KRITIKA 40: Julijana Matanović

NEGACIJA ŽENSKE INDIVIDUALNOSTI

Lična tehnologija komercijalizma
Tržište knjiga ima svoje nepravilnosti i zakonitosti, svoja iznenađenja i razočaranja, naposletku svoje bestsellere i knjige koje se slabo ili nikako ne prodaju. Raslojavanje unutar tog sistema ponude i potražnje dešava se na osnovu veoma jednostavnih ekonomskih računica u kojima se najčešće razilaze interes i estetički kvalitet. Drugim rečima, postoji veliki broj bestsellera koji su u suštini slaba književnost, ali to ne smeta izdavačima da rukovođeni zaradom ponavljaju izdanja u beskraj, a, na žalost, ni čitaocima da se pecaju uvek na iste ili slične mamce, u svim vremenima i na svim meridijanima. Iznenađuje, naravno, kad se pisci/spisateljice za koje očekujete da su po obrazovanju, vokaciji i interesovanjima iznad kiča, pokažu kao promoteri onog što zaista ne spada u domen književnosti, shvaćene ovde kao belles lettres.

S druge strane, treba biti oprezan pri donošenju ovako strogih sudova s obzirom na činjenicu da se umetnički senzibilitet epohe menja i da je uslovljen socio-ekonomskim kretanjima, odnosno globalizacijom, krizom ideologije, svetskom ekonomskom krizom, pojavom novih vidova izražavanja koji umnogome bivaju konkurentski tradicionalnim narativnim medijima u koje spada i književnost. Dakle, kada se autor/autorka, koji pri tome, sasvim izvesno nije ni gluv, ni slep, ni nem, a ponajmanje glup, nađe u situaciji da mu se ponudi čitanost danas, u odnosu na relativnu slavu sutra, a zna da vreme kao estetička kategorija radi protiv njega, njegov/njen izbor nije nimalo lak i, sve mi se čini, da će se ubuduće postavljati kao lažan, odnosno da će lošim piscima/spisateljicama služiti kao pribežište za sopstvenu nenadarenost.

Sveta vodica sladunjavosti
Julijana Matanović je svojom novom zbirkom pripovedaka Knjiga od žena, muškaraca, gradova i rastanaka (Mozaik knjiga, 2009.) svakako uspela da se nametne kao spisateljica čiji se tiraži i izdanja umnožavaju. Za kratko vreme ovaj naslov je doživeo i drugo izdanje, međutim kvalitet teksta u dvanaest pripovedaka varira od osrednjeg ka lošem, a pri tom je začinjen onom sladunjavom patetitkom uzornog hrišćanstva za koju sam mislio da je endemska bolest od koje trune srbijanska književnost, iako Matanovićkino okretanje katoličanstvu nije ratoborno i nema prizvuk nacionalnog ponosa, kao u velikom broju književnih dela koja nastaju kod njenih istočnih suseda. To ne znači da se time dobija neka dodatna književna vrednost, već samo da unjakanje o svetom ovom i onom ne znači automatski poziv na uništenje drugog koji veruje u sveto to i takvo. Svakako, to nije dovoljno za indulgenciju.

Već samim naslovom čitalac, iako se, koliko shvatam, pre radi o čitateljki, smešten je u određen tematski, a ukoliko chick-lit posmatramo kao žanr, onda i žanrovski kontekst. Četiri imenice u genitivu iz naslova impliciraju srceparatelnu literaturu par excellence i svako ko kupi knjigu da bi je čitao u vozu ili na plaži zajedno sa odgovarajućim delima Amande Quick i Nore Roberts, neće pogrešiti. Pokušaj da se insistiranjem na biografskom, tekstu doda na autentičnosti ne uspeva da napravi dovoljan odmak od pomenutih autorki. Povremenim tipografskim insistiranjem na pisanju nekih zajedničkih imenica s početnim velikim slovom (Žena, Otac, Grad, zamenica On kroz svih sedam padeža) ili upotrebom fraza poput zavodljivi miris nezaboravka izvezen Marijinom dušom, ova proza čak zasenjuje otužnost waspovski čednih fantazmi koje ispisuju američke autorke. I nije, da se razumemo, problem u tome. Treba da dođe trenutak u svakoj književnosti, bez obzira na broj mogućih čitalaca kojima se ona obraća (u idealnom slučaju, Julijana Matanović može da računa sa nekih 17-18 miliona čitalaca, pod uslovom da svaki govornik bhscmn jezika zaista ume da čita), kada će se književnost žanrovski podeliti, kada će se tržišno transformisati i kada će početi da funkcioniše nezavisno od državno-političkog aparata. Na žalost, na prostoru čitave bivše Jugoslavije, iako mi se čini da je to u Hrvatskoj najmanje slučaj, književnost previše zavisi od dnevnopolitičkih hirova, kumova, veza i vezica. Budući u velikoj meri neslobodna, mora se čitati u toj uslovnosti, odnosno mora se čitati politički, iz čega dalje sledi da žanrovi sami po sebi u takvoj književnosti ne postoje, već ona i dalje služi nacionalnoj koheziji kako je to u Zamišljenim zajednicama formulisao Benedikt Anderson. I tu počinje problem sa Matanovićkinom knjigom. Njena slatko-gorka ili gorko-slatka prozica je sredstvo pacifikacije nervoznih i nabrijanih hrvatskih (i drugih) žena. Priče o smrti muževa ili dece, o krizi srednjih godina ili neplodnosti tematski mogu i moraju biti interesantne inteligentnoj čitateljskoj publici, međutim njihovim razvodnjavanjem u svetoj vodici, krštenjima i pričestima oduzima im se smisao, tupi se preko potrebna oštrica kritike, ili makar opisa preseka stanja onoga što žive žene u tranziciji, onoga što živi Julijana Matanović u tranziciji (ovde shvaćenoj i kao segment ličnog života i kao period u ekonomskom i istorijskom razvoju jugoistočnoevropskih društava). Kad spisateljica ideju za priču preuzme iz filma, kao što se dešava u slučaju priče 'Slušaj, gluvo bilo' u kome se preuzima gotovo čitav motivacijski sklop filma Grbavica /naslovna/ rediteljke Jasmile Žbanić, a priča se završi u jeftinoj hrišćanskoj simbolici Uskrsa (smrt i ponovno rađanje, stradanje u korist drugog, nevina žrtva koja na sebe preuzima tuđu krivicu i slično), bez ironijskog ili bilo kakvog drugog otklona, onda se neminovno postavlja pitanje o svrsi književne obrade već postojećeg kvalitetnog umetničkog materijala. Ukoliko je Grbavica, kao u potpunosti ženski film, poslužila da bi se došlo do apoteoze, u tom slučaju treba ispisati Julijanu Matanović iz reda ženskih pisaca jer se njena vizija sveta u potpunosti podudara sa muškom. Svaka prilika da se izvrši subverzija u muškom, da se poigra politikom identiteta katoličke žene u savremenom hrvatskom društvu sistematski je propuštena, dok čitaocu ostaje da sam pokuša da smisli odgovor na isto pitanje koje je mučilo i Sigmunda Frojda krajem dvadesetih godina dvadesetog veka: Šta žene zaista žele?

Prokrust sa krunicom
Zbirka se otvara relativno uspešno pričom 'Udarac u psihu'. Nagoveštaj hristijanizacije jednog simpatičnog narativa o povratku u rodni gradić u potrazi za pričom/ljubavlju/identitetom vidi se u dečjoj podeli na naše i njihove, na ovu i onu stranu, odnosno na komuniste i hrišćane, koji, naposletku, upornom ljubavlju i trpljenjem uspevaju da trijumfuju (Lukino osvajanje pripovedačice i glavne junakinje se, svakako, mora smatrati uspehom). Već u sledećoj priči koja bi mogla biti prava problemska drama u vezi sa nemogućnošću prirodnog začeća, zagušenje priče moralizatorskom parabolom biva sve očiglednije. Glavna junakinja će, naravno, ostati u drugom stanju na uobičajen način, ali tek posle posete groblju predaka i posebno grobu fra Lovra. A tri žene s kojima je protagonistkinja delila muke pokušaja veštačkog začeća odjednom su pale u zaborav, dok su njihove muke da se konačno dokažu kako jesu žene, jer, bože moj, mogu da zatrudne, postale efemerna mrlja u biografiji naratorke koja se začećem potvrdila kao žena. 'Požurite, že-ne mo-je', dakle, ne postavlja samo religijsko iskustvo iznad svih drugih iskustava i tako mu daje natprirodnu moć, već sabija ženu, bez obzira na inteligenciju, karijeru ili bilo šta što joj može doneti neku vrstu nezavisnosti, u Prokrustovu postelju majke. Kao u mitu o grčkom razbojniku koji je ili skraćivao ili istezao svoje žrtve da bi im postelja bila potaman, tako i kod Matanovićke se svaka individualna priča mora smestiti u tesne religijske okvire bez obzira može li to pomenuti narativ da izdrži li ne. Ako ne može, tim gore po njega.

Knjiga se iz priče u priču nastavlja negacijom (ženske) individualnosti, a jedan od vrhova je svakako i 'Priča o piscu'. U njoj se opet radi o transpoziciji rabljenog motiva o besplodnosti poznatog autora za čiji uspeh je u stvari zaslužna njegova žena koja je pisac iz potaje (ghost writer), koji  smo videli u filmu Barton Fink braće Cohen. I dok se pobuna žene poznatog romanopisca iz filma nasilno prekida, kod Matanovićkine junakinje pobune ni nema iako je upravo ona ta koja forsira mlade studentkinje i studente da se pronađu i da uživaju u svojoj slobodi. U skladu sa tom nedoslednošću, njena predaja je potpuna i bezuslovna jer ona poklanja svom ljubavniku svoj roman i dozvoljava mu da se okiti njenom slavom. Šta, dakle, treba da zaključi čitalac, ili još bolje čitateljka, iz ovakvog sižea? Poučeni pričom shvatiće gde je ženi pravo mesto, koliko i kada može da se oglasi, odnosno da je najnormalnije da se žena žrtvuje za svog čoveka, bez obzira na cenu koju mora da plati.

Pioni u teatru moći
Kupci knjiga najčešće posežu za naslovima poput knjige Julijane Matanović u nadi da će naći štivo adekvatno uloženoj intelektualnoj moći čitanja i dremanja na popodnevnom kauču. Problem je što se iza toga krije razrađeno pozorište moći u kome onda svi učesnici u prostoj robonovčanoj transakciji igraju određenu ulogu da bi promovisali ono za šta se možda intimno i ne zalažu, ali što ne mogu da izbegnu. Na žalost, prirodi te transakcije pomoći nema, ali moramo reagovati na to svi, zajedničkim snagama, živeći u iluziji da je moguće promeniti delovanje sistema.

Vladimir Arsenić

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar beogradskog Danasa. Piše povremeno za Think tank, e-novine.com i pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.

***

KRITIKE - aktivna suradnja mlađe kritičarske populacije Bookse i beogradskog Betona.

Kritičko skeniranje novih domaćih knjiga i probrane regionalne ponude (BiH, CG, Srbija). Sve ono s čim ste se htjeli upoznati i vrijednosno usporediti, samo što nije bilo nikoga da se time pozabavi.