KRITIKA 181: Vanda Mikšić

Vanda Mikšić, Diši kroz masku, diši normalno (Meandarmedia, 2012.)

DOCRTAVANJE PO VLASTITOJ ŽELJI

Savremena poezija veoma liči na crteže Đorđa Morandija. Italijanski slikar je pripremajući svoje čuvene mrtve prirode i pejzaže povremeno pravio skice na kojima se vide samo linije krova i jednog zida ili polutka jabuke i peteljka kruške koji su u svojoj sugestivnoj nezavršenosti ravni uljima na platnu. Gledalac ovakve skice mora da pretpostavi, da 'docrta' ono što nedostaje i tek sa tim procesom slika stiže do svog konačnog oblika. Međutim, ono što je tu važno jeste što svako od nas može da 'dobije svog Morandija', odnosno da u svojoj mašti završi sliku kako želi. Naravno, Morandi je postavio granice, on je odredio volumene i postavio odnose, ali fini detalji, ono što crtež čini crtežom to je ostavljeno posmatraču.

Poetska zbirka Diši kroz masku, diši normalno Vande Mikšić u velikoj meri čini to isto. Ona svoj poetski svet ucrtava u nedovršenim linijama, u krokijima, često se služeći eliptičnim konstrukcijama i time čitaocu/čitateljki ostavlja velik prostor za domaštavanje, za rad imaginacije i intelekta. Drugi metod kojim se služi ova pesnikinja i prevoditeljica jeste ono što se naziva postdramskim tekstom. Ova savremena dramaturška tehnika u velikoj meri briše granice između poezije i drame kako na formalnom, tako i na sadržinskom planu. U postdramskim tekstovima nema diferenciranih likova, nema razlike između onoga što govori autor drame (didaskalije) i onoga što govore lica, tekst kao da je ispisan u stihovima i često se dvoumimo ko šta izgovara. Dolazi do čestih odnosno ritmičnih ponavljanja, jedan isti događaj se osvetljava iz mnogo uglova, što je između ostalog karakteristično za pisanje traume. Vanda Mikšić na veoma sličan način konstruiše prva dva ciklusa u zbirci: 'U kojem to trenutku dogodi se prijelaz?' i 'Titranja (ili kako do savršene linije)', a u ostala tri se takođe prilično često koristi ovom tehnikom.

U pomenuta dva ciklusa pred čitaocima se nalaze veoma jasne scene na kojima se odigravaju događaji u kojima je pesnikinja ili pasivni akter ili posmatrač. Ni u jednom, ni u drugom slučaju ona nije agens, a ni reagens događaja, ona je, ako dozvolite da nastavim sa ovom hemijskom metaforom, njihov lakmus papir. To je ono što će gotovo kao pravilo pratiti govornicu (lirski subjekt) u pesmama – ona nije poput romatičarskog pesničkog diva neko ko zaranja u događaje i istoriju, naprotiv. Ona je tiha i osetljiva strankinja koja sedi za stolom i radi svoj posao dok polako od posmatrača postaje posmatrana, dok od nekog ko sopstvenim pogledom projektuje žudnju (skopofilija), ne postane objekt žudnje, kao u pesmi 'Ljetna pozornica'.

U prvom se dakle ciklusu radi o jednom putovanju avionom u Pariz. Pesme u njemu nemaju posebne nazive što takođe upućuje na činjenicu da se radi o jednoj čvršće povezanoj strukturi, da se radi gotovo o poemi. 'U kojem to trenutku...' poseduje jasnu narativnu strukturu, ali ukoliko bih govorio o celini onda ne bih upotrebio reč proza, već pre film. Još jedna od karakteristika pesama u čitavoj knjizi jeste njihova sceničnost. Gotovo sve poseduju scenografiju koja je povremeno mnogo bitnija od likova koji će je naseliti ili je već naseljavaju. Ova sklonost ka deskrpiciji koja služi kao metafora veoma podseća na francuski novi roman (nouveau roman) koji je i sam nastajao u tesnoj vezi sa francuskim novim filmom, a nije potrebno ići dalje od biografije Vande Mikšić da bi se potvrdila veoma snažna i prisna veza sa francuskom kulturom.

Film koji Vanda Mikšić snima stihovima u prvom ciklusu svoje zbirke mogao bi se prepričati pesmu po pesmu jer se u svakoj od njih nešto događa, neki susret (sa prijateljicama), neki doživljaj (moguće je da je u Parizu pokradena). Naizgled ništa veliko, ali radi se o veoma istančanoj analizi rituala prelaska iz jedne kulture u drugu. Prelazak je naizgled lak bez obzira na masku i govornica mu se predaje svom snagom, ali upravo tamo, sa one strane, u onom jeziku koji nije tvoj iako je gotovo tvoj, u kulturi s kojom je ona jedan od važnih mostova, postoje stvari koje žuljaju, koje čak bole. Nije, dakle, moguće, da iskoristimo naslovnu metaforu čitave knjige, disati kroz masku i disati normalno. Kroz masku se diše otežano i to je tačno ono što govornice počinje da primećuje, te tegobe u disanju, sitne nepravilnosti, promene ritma i plitkoću daha. Susret sa Parizom je susret sa sobom i promena koja se događa u 'četiri dana, četiri sekunde' ostavlja ožiljke upravo zbog spoznaje o nemogućnosti promene. Na taj način se putovanje u Pariz predstavlja kao snoviđenje, kao vrsta hipnotičkog puta posle kojeg se putnica budi ista, a drugačija. Pitanje sna i spavanja takođe je implicirano stavljanjem maske na lice, kao pred operaciju kada se u disajne organe ubacuje etar ili neki sličan uspavljujući gas. Reči anesteziologa koje se ritmički ponavljaju pre nego što pacijent padne u san jesu upravo one koje je Vanda Mikšić iskoristila za naslov zbirke.

Drugi ciklus nosi naziv 'Titranje' i takođe na veoma filmski način opisuje jednu saobraćajnu nesreću. Događaj koji se odigrava dotiče govornicu tek rubno jer ona nije učesnica u njemu, ali poput Delezovog shvatanja događaja koji se odvija u sinhronicitetu i menja strukturu sveta, tako i ovde saobraćajna nesreća postaje središte sveta na trenutak. Sve što se dešava oko sudara motocikla i automobila odjednom postaje zavisno upravo od tog sudara. Četiri žene koje vežbaju u prostoru iz kojeg je moguće videti ono što se dogodilo odjednom postaju povezane sa tim. Posmatranje na taj način postaje saučestvovanje, pasivnost se na nekin način pretvara u svoju suprotnost. Na planu pesama ciklusa to se dešava tako što se uspostavlja kontrast koji se polako pretvara u paralelizam. S jedne strane imamo četiri tela koja vežbaju, koja žele da stignu do savremenog ideala – savršene linije. S druge, pak, nalaze se četiri tela u brzini koja učestvuju u sudaru i jedno od njih ostaje beživotno da leži. Kontrast između ove dve situacije premošćuje se time što govornica u pesmama saoseća sa telom motocikliste koji je ostao na zemlji i prestaje da bude koncentrisana na vežbe koje se rade. Polako se stvara paralelizam između njih dvoje koji je pojačan naslovima pesama preuzetim iz pop muzike. Ciklus se otvara hitom grupe Police 'Every Breath You Take' i ta je pesma potpuno posvećena vežbanju i pravilnom disanju, a zatvara se naslovom pesme grupe Verve 'Bittersweet Symphony' što je u stvari metafora za gorko slatki život. Pored toga, jedna od glavnih radnji koja se odvija u pesmi grupe Police jeste posmatranje – I’ll be watching you, dok je jedan od napeva u pesmi grupe Verve pitanje – Have you ever been down? Ekonomija intertekstualnosti je i ovde došla do izražaja. Vanda Mikšić je odlično povezala svoje stihove sa pop pesmama ističući istovremeno i banalnost situacije u kojoj se život može smestiti u muzički hit. Poslednja pesma ciklusa, koja nema naslov, predstavlja scenu u kojoj devojka koja je bila na motoru daje izjavu policiji, kao u holivudskom filmu i ova popularna referenca ponovo naglašava novouspostavljeni paralelizam između motocikliste i govornice u pesmama – oni ostaju sami, izvan tog konzumerističkog spektakla krvi i smrti koji predstavlja saobraćajna nesreća.

Ostala tri ciklusa u knjizi nisu tako čvrsto povezana da bi činili zatvorene strukture. Ipak, oni su tematski jasno odeljeni i postoji opravdanje zbog čega je pesnikinja odlučila tako da grupiše pesme. Ciklus 'Sigurna soba' ličan je i bavi se uglavnom svetom koji može da stane u četiri zida. Sigurnost je dakako ovde dovedena u pitanje, ali potreba da je oseti, da je poseduje komplementarna je sa ciklusima koji otvaraju zbirku. U istom maniru nastavljaju pesme u narednom ciklusu 'radikalni događaji mikroskopskog života' u kojem se lični plan donekle povlači pred raznolikošću sveta, ali opet je u pitanju veoma intimno doživljavanje onoga što okružuje pesnikinju. Ciklus 'Ulov' kao da je geografski izmešten na Mediteran, u Primorje i obiluje zvukovima i bojama karakterističnim za ovo podneblje.

U ovim ciklusima pesme stoje svaka za sebe i tu se mogu naći i zamerke ovoj knjizi. Naime, neke od pesama su jednostavno slabe, koriste se već poznatom metaforikom ('Vrijeme naše?', 'Tijelo'), ne uspevaju da iz sopstvenog tkiva istisnu poentu kako bi pesma imala smisla. Čini se, naprosto, da su neke od njih samo dekoracija, bez unutrašnje logike i bez suštinske potrebe da budu napisane. Poezija se ne piše po planu i po shemama. Ona mora imati unutrašnji poriv, mora nastati iz jasne potrebe da se nešto saopšti. Potom dolazi do mučenja sa jezikom, formom, metaforikom, intertekstualnošću. Ipak, taj neobjašnjivi unutrašnji nagon je primaran. U pojedinim pesmama Vande Mikšić on nije prisutan i to naprosto ne valja. Zbog toga se čini da je zbirka mogla biti kraća, da je trebalo napraviti strožiji izbor pesama.

Ipak, ovo se može apstrahovati. Ukupno uzev zbirka Diši kroz masku, diši normalno zaslužuje pohvale, posebno zbog inovativne upotrebe poetske forme koja istovremeno poseduje narativnost i dinamičnost koje se danas gotovo podrazumevaju, ali zadržava poetičnost, zadržava svoj raison d’etre zbog čega je baš poezija, a ne nešto drugo.

Vladimir Arsenić

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.