KRITIKA 35: Ivo Brešan

OVERDOZIRANI PIKARSKI ROMAN

Razlog da se opredelim za roman Ive Brešana Ništa sveto (Naklada Ljevak, 2008) proistekao je iz dva čitalačka sećanja ili, bolje rečeno, dve knjige. Setio sam se popularne komedije Hamlet u selu Mrduša Donja koju sam 80-ih imao prilike da gledam u svom rodnom mestu, naravno na lokalnom, šopskom, a ne donjomrduškom, dalmatinskom 'dijalektu', a koji se dramski tekst beše obreo u nekoj Antologiji jugoslovenske drame, objavljenoj u istom periodu. Drugo je znatno svežije; to je sećanje na odlomak Brešanovog romana Astaroth koji je odabrala Jagna Pogačnik i uvrstila u svoju Antologiju suvremene hrvatske proze Tko govori, tko piše (čijim je prikazom, da podsetimo, počela saradnja kritičke razmene Bookse i Betona). Dakle, pre romana Ništa sveto Ivo Brešan za mene beše autor duhovitog i erozivnog postmodernog palimpsesta o hipokriziji ranog socijalističkog društva, odnosno autor precizne rekonstrukcije epohe naci-kolaboracionizma na čijoj se pozadini proznog trilera gradila atmosfera nečeg skučenog i jezovitog. I eto pozamašne knjige od gotovo 400 strana, tvrdih korica i sa frontalnim likom poznatog hrvatskog glumca, čijeg imena se ne sećam. To je izdanje iz studenog meseca koje po lošem izdavačkom običaju ignoriše pređeni put autora (nema nijednog bio-bibliografskog podatka o autoru) i suočava nas sa novim delom kao sa usamljenim stećkom, bez prošlosti koja opterećuje, bez druge identifikacije sem one koju obrazuje lično čitaočevo iskustvo.

Od Olivera Tvista i Mol Flanders preko 007 do gazda Jezde&Dafine i generala Gotovine

Iako je između Astaroth-a (2001.) i novog romana (hiper)produktivni Brešan objavio čak 6 knjiga, svake godine po jednu, Ništa sveto kao i Astaroth predstavlja neku vrstu istorijskog romana, ili da budemo precizniji, osobenu kombinaciju romana savremene tematike i istorijskog dekora druge polovine 20. veka. U osnovi, roman ima oblik ispovesti prestupnika i kao takav baštini nekoliko pripovednih sižea: strukturu autobiografija koje nalik Ispovestima Svetog Avgustina predočavaju prethodni život posle doživljenog preobražaja a sa pozicije društveno sankcionisanih ili ideološki poželjnih mudrosti i normi. Druga komponenta Brešanovog romana jeste kompoziciona shema pikarskog ili avanturističkog romana koji po pravilu sadrži labavu fabulu, mnoštvo likova i događaja i sumnjivu verodostojnost u postupku motivacije radnje. Treći važni sastojak jeste motiv dvojnika (ili doppelgänger efekat, kako bi rekla Daša Drndić), s tim odmakom prema romantičarskoj i baroknoj tradiciji što glavni junak krajnje svesno manipuliše svojim dvo/trostrukim identitetom, odnosno pripovedanje je lišeno dvosmislene atmosfere makabrične i mistične onostranosti. Na četvrti način, prvi deo romana Ive Brešana možemo videti kao omaž ili svojevrsnu persiflažu jednog dikensovskog socijalnog narativa o izopštenima i poniženima, budući da je glavni lik i narator romana rođen od prostitutke i odrastao u Domu za nezbrinutu decu, dok je boraveći među prosjacima naučio da obmanjuje, džepari i da provaljuje u tuđe stanove. Tokom čitanja, roman sve više zadobija ladlamovsko-lekareovske crte špijunskih intriga, motiva dvostrukih agenata i delovanja tajnih službi, otkrivajući se i kao naličje političke istorije Druge ili socijalističke Jugoslavije, budući da je glavni junak Brešanovog romana vrbovan, bolje reći ucenjen da postane saradnik jugoslovenske tajne službe sa ciljem da se infiltrira u redove hrvatskih nacionalističkih udruženja u inostranstvu. Drugi deo romana smešten je u 90-e godine i tretira ratne sukobe u Hrvatskoj, poratne pokušaje ratnih profitera da legalizuju svoj prljavi kapital da bi kraj romana bio izmešten u Hag, u Međunarodni tribunal za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji. Nad svom ovom žanrovsko-motivskom smesom lebdi temeljna poetička nedoumica, inicirana neprofilisanim autorskim pristupom. Naime, Brešan varira društvenu satiru sa dramatičnim i potresnim mimezisom, komediografsku relativizaciju morala sa politički aktuelnom tematikom koja apeluje na konvencionalnu razumevanje dobra i zla. Kakav je cilj ovog miksa? Zapravo, tačnije je pitati, postoji li ikakav cilj?

Prisetimo se, kod ispovesti preobraženika, svejedno Sv. Avgustina ili Mol Flanders, greh je spoznat i pokajan a cilj ispovedne reminescencije je pedagoški: upoznavanje sa moralnim padom i kriminalnim pogreškama treba da poduči neiskusne i nezrele, dok prikazivanje posledica treba da odvrati i opomene sve potencijalne počinioce. Kod Brešanovog lika nema preobražaja. On jeste grešio iz nužde ali i sa punom svešću da čini nešto loše i moralno neprihvatljivo. Štaviše, ako su njegovi postupci isprva bili uslovljeni nezavidnošću socijalnog i egzistencijalnog položaja u kome se našao (siromaštvo, ucena tajne službe), on ni kasnije, kada je u mogućnosti da bira, ne odabire put "kojim se češće ide". S druge strane, ovaj lik nije zamišljen ni kao apostol invertiranog morala, neko ko oktriva hipokriziju u samom središtu temeljnih vrednosti društva. Naprosto, on čini ono što mora iako ga nikakva spoljašnja sila ili neki 'tamni nagon' u njemu ne primorava na prestup (kao kod Defoove junakinje), trudeći se u svakoj situaciji ne samo da iznese živu glavu već i maksimum koristi za sebe. Kao intelektualno i moralno ograničeni egocentrik Brešanov lik ne može izazvati simpatije kod čitalaca, te su utoliko čudnije kritičke refleksije koje on izgovara, recimo o 'domoljublju' koje se "izgleda, najbolje njeguje na daljinu" (155 str.), budući da su unapred potkopane njegovom epistemologijom amoralnog sebičnjaka.

Brešanov glavni junak rođen je u Splitu kao Nenad Pralina, registrovan u Zagrebu kao Eugen Lopanda a zbog ciljeva tajne službe i velike fizičke sličnosti preuzeo identitet Krešimira Brakusa, emigranta i političkog teroriste. Poigravanje identitetom Brešanovog junaka i naratora se tu ne okončava. Višeimeni lik, čije identitetsko jezgro čini dosledna amoralnost njegovog karaktera, dolazi do otkrića dostojnog kakve melodrame: on je brat blizanac Krešimira Brakusa koji je greškom zamenjen u porodilištu i proglašen detetom jedne splitske prostitutke. Kada na kraju romana kao general hrvatske vojske zbog komandne odgovornosti bude optužen u Haškom tribunalu, Brešanov lik će kao ultimativni vid svoje odbrane navesti istinu i biti poslat u ludnicu. I ovde Brešan čini 'okretaj zavrtnja' previše. Bilo bi zanimljivo čitavu biografsku povest njegovog naratora protumačiti iz završne patološke perspektive podeljene ličnosti, ali nam to ne dozvoljava suva racionalnost njegove priče. Tako je sudski notirano ludilo tek završni akord i paradoksalna poenta jedne romaneskne konstrukcije a nimalo recepcijski izazov koji menja poetički lik romana.

Istorija kao knjiška avantura

Brešanov roman Ništa sveto pati od brojnih nedostataka. Pored nefunkcionalnog melanža matrica različitih tipova romana, od Dikensa i Defoa do savremene ratne proze, drugi osnovni nedostatak leži u teško varljivom izobilju događaja u koje Brešan uvodi svog junaka. Gotovo svako poglavlje ovog može da posluži kao jezgro nekog drugog romana. Usled potrebe da akcioni heroj ostane u životu i u žiži važnih dešavanja, kauzalna motivacija priče mora biti pojednostavljena do trivijalnosti i naivnosti, skoro kao u televizijskim sapunicama. Svako ko bi mogao da zasmeta glavnom junaku srećnim sticajem okolnosti nestaje ili strada. Tako, na primer, pravi Krešimir Brakus, koji je preživeo atentat jugoslovenske tajne službe i promenio svoj lični opis, koji 90-ih postaje dobrovoljac u redovima hrvatske vojske, strada u jednom od ratnih poduhvata na terenu. Očas posla će se narator uz dva potplaćena svedoka glavni lik registrovati kao sin dr Filipa Lopande, ne bi li nasledio njegov stan i imetak; bez problema otkriti u sebi čitalačku strast prema delima svetskih klasika (čije čitanje, naravno, neće nimalo promeniti njegov način života) i dok trepneš u poratnom periodu otvoriće neku od piramidalnih banki, baviti se 'pranjem novca' i postati ugledan član društva. Koliko je motivacija priče labava i naivna, toliko su situacije iz savremene društvene zbilje stereotipne i očekivane. Samim tim Brešanov roman postaje predvidljivi kompendijum opštih publicističkih mesta, ali i jedna nedovršiva narativna struktura koja je sposobna da podnese unošenje neograničenog broja epizoda a da se time ništa ne poremeti u romanu koji je neizlečivo u vlasti pikarske overdoziranosti.

Ratnu zbilju 90-ih Brešanov roman ne posmatra kroz ideološku optiku koju bi inicirala bilo apologija pravedne odbrane pred spoljašnjim agresorom, bilo nacionalistički optimizam stvaranja nezavisne države. Štaviše, u načinu na koji prikazuje rat stoji neksrivena kritička nota, kako prema ratu per se (njegov junak ratnu slavu stiče tako što simulira herojski napad tek nakon što je proverio da su u neprijateljskom uporištu svi već mrtvi), tako i prema nekim tabu temama (američko raketiranje krajiških radara koje je prethodilo akcijama 'Bljesak' i 'Oluja'), odnosno prema farsi zvanoj dobrovoljna predaja haških optuženika iz patriotskih razloga. Opet, koliko zbog notornosti datih tema, još više zbog konteksta priče koji bratimi neverovatno sa naivnim, ne proizvodeći recimo nekakvu burlesknu prozu ili parodiju, i kritički potencijal romana Ništa sveto pada u vodu kao zakasnela eksploatacija medijski oglodanih fenomena. Tako se i profanost iz naslova romana nameće ne kao kontrapunkt svetosti koju tragični čovek istorije nije u stanju da sledi ni dosegne, koliko profanisanost jednog književnog dela koje nije uspelo da bude ni dobra zabava, ni "istorijska poetika novele" (Meletinski), ni opominjuća egzistencijalna drama. Tek galimatijas žanrovskih restlova i neverovatnih zbitija od kojih bi zazirao i scenarista kakve telenovele.

Saša Ćirić

Saša Ćirić (1975., Pirot) -završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpsku, južnoslovensku i svetsku književnost. Radi na Radio Beogradu 2, programu kulture i umetnosti, gde prati domaću i regionalnu književnost. Urednik u 'Betonu', dodatku dnevnog lista Danas za kritičku dekontaminaciju srpske kulture. Književni kritičar i povremeno politički analitičar.

***

KRITIKE - novi projekt na portalu booksa.hr!
Aktivna suradnja mlađe kritičarske populacije Bookse i beogradskog Betona.

Kritičko skeniranje novih domaćih knjiga i probrane regionalne ponude (BiH, CG, Srbija). Sve ono s čim ste se htjeli upoznati i vrijednosno usporediti, samo što nije bilo nikoga da se time pozabavi.