KRITIKA 193: Eduard Pranger

Eduard Pranger, Anđeli u tami (Hena Com, 2012.)

U POTRAZI ZA MOTIVACIJOM

Veliki biografski romani tipa Dikensovog Dejvida Koperfilda napisani su sa određenom tezom, odnosno nose jasnu poruku o ustrojstvu sveta i čovekovom mestu u njemu. Tako, na primer, za mlađahnog Koperfilda dovoljno je da bude dobar i uporan i na kraju će pokupiti nagradu, oženiće se Agnes Vikfild i živeće sretno do kraja života. Ovaj koncept koji imperijalnom subjektu u devetnaestom veku nameće određene moralne norme i ponašanje, te ih nagrađuje, odnosno adekvatno kažnjava odstupanje od njih, već početkom dvadesetog veka biva doveden u pitanje, a možda najsnažnije u Selindžerovom Lovcu u žitu, koji odmah na početku romana ističe da neće da priča klasičnu dejvidkoperfildsku priču. Ipak, ono što Holden Kolfild i Dikensov junak imaju zajedničko jeste da su njihove sudbine književno tipične, da ne kažem uzorne, kao i da one stoje kao analogija, hrabriji bi rekli alegorija, za vreme u kojem nastaju. Drugim rečima, njihove sudbine predstavljaju paradigmu, odnosno najčešće ili očekivano ponašanje, te, stoga, nije neobično da se svet Holdena Kolfilda ruši kada se zna da je on nastajao neposredno nakon Drugog svetskog rata, vremena koje ni najmanje nije bilo veselo.

Dejvidkoperfildski narativ je u današnje vreme prilično odbačena forma, ne samo zbog toga što je Weltanschauung značajno drugačiji, demaskirani su takozvani veliki narativi, nego i stoga što je ona dekonstruisana još davnih dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka. Ovaj model biografskog pristupa pisanju koji podrazumeva hronološko i uzročno-posledično pripovedanje ab ovo, funkcioniše još u žanrovskoj književnosti, odnosno u biografijama poznatih i/ili interesantnih muškaraca i žena. Ne zaboravimo da je ovaj žanr na anglosaksonskom govornom području jedan od omiljenih i količina biografija koja se svake godine pojavi je zapanjujuće velika. Međutim, na tržištu Hrvatske i bivših republika SFRJ, takvih knjiga, ako nisu prevedena književnost, ima veoma malo, a sličnih romana gotovo i da nema. Padaju mi na pamet varijacije na temu poput romana Tesla, portret među maskama Vladimira Pištala i Zaborav, zavičaj Ludwiga Bauera.

Čast da bude izuzetak koji potvrđuje pravilo ove godine pripada Eduardu Prangeru koji svojim prvencem Anđeli u tami ubada prazno mesto u žanrovski određenim policama u razgranatoj mreži knjižara. Šalim se, nažalost, knjižara ima premalo da bi pravili tako specifičnu podelu unutar iovako siromašnog dela sa domaćom, neprevedenom prozom. Međutim, u dobroj knjižari, onoj koja bira šta će staviti na policu i koja drži do svog renomea, ova knjiga zaista ne bi imala šta da traži. U knjižarama koje jure profit i koje su de facto robne kuće knjiga, ovakav naslov može da prođe, u gomili drugih, jednako nevažnih i loših.

Anđeli u tami već samim naslovom na neki način odbijaju ozbiljne čitaoce. Roman ovakvog naslova priziva u svest kič književnost, sapunice koje se prikazuju na televiziji. Možda bi se ovako mogao zvati reality show u kojem bi muške i ženske prostitutke i call girls/boys ispovedali sopstveni život u nadi da će im buduće mladoženje oprostiti. Zaista, anđeli u tami zvuči prejako. No, apstrahovaću naslov i krenuti od početka, od scene koja je toliko nemotivisana i tako kasno objašnjena u knjizi da čitalac sve vreme ima utisak da pripovedač od njega krije nešto što je od suštinskog značaja. Kad se ispostavi šta se zapravo dogodilo, to je toliko neverovatno da je potrebno isključiti zdrav razum dok to ne prođe. Čuo sam i pročitao svašta, ali u tako naivnu stvar veoma je teško poverovati. Posebno što se radi o ljudima koji ne bi smeli biti toliko, pardon my french, blentavi, makar nikako kad je u pitanju oružje jer obojica su bili vojnici, ratnici, a u mirnodopsko doba i lovci. Sve deluje još neverovatnije pošto čekamo predugo da saznamo šta se dogodilo. Neko ko je uređivao ovu knjigu trebalo je da skrene pažnju autoru na gomilu nedoslednosti koje se dešavaju tokom čitavog romana.

Eksplozija kojom se otvara roman trebalo bi da ima dvostruko značenje. S jedne strane svet mladog Tomislava Babića je uništen, a s druge to je prilika da se u knjizi pojavi krilato biće iz naslova. On je tu da spasi dečaka sigurne smrti. To je krasno i poučno, uliva nadu, ali svedoči i o izabranosti protagoniste. Jer zbog čega bi anđeo spasao baš njega, a ne recimo nekog drugog, majku, oca ili didu. Čin preživljavanja u svom deus ex machina modu trebalo bi, dakle, da ima nekakvo dublje, šire, metaforičko, alegorijsko ili slično značenje. Međutim, ništa od toga. Kad se ovaj mirakul ponovi još dva puta u narativu, pitamo se, jasno, zbog čega. Odgovora, međutim, nema. Jedino što čitaocu pada na pamet jeste da se radi o prilično neveštom piscu koji ne zna drugačiji način za motivaciju radnje i likova pa poseže za čudesnim.

Druga stvar koja strahovito smeta jeste sam lik Tome. Njemu nedostaje psihološke uverljivosti da bismo razumeli sve ono što mu se dešava. Zbog čega on završava u zatvoru na Golom Otoku, iako ima samo sedamnaest godina. Pri tom on i nije glavni vinovnik krađe automobila, niti ih on preprodaje, a zbog čega onda on ne izdaje drugove u krađi, iako su oni njega već predali miliciji. U SFRJ maloletna delikvencija izgleda po Prangeru nije postojala nego su svi, bez obzira na punoletstvo ili ne, završavali u najstrožim zatvorima. Naravno, ne kažem da je kazneno popravni sistem u poslednjoj Jugoslaviji bio savršen, ali nije bio ni toliko nehuman, kakvim ga je Pranger predstavio. Na stranu to, u njegovom ponašanju mi ne vidimo odnos prema kriminalnim radnjama. Niti se kaje, niti ne. On stvari prihvata zdravo za gotovo, kao da je potpuno lišen svake komunikacije sa sobom. Kad mu se desi da u saobraćajnoj nesreći ubije dečaka, ni prema tome ne gaji nikakav odnos. Ma nemoj. Hajde i da zamislimo da postoji takav čovek kojem su emocije odstranjene hirurškim putem. Međutim, kako da niko nije vršio istragu ubistva nevinog dečaka? Kako to da se Toma izvukao? A opet, to ubistvo će poslužiti Joškanu, otelovljenju đavola u knjizi, da natera Tomu na razne nepodopštine. Kao da se radi o srednjovekovnom faustovskom modelu u kojem se sklapa ugovor sa đavolom, ali Toma ne dobija ništa od tog ugovora. Nešto novca i nekretnina nisu adekvatna zamena za dušu koju gubi. Ali, to autoru kao da ne smeta.

U Geteovom Faustu, u 'Prologu na nebu', postoje čuveni, optimistični stihovi o dobrom čoveku koji će i u najmračnijem tunelu znati da izabere pravi put. ("Einer guter Mensch..."). Radi se, naravno, o Geteovoj veri u ljudsku prirodu. Potpuno bi mi bilo razumljivo da je Pranger značenje ovih stihova obrnuo, time bi svom narativu darivao izvesno značenje. Moguće je, s druge strane, da se radi o postmodernom shvatanju ljudske prirode, lišene ikakve teleologije, ali i u tom slučaju bi trebalo da bude moguće to iščitati iz narativa. Da je ovo potonje slučaj, onda svakako anđeli ne bi bili prisutni. Ukupno uzev, narativ ne samo da je nemotivisan unutrašnje, odnosno ne znamo zbog čega se odvija tako kako se odvija, nego mu nedostaje i spoljašnje motivacija, odnosno svest o tome da on u celini treba nešto da znači, kao i razlog zbog kojeg je napisan.

Postoji nekoliko detalja koje bismo mogli da shvatimo kao neku vrstu poruke. Oni se tiču hrvatsko-srpskih odnosa, kao i činjenice da su ratovi devedesetih bili proizvod kriminogenih struktura na svim stranama kojima je poslužio za preraspodelu imovine. To stanovište, koje nije novo, sve više dobija potkrepljenje, kako u stvarnosti tako i u umetničkoj obradi. Ipak, čak i za to trebalo je naći adekvatniji narativ koji bi, opet, trebalo da bude lišen svake religiozne konotacije. Protagonista romana ne veruje u boga, ali crkva u romanu igra veliku ulogu. Čitave epizode, jednako nemotivisane kao i ostatak fabule, služe da se istakne zdravorazumska uloga ove organizacije. Sveštenici su dirljivo pametni i spremni na oprost, tolerantniji od najtolerantnijih NVO aktivista. Sve je to u redu, nemam ništa protiv uniformisanih lica koja nisu naoružana, ali sumnjam da je sve tako idealno. Glavni problem koji ovaj roman ima nema veze sa crkvom, ni sa religijom, ni sa bilo kakvim izvanknjiževnim sadržajem. On je prosto loše napisan. To što pokušavam da mu učitam neko značenje prosto znači da pokušavam da mu dam šansu da se popravi, da bude bolji od onoga što zaista jeste. Nažalost, ne uspevam. Olakšavajuća okolnost jeste što je ovo prvi roman ovog, ne tako mladog autora. Mogao bi da nam učini uslugu i da se okane pisanja. Papir je skup, drveća je sve manje, greota ga je seći.

Vladimir Arsenić

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.