KRITIKA 42: Robert Perišić

TKO JE SAKRIO GOSPOÐU MJESEC?

Kratka povest 'prljavog realizma'
Termin 'prljavi realizam' tek je marketinški trik međunaslova koji treba da privuče pažnju čitaoca. Odmah ćemo ga zameniti terminom 'nova referencijalnost', kome bi dirty word bio podvrsta sa odlikama naglašenog tragizma, brutalnih scena i telesne dezintegracije. Nova referencijalnost označava postepeno okretanje leđa artificijelnoj književnosti koja nastaje na temelju pripovedanja poetike i različitih intertekstualnih strategija. Krajem 60-ih godina u srpskoj književnosti možemo detektovati prvi snažni (crni) talas u tzv. stvarnosnoj prozi Dragoslava Mihailovića, Vidosava Stevanovića, Milisava Savića, Živojina Pavlovića, ali i ranog Mirka Kovača. Tokom 90-ih stiže drugi talas 're-označivača' realnog. Njega predstavlja pismo Srđana Valjarevića, Milete Prodanovića, Vuleta Žurića, Zorana Ćirića, Miloša Komadine (Institut za rak, 2003), Lasla Blaškovića, Igora Marojevića, s tim što je to proza bez prigradsko-provincijalnog blata, hendikepiranih junaka i potonuća u dijalekat. Treći talas neorealista čine pisci Psećeg veka (generacijske antologije iz 2000. godine) i novog milenijuma: Saša Ilić, Srđan V. Tešin, Uglješa Šajtinac, Mihajlo Spasojević, Nenad Jovanović, Borivoje Adašević, te pojedinci mimo 'grupe': Aleksandar Bjelogrlić, Daniel Kovač (Logika reke, pruge i otpada, 2002), Enes Halilović (Potomci odbijenih prosaca, 2004), Dejan N. Kostić (Mešano meso, 2006), Jordan Cvetanović (Priče za tešku noć, 2003).

Modus moderatus
Zašto pominjem ovu uslovnu i pojednostavljenu klasifikaciju? Pa, čisto edukativnog poređenja i kontekstualizacije radi. Ono što je u Hrvatskoj (i u regionu) predstavljao FAK, to bi uglavnom odgovaralo prozi drugog talasa srpskih stvarnosnjaka, sa izuzetkom festivalske atmosfere i javnih čitanja. Toj fazi odgovara i knjiga priča Roberta Perišića iz 2002. Užas i veliki troškovi, koju će u Srbiji objaviti Dejan Ilić u Samizdatu B92, pre nego što ova kuća krene stazama komercijalnog palpa. I priče Roberta Perišića pominjem tek da bih konstatovao plodonosan pomak koji donosi njegov roman Naš čovjek na terenu (Profil, Beograd, 2009). Generalno, problem sa neonaturalistima bio je u tako očitoj napadnosti da izazovu gađenje kod čitaoca, da budu u toj meri verni stvarnosti da su se iscrpljivali u kopiranju argoa subkulturnih grupa ili su minimalistički govorili o praznini svakodnevice u naivnom uverenju da su šok, skaz ili dosada sami po sebi dovoljno efektni mimo 'prokletih i večitih pitanja' forme i stila. Nešto od te dopadljive i sterilne lakoće ostalo mi je u sećanju kao utisak o pričama Roberta Perišića. Iako ni tada nije delovao kao zastupnik 'jake' proze (aluzija na knjigu priča Borivoja Radakovića), Naš čovjek na terenu je roman koji iz više razloga možemo videti kao roman srednjeg stila. Od socijalnog statusa likova (ni autsajderi ni istorijski akteri), preko analitičkog potencijala naracije (kritika savremenog hrvatskog društva je obuhvatna ali nije praćena rezignacijom ili mizantropskim cinizmom) do fluidne izmešanosti ljubavne priče, melodrame mentaliteta i političke groteske, novi roman Roberta Perišića nudi se kao slojevito štivo koje ne prelazi granice svog stilsko-poetičkog žirondinstva ka, recimo, kategoriji tragičnog (ili rebelijanskog). Kao jako uspešne, treba istaći balansiranost refleksivnog i narativnog momenta u romanu i vešto slaganje tematskih planova: intimnog (razvoj ljubavne veze), familijarnog (odnos provincije i prestonice), nacionalnog (privatizacija, stanje medija) i globalnog plana (rat u Iraku).

U rascepu između egzistencije i slobode
Naš čovjek na terenu je narativ o gubitniku, višestrukom luzeru u zemlji nikad uspostavljenih moralnih i profesionalnih standarda. Narator Tin je nesvršeni student ekonomije i dramaturgije; neambiciozni urednik nedeljnika koji juri profit; ex-roker koji se nije odrekao sentimenta superiorne indeferencije a još uvek nije prihvatio uspeh i napredovanje kao životni kredo; nepotista mekog srca koji svog nestručnog rođaka pod PTSP sindromom šalje u Irak, a potom falsifikuje njegove 'slobodne eseje' uterujući ih u žanr ratne reportaže; ljubomorni partner koga slama uspeh njegove devojke te ostaje nezaposleni samac. Povrh svega on je ulagač na berzi. Kupuje deonice firme u stečaju čija vrednost permanentno opada, ulažući u taj poslovni poduhvat čitavu svoju ušteđevinu namenjenu za podizanje stambenog kredita. Ali, Tin nije negativni junak. Njegove analize su pronicljive, bilo da govori o brzom trošenju elita u zemlji koja u njima tradicionalno oskudeva te je za dve decenije uspela da promeni tri generacije elita: socijalističku, nacionalističku, liberalno-kapitalističku ili da pod lupu stavlja svoje posrtanje pod autsajderskim teretom poze vremešnog rokera u crnoj kožnoj jakni i farmerkama (skoro ko Kruno Lokotar:). Tinove dileme su reprezentativne za poklonike andergraund kulture: on je izmešten u tuđ i neprijateljski epohalni kontekst kome se mora prilagoditi. Upravo je tu Tin 'žirondinac'. On nastoji da se prilagodi, da igra po novim pravilima medijske i društvene igre ali nastojeći da pritom ne izgubi "ono malo duše". Tin nije Viktor Ivančić ili neko od korporacijski neapsorbovanih novinara Feral Tribjuna, čiji je list sistematski uništen a njima gotovo onemogućeno pravo na rad u Hrvatskoj. Tin je novinar koji oseća otpor prema novom poretku, ali ga oseća kao deo sistema, kao sudeonik u sumnjivim poslovima svoje kompanije.

Roman u 5 dana i malo nakon toga
Vrlo suvislo Perišić radnju svog romana vremenski fokusira na opseg od 5 dana. Svaki dan je kreiran kao zasebno poglavlje sastavljeno od efektnih mikro scena ili kratkih naslovljenih priča. Samim tim, budući da naracija odmiče takođe prirodnim, umerenim tempom, sa dosta krupnih kadrova, suptilnih detalja i psihologije trenutaka, roman se ne rasplinjava pred množinom mračnih savremenih tema. Odabrane novinarske teme: rat u Iraku, sumnjivi strani menadžment u domaćoj banci, fudbalska mafija koja prodaje igrače kao belo roblje, imaju za cilj ne samo da raskrinkaju tranziciono doba koliko da predstavljaju iskušenje za likove romana, klopke u koje će ih sunovratiti njihova pohlepa, naivna razmetljivost i heraklitovska kob njihove ćudi. Interni odnosi u nedeljniku sa napaljenim urednicima i junošama poltronima, infantilnim redakcijskim Don Žuanima i ostacima bivšeg sistema u liku Tajnika/Sekretara redakcije, hladni rat sa konkurentskom korporacijom, obrazuju živopisan mizanscen za farsu, istaknutu u naslovu romana. Naš čovjek na terenu je u isto vreme rođak u raljama američke oslobodilačke invazije i potrage za nepostojećim oružjem za masovno uništenje, simbol apsurdnog, virtuelnog rata i povod za televizijski spektakl. Nestali hrvatski novinar je groteskni marker etno megalomanije (i mi stradamo u svetskom spektaklu), o kome niko nije vodio računa dok se nalazio u zemlji kao nezaposleni ratni umirovljenik.

Vezane ruke
Retki su savremeni romani koji ozbiljno tretiraju ljubav kao proces, izvan petparačkih klišea i bez paušalne psihologije. Odnos likova, Sanje, glumice u usponu i Tina, novinara u krizi identiteta, oslikan je evolutivno i dramaturški ubedljivo. Povremena nesporazumevanja i verbalne čarke nisu praćene sočnim psovkama, što je tako često u srpskoj prozi ili filmu. Perišić nije imao nameru da glorifikuje prefinjenost zagrebačke građanske kulture, koliko da dočara nežnost kao izraz iskrene međusobne privrženosti partnera. Istina, kada Tinov brod krene da tone, Sanja će se pokazati kao krhko žensko biće koje će na dugo trajanje njegove depresije reagovati prekidom veze. Ako je Sartrova drama o čistim rukama ismevala malograđansko uljuljkivanje koje sankcioniše nemoć u situacijama kada jedino lična žrtva može opravdati dar humanosti, Perišićev roman govori o vezanim rukama, o nemoći ljubavi da se održi ako su njeni sudeonici slabi i nedorasli takvoj ljubavi. Zapravo, vezane ruke realistička su kritika školske krilatice da ljubav sve pobeđuje, da je snaga ljubavi ultimativna sila u ljudskom životu koja pokorava sve neprijateljske okolnosti. Istini za volju, kraj Perišićevog romana Naš čovjek na terenu je otvoren, čak kao da namiguje opciji odloženog hepi-enda. Tin je dobio otkaz ali nije potonuo u beznađe i seksualnu apstinenciju (štaviše, još uvek je vičan da odvoji i privede 'dobar komad', makar to bila bivša koleginica s posla), deonice propale firme pod zaštitničkim skutima države počele su da se oporavljaju, slučajni susret Tina i Sanje pokazuje da među njima nema 'zle krvi'. Nesrećni rođak Boris je preživeo savezničko rušenje Sadama, štaviše dobio je posao u Iraku kao prevodilac sa arapskog. Ovakav kraj obesnažuje gorčinu poraza i potvrđuje svetonazorno umerenjaštvo romana: ništa nije nepovratno izgubljeno.

(Daleko) više od nule
Naš čovjek na terenu Roberta Perišića je pitak i prohodan a slojevit i analitičan roman. Ovaj roman može se iščitati i kao portret generacije bitnika i menadžera, ratnih flanera i poratnih tragača za adekvatnim identitetom, dece svojih očeva koji nisu postali očevi svoje dece ili očevi svog stabilnog prosperiteta. To je i duhovita tekstura ironičnih dijaloga i uvida finalizovanih na malom pripovednom prostoru.
Iako su po nepisanom pravilu na ceni dela koja unose novine i pokreću iz dremeža, narativi bespoštednog obračuna i besprizivnog pesimizma, roman Roberta Perišića svojom skladnom dramaturgijom i odmerenom kritikom stekao je kandidaturu kako za ponovna čitanja tako i za vredne književne nagrade.

Saša Ćirić

Saša Ćirić (1975., Pirot) -završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpsku, južnoslovensku i svetsku književnost. Radi na Radio Beogradu 2, programu kulture i umetnosti, gde prati domaću i regionalnu književnost. Urednik u 'Betonu', dodatku dnevnog lista Danas za kritičku dekontaminaciju srpske kulture. Književni kritičar i povremeno politički analitičar.

***

KRITIKE - aktivna suradnja mlađe kritičarske populacije Bookse i beogradskog Betona.

Kritičko skeniranje novih domaćih knjiga i probrane regionalne ponude (BiH, CG, Srbija). Sve ono s čim ste se htjeli upoznati i vrijednosno usporediti, samo što nije bilo nikoga da se time pozabavi.