KRITIKA 44: Sanja Lovrenčić

FEMINISTIČKI BILDUNGS ROMAN

Iskorak iz klišea
Razlike između ženskog pisma i chick-lita u književnosti podsećaju na jaz koji postoji između, na primer, filma Klavir Džejn Kempion i serijske proizvodnje srećnih udavača na visokim potpeticama tipa Seks i grad. Na žalost, nemam bolji naziv za fenomen kvalitetnog ženskog autorstva. Ovaj pojam zadržava svoju denokonstruktivističku konotaciju, direktno asocirajući na Deridu i to mu pomaže da raširi polje značenja izvan relativno uskih rodnih okvira, istovremeno ne odustajući od njih. Međutim, sve je manje autentičnog ženskog pisma koje se oslanja na sasvim drugačiji niz vrednosti u odnosu na svog muškog parnjaka, a sve više zatupljujuće buke chick-lita koja maše razbijenim tabuom ženske seksualnosti i senzualnosti kao zastavom bez sadržaja. Naravno da je ova činjenica uslovljena jednostavnim tržišnim zakonima: zabrinjavajuće plitke fantazije Keri Bredšo o muškarcu po imenu Zverka mnogo se bolje prodaju od ozbiljnog promišljanja položaja žene u prividu jednakosti čak i najrazvijenijih zapadnih društava. Pored toga, svako pisanje koje se neće oslanjati na tradicionalno muške modele pripovedanja (iskazane u jednostavnoj pedagoškoj maksimi uvod-razrada-zaključak) unapred je osuđeno na delimično nerazumevanje, jer je takva kultura čitanja stvarana milenijumima, a promišljanje ženskog i autentično drugačijeg pisanja staro je tek nekoliko decenija, u najboljem devedesetak godina, ako smo dovoljno hrabri da Sigmundu Frojdu pripišemo istinsku zabrinutost za žene iskazanu u jednom od predavanja iz 1928. koje počinje pitanjem šta žene žele.

Srećom po žensko pismo, pojavi se s vremena na vreme knjiga koja uspe da pomeri interesovanje javnosti sa jednačine chicklit=seks=novac i skrene pogled sa zaslepljujućeg pornografskog odbljeska ogoljene puti na nešto jednako žensko a opet sasvim drugačije, na tamu/svetlost unutrašnjeg, na, da se opet poslužim Frojdom, psihopatologiju svakodnevnog života. Roman Martinove strune Sanje Lovrenčić (Leykam international, 2008) predstavlja upravo ovakav iskorak iz banalnog mainstreama koji puni reklamne stupce po časopisima tipa Cosmopolitan, Elle i sličnim, ne samo zato što se u njemu ne progovara o jurcanju za srećom oličenoj u osvajanju određenog muškarca (ili što većeg broja istih) i konačnoj udaji, već pre svega zato što je daje snagu i ohrabruje perspektivu slabijih i što ne prati klasičan model pripovedanja kroz centralnu peripetiju i njeno razrešenje nego pokušava da tačku sukoba sila koje deluju unutar narativa razbije na mnogo malih koje zaplete generišu gotovo neprekidno, koje da tako kažem, trepere sukobima.

Konstelacija Drugosti
Roman je ispričan kroz dve perspektive: dečju i žensku. Dečja pripada Martinu, dečaku od osam odnosno devet godina, a ženska Tanji, njegovoj majci. Razlog zbog kojeg oni počinju svoju priču je selidba porodice iz Zagreba u mali grad na severu Nemačke u kojem je Mladen, otac, muž i arhitekta, dobio posao. Sukob, dakle, počinje tu i ne prestaje do kraja knjige, a svaka rečenica kao da ga ponavlja. U stvari, on je inherentan dualizmima koji su uspostavljeni u strukturi romana: žena – muž, dete – otac, slabost – moć, Hrvatska – Nemačka, nezaposlenost – posao, prisustvo – odsustvo, pasivnost – aktivnost, emocije – razum. One bi se mogle nizati unedogled jer sve ono što se tipično pripisuje muškarcima, a zamera ženama može naći mesto među opozicijama koje se suprotstavljaju u romanu. Bez obzira na delimičnu klišeiziranost rodnih uloga, čitalac se neće zbog toga dosađivati jer se tipične situacije ponavljaju u jednom veoma klasičnom i sporom narativu, koji je čitav posvećen putu koji Tanjino (i Martinovo) nezadovoljstvo treba da prođe od dubine duše do artikulacije kroz reči i delanje. Gradiranje koje počinje Tanjinim ubeđivanjem sebe da će joj u Nemačkoj biti bolje, da bi se pred sam kraj završilo prilično teškom anginom i Martinovim pokušajem krađe ima svoju paralelu u dečakovom polaganom povratku muzici. Kroz metaforu muzike, koja nije ništa drugo nego davanje glasa sopstvenim emocijama, dolazi do promene uloga koje je narativ nametao, odnosno Martin i Tanja postaju moćni, a Mladen, kao njihova opozicija, gubi svoj dominantni položaj. Interesantno je primetiti da muzika u Martinovim strunama ima dodatnu metaforičku vrednost – ona predstavlja Drugost. Nije to samo zbog toga što Martin kao neko kome je ukinuto pravo glasa (zaboga, on je maloletno dete) može da se iskaže kroz muziku, već se za nju u romanu vezuju i njegovi prijatelji poreklom Španci, koji su manjina, među njima jedan koji govori češki, da bi finale stiglo u obliku kompozitora češko-jevrejskog porekla koji u Nemačkoj predstavlja arhetipsku Drugost. Koristeći muziku kao metaforu oglašavanja i iskazivanja emocija Lovrenčićeva nedvosmisleno pokazuje gde se one nalaze. Njih nema u hladnoći jezika i čistoći i sređenosti ulica nemačkog gradića, već se nalaze u neurednoj prostoriji čije društveno i lingvističko uređenje najviše podseća na Vavilon.

Sanja Lovrenčić je veoma vešto uspela da izabere pripovedne situacije koje će joj poslužiti kao objektivni korelativi uz pomoć kojih će najbolje uspeti da prikaže emotivna stanja kroz koje prolaze njeni junaci. Tako na primer kada Martin naiđe na radionicu za prodaju i izradu instrumenata, ona će predstavljati potpunu suprotnost sređenim radnjama u nemačkoj provinciji, ali će zračiti toplinom koja odmah osvaja. Pored ove slike koja bi se mogla videti i kao opšte mesto preuzeto iz dikensovske poetike, scena poklada kada zbog nerazumevanja Tanja ne pripremi kolače poput ostalih majki, uspeva da dočara tu surovu usamljenost koju majka i sin osećaju u tuđoj zemlji i u tuđem jeziku. U slučaju Tanje, njena nemoć da se navikne na stan u kome su smešteni samo je deo opšte nemoći da kaže koliko joj je suštinski neudobno u braku sa Mladenom. I iz scene u scenu, koje se nižu u jednoličnom ritmu, bez vidljivih velikih sukoba, oseća se neprekinuto tinjanje nezadovoljstva, odnosno jedan rat malog intenziteta koji Tanja svakodnevno vodi sa sobom i sa okolinom. Zbog toga je i slučaj koji okida prekidač i zbog kojeg Tanja konačno donosi odluku o povratku u Zagreb i, shodno tome, odluku o napuštanju Mladena, predimezioniran. Naime, ništa se zapravo nije dogodilo, kunić nije ukraden, sve je bilo sasim nevino dečje, ako izuzmemo izliv nacističke mržnje prema strancima koji ispoljava jedan revnosni građanin koji se zatekao u radnji. Međutim, Tanji u suštini i nije potreban pravi potres, kao što ni ovom romanu nije potreban klasičan zaplet. On funkcioniše u malim dozama potkožnih zapleta koje dopunjuju čašu koja u jednom trenutku preliva i bum, ostatak romana se odvije za dvadesetak stranica.

Samooslobađanje i samoća
Odabrane perspektive pripovedanja dovele su do toga da je ono što muči Tanju i Martina ostalo bez glasa. Mladen, naime, ni na jednom mestu u knjizi ne progovara autentičnim glasom već samo kroz Tanjina usta, tačnije kroz njene citate. Kao što je Meir Šternberg pokazao, citati su uvek umeci većih celina i funkcionišu kao njihov deo što, dakle, dovodi do toga da je Tanji omogućeno da upiše značenje Mladenovim rečima. Ova zanimljiva pozicija u kojoj neko kome je po defaultu moć oduzeta, ipak dobija, vannarativnim putem, putem odabrane perspektive, snagu da tumači i raspoređuje reči moćnijeg od sebe i da ih tako prilagođava sopstvenim potrebama nije iskorištena da bi se odnos moći unutar romana preuredio veštačkim putem. Do manipulacije moći dolazi tek na kraju, u skladu sa likovima i njihovim psihološkim potencijalima, kada stvari dogore do nokata, kada se, nakon incidenta u prodavnici kućnih ljubimaca, Tanji nametne rešenje za sopstveni problem. Ipak ni tada, kada ona neopozivo odluči da se vrati u Zagreb nema promene uloga. Tanjina pasivnost će prestati tek u rodnom gradu u kome je u potpunosti slobodna. Drugo pitanje je kuda vodi ova promena iz pasivnosti u aktivnost jer ona jedva uspeva da stigne na Martinov nastup na takmičenju mladih violončelista.

S obzirom na promenu u svesti glavnih likova i fokalizatora romana, Martinove strune jesu neka vrsta feminističkog Bildungsromana u kome, uz pomoć 'učitelja' koji su i sami predstavnici Drugosti i različitosti u datom hronotopu, dolazi do osnaživanja jedne žene da ostvari svoju ulogu. Ne bez kompromisa (profesura u školi je tek neka vrsta pozorišta), ne bez patnje (ostaje sama, bez podrške partnera), ona uspeva da dođe do zadovoljavajućeg rešenja za svoj život, koje nije idealno, ali jeste izabrano. Ona ga je izabrala sama, bez bilo čijeg nametanja, bez mešanja reklama i opštih mesta, bez saveta pokupljenih u magazinima ovog ili onog tipa, bez knjiga za samopomoć, bez masmedija i dokse koju falocentrično, belo, muško društvo ima o ženama i njihovom mestu u njemu.

*

Martinove strune su tiha i nenametljiva knjiga koja nosi izuzetno važnu poruku. Međutim, za razliku od većine knjiga sa 'važnom porukom', ova to radi kroz autentično pripovedanje, kroz ono što se aristitelovski zove uopštavanje kroz pojedinačnost i tako poruku čini veoma ubedljivom, štaviše čini je ozbiljnom i vrednom prepričavanja.

Vladimir Arsenić

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar beogradskog Danasa. Piše povremeno za Think tank, e-novine.com i pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.

***

KRITIKE - aktivna suradnja mlađe kritičarske populacije Bookse i beogradskog Betona.

Kritičko skeniranje novih domaćih knjiga i probrane regionalne ponude (BiH, CG, Srbija). Sve ono s čim ste se htjeli upoznati i vrijednosno usporediti, samo što nije bilo nikoga da se time pozabavi.