KRITIKA 191: Mario Suško

Mario Suško, Okviri pamćenja (MeandarMedia, 2012.)

ŠTA POSLE PREŽIVLJAVANJA?

Jedna od najčešćih predrasuda karakteristična za tumačenje književnosti jeste poistovećivanje pesničkog i životnog iskustva. Ako je neko obeležen traumom, on/ona će najverovatnije pisati o tome. Postoji za ovu tvrdnju gotovo bezbroj književnoistorijskih primera. Međutim, u prenošenju, a mogli bismo reći, sledeći Šternbergovu teoriju citata, i citiranju svojih emocija i misli i njihovom pretakanju u jezik dolazi do distorzija, do iskliznuća koja su neobično važna jer upravo ona čine životno iskustvo književnim. Ova pomeranja nastaju iz više razloga od kojih je najvažniji onaj koji se tiče samog jezika, a važan uticaj na njih imaju i mehanizmi pamćenja i sećanja, naše prethodno znanje, kao i književna forma u koju 'upakujemo' doživljaj. Upravo o njoj sudimo čitajući, a ne o tome da li je neko zaista nešto doživeo ili ne i kolike su razmere tog doživljaja. Konačno, moguće je sasvim uverljivo pisati o stvarima koje ne postoje, kako nam to pokazuju autori/autorke naučne fantastike, iako većina vanzemaljaca i robota neverovatno podseća na ljude po iskustvu i načinu razmišljanja.

Poslednja knjiga Marija Suška, hrvatsko američkog pesnika koji je preživeo opsadu Sarajeva zove se Okviri pamćenja i predstavlja odličnu ilustraciju za gore iznešenu tvrdnju. Naime, bez obzira na ono što je on zaista doživeo tokom jednog od najokrutnijih događaja u balkanskoj istoriji, 44 meseca duge opsade grada od strane srpskih snaga, njegovo iskustvo pretočeno u stihove se univerzalizuje i onaj govornik iz pesama, ono 'ja' koje razlomljeno i rastureno traga za čvrstim uporištem, za osloncem u sopstvenoj razorenoj istoriji, predstavlja ne samo njega, nego i sve one koji imaju slično iskustvo preživljavanja teške traume, ali i sve one čitaoce koji putem empatije mogu da se poistovete sa takvim stanjem. Stoga nije čudno što ova zbirka nosi takav naziv jer pesnik je svestan razlike koja postoji između pamćenja i onoga što je uspeo da pretoči u stihove. Pesme skupljene u dva veća ciklusa odista predstavljaju samo okvire za lično pamćenje, za ono čime svako od nas može da ih ispuni. Bez obzira na to što je njegova slikovitost potpuna i uverljiva, ona služi kao zastrašujući podsetnik, kao neuralgično raskršće na kojem se sreću lično i opšte, odnosno ono što pripada samo sećanju pojedinca i ono što pripada kolektivnom sećanju, onom koje je vremenom postalo opšteprihvaćeno, kanonizovano.

Ova tema je svakako dominantna u zbirci. Ali nije jedina. Naime za nju se vezuju i pitanje izbeglištva, ali i ono koje je najvažnije koje Suško postavlja, a to je šta posle preživljavanja. Ovo pitanje nije novo u istoriji književnosti, njega je prvo postavio Primo Levi u svojim knjigama Zar je to čovek, Utopljeni i spašeni. Naime, sasvim je jedno iskustvo preživeti traumu, poput opsade Sarajeva ili Aušvica, a sasvim je drugo suočiti se sa stvarnošću kako ličnom tako i istorijskom nakon preživljavanja. Stoga nije ni čudno da je mnogo onih koji su preživeli Holokaust naposleku izvršilo samoubistvo, uključujući i Prima Levija. Postoji neverovatan instinkt za preživljanjem u svakom ljudskom biću koji funkcioniše nemilosrdno precizno kad je osoba u opasnosti, kad je neposredno ugrožena. Međutim, kada je opasnost prošla, kada je nastupilo primirje, onda oni koji su preživeli tešku traumu ostaju suočeni sa pitanjem šta posle i deo njih nema snage da se nosi sa banalnom svakodnevicom. Posebno što su oni zauvek promenjeni iskustvom koje su prošli. Jer, prošlost koju traumatizovani ljudi žive nije fiksirana i pohranjena kao kod nas koji smo srećnije ruke u istorijskim podelama uloga. Ona je neprekidno tu i neprestano se vraća u ovom ili onom vidu. Zbog toga se umetnost koju stvaraju ovakvi ljudi vrti u jednom tematskom krugu. Oni prosto iz njega ne mogu da izađu sve i da žele. Ono što, pak, njihova dela čini velikim jeste upravo taj neverovatno razuđen pristup opsesivnoj temi, odnosno kvalitet umetničke obrade.

Upravo ona čini pesme Marija Suška vrednim čitanja. Jedna od čini se najčešćih figura koju on primenjuje, a koja je nedvosmisleno proistekla iz preživljenog, jeste dupla ekspozicija. Iako izvorno nastala u muzici, ova figura je u književnost stigla iz fotografije. Naime, fotograf isto parče fotoosetljive trake – filma dvostruko osvetljava i onda se na otisku čini kao da su dve fotografije snimljene jedna preko druge. U slučaju poezije Marija Suška radi se o slikama u kojima se preklapa više doživljenih vremena, najčešće doba detinjstva i doba opsade, ali često se to tiče i sadašnjeg trenutka, odnosno trenutka izbeglištva, prognanstva. Prelazi iz jednog vremena u drugo su ponekad teško prepoznatljivi i zaista se čini da je osoba koja leži na dasci u podrumu čas odrasli govornik u pesmi, čas dete, a čas je čitava scena sa svojim dvostrukim vremenskim propadanjem samo predmet sećanja osobe koja sedi negde u Sjedinjenim državama i pripoveda o sebi.

U skladu sa ovom duplom ekspozicijom javlja se i učestala upotreba opkoračenja, kao i drugi načini lomljenja stiha. Inače su pesme u zbirci napisane u sporom ritmu u dugačkim stihovima koji prosto melju sve pred sobom. Njihova sporohodnost odlično odslikava jednu vrstu sumorne atmosfere koja u njima vlada. Govornik je, čini se, osoba na ivici depresije, neko ko kao da se oprašta od života, iako ga se grčevito drži. Skokovi koje čini opkoračenje iz stiha u stih kao da su koraci koji nas vode ka dnu, ka samoj srži traume, iako je iz teorije veoma dobro poznato da do suštine, do korena traume nije moguće doći. Oko njega može samo da se kruži, da mu se približava i da se od njega udaljuje, ono može figurativno da se prikaže i jedan od vidova figuracije je i opkoračenje. Povremeno su stihovi podeljeni cezurama u vidu kosih crta, povremeno su te cezure naglašene u prazninama unutar stiha, kao da misao zastaje, da se ritam pesme lomi. U stvari, pesnik zastajkuje ne bi li nam ukazao dodatno na ono što je skriveno, što je negde iza tih praznina, između dve strane tih rupa. Međutim, mi iza njih ne možemo da prodremo, one nikada ne mogu biti zamenjene nekim koliko čvrstim označiteljem. One su označeno sa toliko označitelja, da bismo mogli reći da su bez označitelja. Te beline prosto prizivaju ispunjenje, ali da su mogle biti ispunjene, one ne bi postojale.

Bez obzira na podelu na dva velika ciklusa: 'Pravila borbe' i 'Pokidani redovi (Zabilježbe za svakdanju fikciju)' čiji naslovi dovoljno govore o sadržaju zbirke, ona se čita zaista kao jedan traumom iniciran tekst. Kao jedna slivena poema u kojoj se javlja nekoliko lajtmotivskih slika. Tu pre svega mislim na snajpere (svakako treba obratiti pažnju na po mom mišljenju najbolju pesmu u zbirci 'snajperist i ja'), odnosno odnos koji govornik ima prema njima. Poznata je gnusna upotreba ovakvog vidova ubijanja nemoćnih Sarajlija i Sarajki opkoljenog grada tokom opsade, ali u Suškovoj zbirci slika snajperiste i odnosa između onih koji pretrčavaju preko brisanog prostora i nemilosrdnog i bezdušnog ubice sa druge strane optičkog nišana ima višestruku simboliku. Snajperisti pri tome nisu eksponenti boga, kako bi verovatno zlikovci sebe voleli da vide, nisu neke savremene parke koje po volji prekidaju ljudsku nit života, nikako. Oni su samo slučajni uzorak zla, nešto što ne možemo kontrolisati i nešto od čega se treba čuvati. Suškovo shvatanje zla umnogome podseća na onu Hane Arent. Zlo je banalno, snajperisti koji su do juče pucali na grad sada sede i mirno piju pivo, ne priznajući svoje učešće u zločinačkom poduhvatu. Oni su banalni u svojoj običnosti. Međutim, Mario Suško ovakav pristup ima i iz, čini mi se sasvim drugačijeg razloga. On ne pokušava da definiše zlo, on ne pokušava da ga razume, ali se svojski trudi da ne mrzi. U njegovim stihovima nema trunčice gneva, nema besa i sličnih emocija. Njegovim tekstom vlada melanholija i razočaranje i čini se da je u upravo u toj uzvišenosti lične patnje njihov najveći kvalitet. Borba za istinu, za pravdu toliko je slaba da deluje komično (...Tko me je od vas htio ubiti, viknuh // glas mi je bio koliko poremećen toliko komičan...). Govornik je toga svestan i to ga čini beskrajno tužnim i melanholičnim.

Okviri pamćenja su veoma teška zbirka poezije. Sumornost kojom odišu, čak i suštinska beznadežnost svoju utehu mogu da nađu samo u pisanju stihova, samo u pevanju o onome što zaista muči govornika. S obzirom da je izvor njegove patnje pohranjen duboko u sećanju on mu se ne može odupreti, ne može ga zanemariti, ali može da piše o njemu, da ga neprekidno pušta da izađe na površinu stvarajući time jedno svedočanstvo o stvarima koje su bile, koje jesu i kojih će biti.

Vladimir Arsenić

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.