KRITIKA 37: Andrija Matić

ŽIVETI ANTIUTOPIJU

Šaht (Stubovi kulture, 2009.), drugi roman Andrije Matića (1978), predstavlja za srpsku književnost  jedan od nekolicine novih naslova po svemu sudeći skromne ovogodišnje, SEK-om iznurene produkcije. Matićev roman je atipično štivo, antiutopijsko i nažalost itekako aktuelno viđenje Srbije unazad desetak godina (što u određenim segmentima važi i danas), grozomorna slika devedesetih koja se ovde reprizira u još nakaznijem (ako je to ikako moguće) i ogoljenijem izdanju.

Ako bi ovaj roman postavili u određene ideološke i vrednosne okvire onda možemo reći da je svojim insistiranjem na priči o totalitarnoj istoriji koja nas čeka u ne tako dalekoj budućnosti, Matić, što se tiče svetskih pisaca, na putu Sorokinovog Dana opričnika. U savremenoj srpskoj književnosti, u pogledu kako umetničkog postupka i jezika (hladan i precizan akademski nasuprot blogerskoj žovijalnosti i pošalicama), tako i kritike ideologije (srpski nacionalsocijalizam u prvom i globalizam u drugom slučaju), Šaht može biti okarakterisan kao opozit Leposavi Pavla Ćosića, antiglobalističkom SF romanu koji je pozdravila srpska desnica. Ovo poređenje važi utoliko pre što Matićev roman ne teži nekom domaštavanju budućnosti, izmišljanju lasera i ostalih gadgeta, ne gaji luckaste i uvrnute likove, već snažno kritikuje kako totalitarizam tako i odsustvo lične inicijative.

"Ko ne pamti, iznova proživljava"
Poetika Šahta je evokacija i rekonstrukcija atmosfere devedesetih. U romanu se smenjuju prepoznatljive slike pretrpanih kafića sa ljigavom muzikom u pozadini koja je ili lokalni turbo-porno-karasevdah ili ruska disko-epopeja (malobrojni urbani likovi slušaju, sasvim prikladno, Joy Division), gužvi u saobraćaju i hordi prosjaka na ulicama koji su koncentrisani u najužem gradskom jezgru, u Knez Mihajlovoj, "nekoliko stotina metara civilizacije na Balkanu", da parafraziram Krležu, i u njoj njema mnogo mesta za sentimentalne ekskurse. Može se reći da neki od opisa grada deluju kao inserti iz filmova famoznog jugoslovenskog 'crnog  talasa'. Reč je o ksenofobijom pritisnutoj sredini u kojoj moćnici gaje gotovo homoerotski odnos prema smrti, oličenom u nabildovanim dželatima golim do pojasa.

Ako bi vukli direktne paralele sa storijama u kojima se istorija ponavlja Srbija 2020-ih je slična Engleskoj iz stripa (docnije i filma) V for Vendetta i nalikuje na društvo koje je žrtva svojevrsne regresivne evolucije koja ga vraća među rudimentarne primate. Pojedinci su ovde gomila nasukanih brodolomaca sa neslavnom sudbinom poput onih iz Vonegatovog Galapagosa samo što se neće pretvoriti u miroljubive pingvine već u bezglavi, krvožedni čopor. Tako Vlada nacionalnog jedinstva, depersonalizovana ali monolitna, drži sve poluge moći, skinhedi (koji broje više članova nego 90% partija u današnjoj Srbiji) vladaju ulicama, opozicija ne postoji (demokratske stranke su poražene, baš kao i u Nemačkoj 1933. godine na parlamentarnim izborima, a zatim i zabranjene), homoseksualci, narkomani, opozicionari, oboleli od veneričnih bolesti, i pripadnici sekti bivaju javno pogubljeni a moćna Služba kontroliše stanovništvo otupelo od represije i klerofašizma. U takvom čemeru u kojem se, kao u gradskom prevozu, "guraju buduće novokomponovane pevačice i političari" pucaju i poslednje veze Srbije sa civilizovanim svetom.

Bojan, glavni junak romana, ostaje bez posla, kao i svi profesori engleskog koji postaje prokažen i zabranjen jezik. Njegova finansijska situacija se osetno menja kad mu šef Službe iznese ponudu "koju ne može odbiti": Bojan treba da drži časove engleskog njegovoj deci i da bude njihovo pratilac na ceremoniji javnih pogubljenja. Bojan to isprva prihvata, pada pod entuzijastički uticaj raspomamljene rulje ali se emotivno transformiše kad upozna Vesnu, devojku za koju se docnije ispostavi da je HIV pozitivna. Šef Službe zabranjuje Bojanu i Vesni da se viđaju i ona izvršava samoubistvo. U Bojanu počinje da ključa otpor protiv vlasti. Žigosan je zbog odlaska na Vesnino deportovanje u masovnu grobnicu, koja se nalazi, nimalo slučajno, na Sajmištu, nekadašnjem nacističkom logoru. Progonjen od Službe, ubija pedofilnog sveštenika a zatim se povlači u podzemlje grada i živi u šahtu. No, policija ga i dalje uporno prati.... Tako bi mogao da glasi neki promo-siže jednog dela romana Šaht Andrije Matića.

Ono što Matićevo delo uprkos nekim manjkavostima (ponekad previše detaljno pripovedanje, predvidljivost priče i ravna silazna linija junakove sudbine, bez prostora za još poneki obrt) izdvaja i preporučuje, uz ubedljiv stil, živopisne karaktere, promišljen i jasan narativ, jeste činjenica da, iako postoji pregršt dnevnopolitičkih referenci, ovo delo nije pamfletska osuda neslavne prošlosti i 'šutiranje mrtvog konja' kao što se mnogima, uljujkanim u tranzicijske sanje, čini da su 90-e ostale definitivno za nama. Naprotiv, ceo zaplet, uz uzgrednu kritiku Orvelove 1984, služi tome da prikaže šta je istinski problem 'ovih prostora': mehanizam vlasti, korumpiran i truo, deluje kao laka meta za sve koji snuju pobunu i u prividnoj slabosti leži njegova varka. Ono što buntovnici zaboravljaju je da je, paradoksalno, snaga tog mehanizma u inerciji: on podstiče da ljudi prihvate 'slobodu od' umesto 'slobode za' (From), jer su lenjost i zaparloženost postale tradicija.

Državno uređenje Srbije 2020-ih je rezultat 'svete inercije': legalizovana vrsta terora koji je u sebi spojio 'najbolje od komunizma i nacionalizma', ništa drugo do demagoško mrcvarenje naroda uz povremene orvelovske 'časove mržnje', javne egzekucije koje služe kao frustracioni ventil za masovno ritualno pražnjenje podanika. Ključ uspeha ovakvog sistema u Matićevom romanu jeste u tome što je sve zabranjeno a na neki način i sve dozvoljeno (crna berza, silovanja muškaraca u zatvorima, egzistiranje bolesnih pod uslovom da ne govore o bolesti, kao i da prikrivaju njene simptome, časovi engleskog koji je zabranjen drže se za decu funkcionera, praksa drugih religijskih zajednica – osim pravoslavne, naravno – dozvoljena je ako ta zajednica iskazuje poslušnost vlastima itd.). Upravo zbog toga, nasuprot monolitnom monstrumu Velikog Brata, ceo sistem izgleda kao privid a privid je nemoguće uništiti ukoliko ne dođe do isceljenja uma.

Pitanje odgovornosti i pobune
Mogućnost isceljenja po autoru ne postoji, jer se svi junaci nalaze u stanju letargije, u potpunom bezizlazu koji ih može primorati tek na drastične korake: Vesnu na samoubistvo, Bojana na očajničko nasilje, a dečaka kojeg je silovao sveštenik da lažno svedoči na suđenju. Bojanov poraz ipak nije uzrokovan prirodom sistema, što osvežava jer je izbegnut kliše o krivici društva. Sve odluke zavise od pojedinca, čoveka koji pored obrazovanja nema ono što bi ga jasno društveno i politički određivalo – ideju, veru, ideologiju, filosofiju, bilo šta. Bojan je najpre politički ignorant i njegova svest o nepravednosti sistema začinje se tek kad izgubi posao. Zamišljen je kao moralno ambivalentni junak koji luta između kukavičluka i gnevnih reakcija. Kad izdubi posao, odmah konformistički prihvata ponudu šefa Službe, zbog straha izneverava devojku koju voli, isprva odobrava javne egzekucije, ubija sveštenika kojeg je mogao da zaustavi i na drugi način, nemoćno je ljut na svoju bedu i poput junaka Kamijevog Stranca dobrim delom vlastitom krivicom je zaslužio lični inferno. Nikad se pritom u Bojanovom umu ne postavlja pitanje o bilo kakvom organizovanom otporu protiv vlasti, niti se javlja potreba da se poveže sa sebi sličnim. Strah od izdvojenosti u odnosu na indoktrinirano društvo je jači od straha od smrti pa se tako Bojan, progonjen od policije, priključuje grupi prosjaka iako je jasno da tako rizikuje da bude otkriven. Potreba za pripadanjem grupi, makar manipulisanoj i marginalizovanoj, kod njega odnosi pobedu u odnosu na individualnu pobunu.

Odgovornost silnika i njihovih dželata u ratovima devedesetih je neosporna i umetnički je često obrađivana, kao i saučesništvo tzv. malih ljudi. Intelektualci su u celoj priči nekako zaobiđeni što se donekle objašnjava njihovom medijskom irelevantnošću i njihovim retkim ulogama savetnika moćnika. Istina tototalitarnih sistema je, međutim, sasvim drugačija: intelektualci su neretko poslušni šrafovi u sistemskim mašinerijama koji svesno pristaju na sopstvenu degradaciju sve dok njihova koža ne bude ugrožena, a i onda se ponašaju predvidljivo i servilno. U tome i jeste poenta Matićevog dela: bez aktivnog etičkog i moralnog određivanja prema zlu intelektualac jeste isto što i 'autobiografija' naratora romana: ispovest koja nikada ništa neće promeniti, za razliku od romana Šaht kojeg čeka, siguran sam, uticajan javni prijem.

Aleksandar Novaković

Aleksandar Novaković rođen je 1975. godine u Beogradu. Piše drame, aforizme, pesme i kratke priče. Diplomirani je istoričar i dramaturg. Magistar nauka o dramskim umetnostima iz oblasti studije pozorišta. Autor je četiri drame odigrane na scenama pozorišta u Srbiji i Crnoj Gori, dva romana, dve zbirke aforizama, jedne istorijske studije kao i desetak različitih dramskih i dokumentarnih formi emitovanih na Drugom i Trećem programu Radio-Beograda.

***

KRITIKE - novi projekt na portalu booksa.hr!
Aktivna suradnja mlađe kritičarske populacije Bookse i beogradskog Betona.

Kritičko skeniranje novih domaćih knjiga i probrane regionalne ponude (BiH, CG, Srbija). Sve ono s čim ste se htjeli upoznati i vrijednosno usporediti, samo što nije bilo nikoga da se time pozabavi.