KRITIKA 30: Nataša Skazlić

Bestijarij prema latinskoj reči bestiarius koja označava nekoga ko se bavi divljim životinjama ili se bori sa njima. Takođe Bestijarij predstavlja knjigu sa pričama o životinjama. Vrsta popularnog srednjovekovnog izdanja, najčešće je obuhvatala narodne basne o životinjama, priče iz srednjovekovnih epova, opise fantastičnih životinja iz poznoantičkih i srednjovekovnih putopisa i romana. Uzor bestijariju bio je čuveni Fiziolog (istraživač prirode), zbornik iz II ili IV v.n.e. sa opisima stvarnih i izmišljenih životinja iz Aleksandrije ili Sirije.
(Rečnik književnih termina)

Muške (maskuline) zveri
Ako ovom značenju reči bestijarij, u čijoj je osnovi svakako životinja, dodamo humani, dobijamo oksimoron u naslovu: ljudske zveri ili humane životinje, uz naznačenu i poziciono markiranu upotrebu lične zamenice za treće lice množine muškog roda 'oni'. Iz ovakvog sagledavanja i objašnjenja ključnih reči u naslovu, knjiga Oni – humani bestijarij (Aora 2008.), se može posmatrati, pomalo ironično, kao zbornik kratkih priča u kojima su te humane životinje zapravo muškarci, likovi stvarnih ili zamišljenih muškaraca koji nastaju i progovaraju iz vizure žene. Može se reći da je knjiga priča pokušaj istraživanja prirode ljudskih odnosa i prirode potrage za savršenim drugim. Ili da donosi fragmente iz života i moguće odgovore na pitanja poput onih šta je prava ljubav, gde počinje i zbog čega nestaje i kakva sve značenja ima fenomen ljubavi. I baš svaka priča nosi u sebi prizvuk tih pitanja: tiho, nenametljivo i implicitno.

Ako pogledate na koricama šta preporučuje knjigu Oni – humani bestijarij ili poželite da saznate nešto o autorki Nataši Skazlić, naići ćete samo na završni fragment jedne od priča:
Mi smo ljudi od papirmaršea, plastični odljevi na koje od prvog dana lijepe sloj po sloj novinskog papira sa vijestima, crnim kronikama i dijetama.
Čine nam što hoće, premazuju nas lijepilom, pa opet iznova. Lik nam se mijenja svakim pogledom.
Tko smo? Nismo. Oni smo.

Lajtmotiv knjige, beleška o autorki, kraj jedne priče ili polazište i ishod knjige kratkih priča, tek u ovom citatu se zaokružuje pre svega autorsko poigravanje ličnim zamenicama i njihovim korelacijama: ja – on; mi – oni. Od lične zamenica za prvo lice jednine 'ja', dominantne u gotovo svim pričama, i zamenice za treće lice jednine muškog roda 'on', do uopštavanja i proširivanja perspektive sa zamenicom 'mi' koja se upravo na kraju citiranog fragmenta sa korica izjednačava sa zamenicom 'oni' iz naslova knjige. Ovaj citat kao da sugeriše da postajemo (mi/ja) tek u tuđem pogledu (delovanjem on/oni), tek u onom pogledu koji počinje da guli kao špaklom te slojeve novinskog papira. Pravi identitet autorskog subjekta otkriva se u kontrastu prema svim nanosima onog opšteg i objektivnog, obavezujućeg, kataloškog i restriktivnog. A taj razotkrivajući pogled pun ljubavi može označavati duhovnu ili telesnu kategoriju, biti strast ili erotska fantazija, potreba ili prijateljstvo, san ili ostvarenje. To je pogled pred kojim se iscrtavaju promašaji, prevare, avanture, neuspeli brakovi, ali i pogled koji će otkriti lepotu i smisao. U priči muž junakinja će i u trenucima kada joj se brak ruši govoriti: Ljubav je smisao.

Pojedinačno i skupa
Knjigu Oni – humani bestijarij čini četrnaest kratkih priča ili pripovedaka, kako stoji u podnaslovu knjige. Svaka pripovetka čini celinu za sebe, a jedinstvo knjige postiže se variranjem iste teme u svim pričama. Priče prizivaju osećanja žene u različitim životnim situacijama, u susretima sa sobom i svojim telom, u različitim (ne)ostvarenim vezama sa muškarcima. Većina priča je napisana u prvom licu, dok neke imaju odlike unutrašnjeg monologa. Ponekad je priča ispričana iz trećeg lica ili je komponovana iz dva glasa, muškog i ženskog, koji se naizmenično smenjuju. Ponekad liče na dnevničke beleške ili sećanje. Gotovo uvek, priče su fragmenti u kojima se celina samo naslućuje, dok završna rečenica može biti protumačena kao poenta.
 
Iako pisana iz ženskog ugla, knjiga priča Nataše Skazlić ne ostavlja utisak rodne jednostranosti. U pojedinim pričama se čuje i glas muškarca koji ravnopravno gradi svet žene. Taj bezimeni muškarac, pojedinačni junak svake priče, postaje deo zamenice oni iz naslova knjige. 'Oni' pojedinačno (u svakoj priči) i skupa (u celoj knjizi)! 'Oni' su lovci, moreplovci, stvaratelji, očevi, deca... 'Oni' koji se naslućuju iz naslova priča muž, prikaza, dječak, mrtav, sin, vedran, tri pjesnika, silent spark..., jesu i 'oni' koji se kriju i u pričama čiji naslovi ne upućuju direktno na 'njih': čokolada, dvije, kadenca, objekt... Primećujemo da nijedan naslov priče nije napisan velikim slovom, čak ni kada je u naslovu vlastito ime. Da li onda priče sa takvim naslovima ipak treba posmatrati kao zasebna poglavlja kakvog priručnika ili je ova knjiga jedna jedinstvena paradigmatska slika sastavljena od sekvenci iz 'ljubavnog života'?

Svet kao singlica
Uvodna priča sa simboličnim naslovom 00 (dve nule ili 'ništa u paru') uvodi to samotno 'Ja' kao distinkciju na pomenutu ličnu zamenicu iz naslova 'Oni' i kao 'Ja' koje svojom samoćom remeti uređenje sveta u dvoje. Kupiti jednu kartu za pozorište, biti na koncertu sam za stolom u velikom praznom krugu, naručivati u restoranu jela koja su uvek za dve osobe..., izaziva čuđenje i distancu okoline ili donosi neprimećenost i socijalnu skrajnutost. Ipak, neke druge priče mogu izgledati i kao opomena da samoća udvoje može biti strašnija, veća i bolnija od klasične usamljenosti.


Završna priča silent spark koja sadrži elemente fantastike i misterije ipak će postati dokaz da je 'ljubav zauvek' moguća. Dve nule iz prve priče postaće par (biblijsko 'jedno telo') i možda se pretvoriti u matematičku oznaku za beskonačnost (∞). U ovoj priči, za junakinju automobil-kuća (automobil sa kamp prikolicom) u jednom trenutku postaje sve, a život stiče oblik neprestanog putovanja. To je život gde su svi koji se sreću stoperi i privremeni saputnici, u kojem nema mnogo zaustavljanja i zadržavanja. Automobil junakinje ove priče često menja veličinu i izgled: od kuće prikolice do jednoseda, prostranog Winebaga do dečijeg automobilčića, čime se sugeriše moć ili nemoć koju junakinja poseduje u nekom trenutku. Neobična postavka priče u kojoj savršena igračka po meri muškarca, automobil, često dokaz finansijske uspešnosti i muške snage i erotske moći (u priči kadenca muškarac u jednom trenutku izgleda kao njegov automobil: nov, vrijedan, sjajan...), postaje glavni pokretač priče, nešto što upravlja životom vozača.

Jedan grad u Koloradu na izmaku leta otkriće čoveka po imenu Silent Spark, čoveka sa tajnom i imenom koje u sebi krije značenje bljeska, iskre, varnice, udvarača i – bešumne svećice za kola. Susret koji će promeniti sve i povesti Silent Sparka i Beti u vožnju u dvoje zauvek. 'Suluda paralelna vožnja' završiće se drumskim dodirom, sudarom, praskom i zauvek ih ostaviti na 35-om kilometru puta. Za junakinju priče biće to samo još jedna transformacija i vožnja će se nastaviti. Za svet biće to vest o saobraćajnoj nesreći čiji je uzrok suluda paralelna vožnja dva navlas ista motor-homea, vest kojoj će nedostajati deo šta se dogodilo sa telima. Priča silent spark je zapravo zvučni zapis na diktafonu pronađenom u kolima Beti Spark, hronika jedne lirski transformisane ljubavi. Sudar dva automobila biće prvi ljubavni dodir nesuđenih ljubavnika. Umesto tela orgazmički prasak proizvešće metalne karoserije njihovih automobila.

Lirska geopoetika
Likovi u pričama nastaju i nestaju u obrisima različitih mesta, poput grada Albufeira u Portugalu (priča muž), primorskog mesta u Istri (prikaza), Londona (dječak), Duranga u Koloradu (silent spark), srednjoevropskog grada (vedran). Različita mesta poslužiće da se pokaže da su ove priče svuda moguće, da su likovi kosmopolitski putnici i da se emocije i odnosi u ljubavi očitavaju identično na svim meridijanima. Ipak unutrašnji svet pripovednog ja nadrasta stvarna mesta. Samo se primorski gradovi i more mogu posmatrati kao neka vrsta toposa gde se ljubavi, strasti, prevare, razočarenja i nade ukrštaju sa kišom, suncem, bojama i mirisima, i uvek su u saglasju sa mislima i osećanjima autorskog ja.

Lirski obojene, ili bolje reći osenčene, rečenice u pričama doprinose reljefnosti unutrašnjeg sveta autorskog ja iz kog se život projektuje, zamišlja, promišlja, dela.
Atmosfera priča mogla bi se dočarati i starom likovnom tehnikom davnih majstora kjaro skuro na koju se autorka poziva u jednoj od priča (kadenca). Ova tehnika objašnjava uspon i pad svake sekvence ili po koju sepiju davnih dana i uspomena. To je tempo knjige Nataše Skazlić u kojoj se vreme meri metronomom i gde sve ima svoje ograničeno trajanje. A kada metronom stane, nastupa smrt i tada nestaju emocije, tada nestaje ljubav, jedina vrednost koja potvrđuje da zaista jesmo. 

Tamara Krstić

Tamara Krstić (Beograd, 1974.)
Diplomirala na grupi srpski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Prati domaću književnu i medijsku scenu na Radio Beogradu 2, programu kulture i umetnosti.

***

KRITIKE - novi projekt na portalu booksa.hr!
Aktivna suradnja mlađe kritičarske populacije Bookse i beogradskog Betona.

Kritičko skeniranje novih domaćih knjiga i probrane regionalne ponude (BiH, CG, Srbija). Sve ono s čim ste se htjeli upoznati i vrijednosno usporediti, samo što nije bilo nikoga da se time pozabavi.