih knjiga i probrane regionalne ponude (BiH, CG, Srbija). Sve ono s čim ste se htjeli upoznati i vrijednosno usporediti, samo što nije bilo nikoga da se time pozabavi.