KRITIKA 46: Maša Kolanović

BARBIKA – DOKUMENT, DIJAGNOZA, METAFORA

Ilustrovani svet ratnog odrastanja
Četrnaest priča-fragmenata pod nazivom Sloboština Barbie (V.B.Z., 2008.) uvrežuju se u neku vrstu mozaičke slike odrastanja devojčice u ratnim godinama 90-ih kada su se gubili stari a nagoveštavali i stvarali novi modeli mišljenja, življenja i igranja kao neizostavnog dela svačijeg detinjstva. Otuda je ova knjiga vrsta multimedijalnog i fikcionalno-dokumentarnog kolaža. Radnja se paralelno odvija kroz pisanu reč i crtež. Osnovni narativni tekst prate autorkine ilustracije, tj. crteži koji prikazuju situaciju priče, a ponekad su i komentar samih priča. Dokumentarnost teksta naglašava prisustvo transkripata vesti, replike iz filmova i serija, citati iz pesama. Knjiga Maše Kolanović se tako može posmatrati i kao jedan socio-kulturološki memento predočen iz perspektive devojčice. U preplitanju izmaštanog sveta igre i stvarnosti oblikovane ratom, informativno-političkim emisijama koje su svedočile o nebajkolikom "rušenju jednog carstva", kako je to naveo Miljenko Jergović u pogovoru ove knjige, čitaoci su suočeni i sa jednim odrastanjem i sa jednim vremenom. Heterogena knjiga Maše Kolanović je neopterećena posebnim književnim postupcima i ne poseduje pretenciozne odgovore na bilo kakva politička ili istorijska pitanja, ostrašćenost osude ili nostalgiju prema zemlji u kojoj autorka nije ni stigla da živi. Ipak, Sloboština Barbie rekreira ono što možemo nazvati kolektivnim pamćenjem proizvoda, robnih marki, izraza i pojava koje su ušle i u Leksikon YU mitologije. Takođe, ova knjiga nije samo spomenar jednog detinjstva već neka vrsta bildungs narativa koji posredno otkriva kako se igranjem sa lutkama, praćenjem vesti, filmova i muzike, otkriva spoljašnji svet i inicijacijski ulazi u sferu odraslih.

Doba kada su vladali Štrumpfovi
To je vreme koje prethodi Barbi godinama. Ostaće u upotrebi za davno prošlo vreme, za nešto što se osulo u selektivno pamćenje. Pojedini Štrumpfovi ostaće tip određenog ponašanja i osobina. Citiraće se u određenim situacijama kao prepoznatljiv žargon onih generacija koje su ovaj crtani film gledale. To je vreme kada su još uvek postojali pioniri, kada se oglašavanjem sirena svakog 4. maja u 15.05 obeležavala godišnjica smrti druga Tita, kada su se škole zvale po partizanskim herojima iz Drugog svetskog rata, na posebnom mestu u učionicama držale slike Maršala, kada su nastavnice još uvek bile drugarice, kada su se gledale serije 'Dinastija' i 'Tvin Piks', časopis Bravo se kupovao zbog postera (iako niste znali nemački), pio se Jupi u flašicama, žvakale Bazooka žvake i eksplozivne bombone od jabuka, spremale koreografije na pesme grupe Magazin... Štrumpfovi su krajem 80-ih ustupili mesto Barbikama. Onda je sve počelo da "zuji, zveči, zvoni, zvuči" i tada su svakodnevni žargon počeli polako da oblikuju i nijansiraju stihovi boračkih pesama, tekstovi novokomponovanih kvaziumetnika, govori državotvornih političara koji su se grabili za mesta vođa nacija i dobijali status pop zvezda.

I’m a Barbie girl in a Barbie world...
Priče Maše Kolanović i počinju onda kada koferčić sa Štrumpfovima postaje ratni neseser u koji se smešta "najvrednija pokretna imovina", "najvažnije stvari koje se moraju imati i na samom smaku svijeta", lutke Barbi. Ništa nije bilo važnije od porodice Barbi koja je brojala devet članova i savršenih stvari koje uvek idu uz nju: odeće, nakita i nameštaja, tj. pokućstva. Trenutak kada avioni iz filma Top Gan i Tom Kruz postanu nova 'zbilja' i pretnja, opasni avioni zamišljani na osnovu slika iz Ilustrovane istorije vazduhoplovstva, iz odeljka 'Ratnici neba', postaje najpogodniji za sastavljanje biografije svake Barbi lutke ponaosob. Jer ako avionske granate pogode zgradu i sve postane zgarište i dim, "život ipak neće izgubiti smisao", kako kaže devojčica-naratorka, samo ako čitava ostane "moja Barbi" u svom drečavo roze kompletiću i njena povest.

Trenutak kada se sa sirenama za vazdušnu opasnost život selio u podrume, u prostor skloništa koji je iz tame, memle i straha, za devojčice, ponosne vlasnice barbika, upravo zahvaljujući prisustvu ovih lutaka prerastao u fantastični svet glamura, lepih kuća, skupih kola, svet manekenki i poslovno uspešnih žena, misica i modnih pista – jednostavno u svet kojim gospodari taj 'komadić plastičnog savršenstva' koji može biti sve, sve što poželi...

Izmaštani i paralelni svet biće izgrađen uz pomoć mnogih motiva iz reklama (jedan Ken dobiće ime po liku iz reklame, citiraće se reklama za kinderladu), filmova ('Skupljači perja' je naziv jedne priče, koriste se motivi iz filmova o detektivima, pominju Frankeštajnova nevesta i horor film) i serija (lik iz serije 'Dinastija' biće ideal lepote i za Barbi).

Kontrukt paralelnog univerzuma jednim delom je suprostavljen ratnoj svakodnevici, drugim delom propušta realnost i progovara o međuljudskim odnosima. Kroz glasove dece u potpunosti okupirane svojim igrama sa Barbi lutkama isplivavaju relacioni antagonizmi, govor o ljubavi i mržnji, o prevari i nestalnosti naspram poštenju i vernosti, o pravim i 'fejk' vrednostima. Ponekad su vrednosne i psihološke projekcije u naraciji vrlo ironične i imaju parodijski prizvuk, a nekad čežnjiv i idiličan infantilan oblik. No, uvek je intencija ista: da se suprotstavi svet dečije igre svakodnevici. Svakodnevica je destabilizovanom ratom i nacionalističkim ideologijama koja je izmešta na sasvim suprotan kraj u odnosu na dečju igru, u sferu negativne utopije koja se odvija sinhrono sa epizodama u Barbi svetu, prodire i dopunjuje je, ali koja nije ništa manje fiktivna od sveta lutaka. Samo što je ta negativna utopija rata, propagande mržnje i nasilne transformacije društva izopačena i zloslutna.

Dr Kajfaš ili oštećenost kao zalog humanosti
U Barbi svetu za neuspešne i siromašne nema mesta, sve šljašti od glamura, jakih boja i novca, što postaje simboličan čin stvaranja Sloboštine Barbi. Sam naslov knjige Maše Kolanović simbolički je čin spajanja lokalnog, mikro-urbanog plana (deo Zagreba) i univerzalnog plana koji obrazuje pop-kultura i njeni produkti. Tako deo grada, intimno imaginarno mikro naselje, nadrasta stvarni prostor i realno vreme istorije.

Lutke su kao likovi životinja u basnama nosioci ljudskih osobina i emocija, pa dominantnom zastupljenošću u narciji postaju i glavni junaci knjige. Barbika, a pre svih dr Kajfaš, jeftina je replika Kena, stalnog i sterilno lepog pratioca Barbike. On je uljez u ružičastom svetu, oštećenog je oka, ruke i glave. On mora biti sve i prisutan svuda, omražen i šarmer, zavodnik i čudovište, Supermen, nastavnik fizičkog koji voli učenice, Brus Li, Vojislav Šešelj, Oliver Mlakar ili privatni detektiv i stručnjak za preljube. Ali i ništa, kao legenda čiji se kraj ne zna a naslućuje se kao i legenda o vremenu prošlom, o završenom detinjstvu, o nestaloj civilizaciji jugoslovenske Atlantide. Dr Kajfaš će zvršitit negde na nekoj buvljoj pijaci, među suvenirima i odbačenim artefaktima i masovnim reprodukcijama, među značkama, Titovim statuetama, ordenjem, pionirskim knjižicama, long plej pločama – na sveopštoj deponiji oštećenih i odbačenih. Oproštaj od Barbika i nestanak dr Kajfeša jeste kraj jednog perioda detinjstva i ulazak u onaj period kada je blam igrati se sa lutkama, kada je fora biti stvarno zaljubljen, izaći na piće, otići u bioskop... Kraj tog perioda poklapa se sa okončavanjem vazdušne opasnosti nad Zagrebom od preleta aviona JNA, da bi kraj knjige Maše Kolanović, u završnoj priči pod nazivom 'Zbogom Barbie', sugerisao i kraj rata.

Poseban socijalni aspekt ove knjige prepoznaje se u pričama 'Izlet u Travno', kada Svjetlana i devojčica naratorka napuštaju svoj kvart i upoznaju se sa decom u susednom kvartu i sa njihovim Barbikama, te sa prvom pravom tamnoputom Barbi lutkom. Taj aspekt sadrži i skup fragmenata-priča 'Bal izbjeglica', kada je prihvatanje izbeglica zavisilo upravo od imovine njihovih Barbika i od nastupa na improvizovanom balu lutaka, na kojem se birala i misica. Zanimljivo i konsekventno, i "ostatak sveta", svet van zidina utvrde Sloboštine Barbi, određen je kulturom Barbi lutaka, njihovim standardnim ponašanjem, kompetitivnošću i uzoritom jednoobraznošću.

*

Maša Kolanović je svojom atipičnom kolažnom knjigom ostvarila zanimljiv spoj: detinjstvo nije samo bezbrižno odrastanje niti žrtva opštih okolnosti, ali jeste pomalo i jedno i drugo. Igra lutkama nije samo igra ali nije ni alegorijska zamena za nešto drugo. Sloboština Barbie, i roman i knjiga priča, predočava smenu epoha, jugoslovensku hrvatskom i socijalističku nacionalnom i konzumerističkom. Ipak, figura Barbike ostaje uronjena u neiskvareni svetonazor detinjstva. U njemu se mogu prepoznati imperativi sveta odraslih, ali on je pre svega prostor ka sebi okrenute imaginacije i čistih kategorija: lepote, ostvarenosti i lične sreće.

Tamara Krstić

Tamara Krstić (Beograd, 1974.)
Diplomirala na grupi srpski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Prati domaću književnu i medijsku scenu na Radio Beogradu 2, programu kulture i umetnosti.

***

KRITIKE - aktivna suradnja mlađe kritičarske populacije Bookse i beogradskog Betona.

Kritičko skeniranje novih domaćih knjiga i probrane regionalne ponude (BiH, CG, Srbija). Sve ono s čim ste se htjeli upoznati i vrijednosno usporediti, samo što nije bilo nikoga da se time pozabavi.