KRITIKA 15: Tena Štivičić

SERVIRANI SNOVI

Zanimljivo je to sa knjigama drama na 'Zapadnom Balkanu' koji još popularno nazivamo 'ovim prostorima': retko se štampaju a i kad izađu to već znači nešto, to jest da je iza autorke/autora propisna 'kilometraža' izvođenja u Hrvatskoj, BiH, Sloveniji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Srbiji te da je ovo najbolji mogući način da se zaokruži jedan period u stvaranju. Tužno je što pozorišta iz 'regiona' ne neguju hvale vrednu izdavačku tradiciju Velike Britanije, štampanje izvedenih komada u toku aktuelne sezone. Drame u formi knjige su, dakle, svojevrstan fenomen a tako je doživljeno i pisanje Tene Štivičić od nemalog broja pozorišnika.

U kojoj šumi Striborovoj čuči ovaj 'fenomen'? Da razjasnimo: pristup Teni Štivičić i njenim vršnjakinjama je, a o tome ću pasus docnije, na praktičnom primeru tri drame ('Nemreš pobjeć od nedjelje', 'Dvije' i 'Fragile!') u ovom hvale vrednom izdanju (Dvije i druge, Profil, 2008) je potpuno pogrešan. Larma se tako o nekom tobožnom 'oslobađanju' naših balkanskih pozorišta jer, eto, ima više spisateljica no ikad ranije.  To je, sad aktuelno 'žensko pismo', baca se sve to pisanije na kantar pa se onako, kao na pijaci, od oka meri: 'Vuče li po težini više na Jasminu Rezu ili na Biljanu Srbljanović ili na Milenu Marković?' Da pojasnimo još jednom: balkanski teatri su i dalje u krizi u kakvoj su bili i pre, ako ne i goroj, a verglanje o 'ženskom pismu' doživljavam kao glumatanje političke korektnosti iza kojeg se krije seksizam i razvrstavanje pisaca po novim taborima, kao da nam ovi nacionalni nisu već preko glave. Nove, mlade autore, a u njih ubrajam i Tenu Štivičić, odlikuje pre svega drugačiji pristup, drugačija tematika, vizura pa i struktura teksta i oni, kao takvi, nisu novost za 'ostatak sveta', ali za 'ove prostore' jesu.

Vikend melanholija

Da bi shvatili bolje poentu sagledajmo trenutak u kojem je nastala 'Nemreš pobjeć od nedjelje', 'monodrama za dva lika', kako kaže autorka. Te 1999., bolesne od straha od 'milenijumske bube', Sarah Kane je digla ruku na sebe i tako je, na neki način, okončan period najvećeg intenziteta takozvane 'dramaturgije krvi i sperme' a lokalne nacionalne politike i njihovi kvazi-bardovi su bili ogoljeni u svojoj jalovosti i tuposti. I, šta da se radi? Treba ponovo sagledati čoveka, nakon potpune dekonstrukcije, vratiti se bazičnom – ljubavi, ljudskosti ili bar pokušati da sagledamo gde smo to izgubili vek baš kao što su, početkom prošlog veka, umetnici pokušavali da nađu težište posle Prvog svetskog veka. I tu su Ona i On, smešteni u 'monodramu', pokušavaju da nađu onaj šav koji su bogovi prekinuli (ako je verovati Platonovoj Gozbi).

Da se razumemo: nije to neki 'novi romantizam' autorke ili 'umekšani brutalizam' već, jednostavno, surovi intimizam sa dramaturgijom koja je, po svojoj brzoj promeni slika, srodna televizijskoj drami i filmu, što odgovara percepciji savremenog gledaoca. Scene kao strogo odvojene ne postoje, ionako se svet sveo na jednu tačku u kojoj se sve sažima. Jezik jeste urban i realističan, ali je baratanje vremenom u ovom a i u drugim komadima kao i rasporedom 'materijala', na prvi pogled proizvoljno. U ovakvom 'triku' se zapravo ne krije ništa drugo do ležernost pripovedanja – autorka nas prvo uvlači u radnju a tek naknadno servira deo po deo životnih priča glavnih aktera.

Ona i On (nimalo slučajno bez imena) su daleko od savršenih, 'čmrlje', puše, piju, konzumiraju drogu, zure u televizor, žive za nedelje koje ništa ne donose. Anesteziraju se jer život previše boli. Čak i džoging i 'healthy living' proizvode droge poznate kao endorfin, serotonin i adrenalin. Živite zdravo i osećaćete se kao da ste sveži, zaljubljeni i puni energije. Da li? Zanimljivo je da tekst vrca lucidnim komentarima o organima, fizičkoj građi, metabolizmu, jelu (mnooogo!) kao da smo, živeli zdravo ili ne, svedeni na fiziološko. 

Nije to ni 'ludilo u dvoje' niti su 'ludi od ljubavi', a razgovori Nje i Njega često skliznu u monologe što samo sugeriše usamljenost aktera, njihovu upućenost na sebe i pre svega sebe, sveprisutan osećaj da su im životi ostali prazni. Nije to samo priča o čoveku kao o večito nezadovoljnom biću već o diktatu koji prima na mnogo suptilniji način. Neko je njima i nama prodao individualizam, samostalnost, odrastanje, zrelost i mi smo platili skupo ne znajući da je od te robe ostala samo etiketa. Na kraju komada ostaje nada da će bar etiketa biti skinuta.

Par – nepar

U 'Dvije', in questo modo ali sa drugom pričom, opet posmatramo famoznog Androgina. Ovaj put su njegove dve polovine Anja i Lena, dvadesetogodišnjakinje koje, na prvi pogled, predstavljaju dva principa – duhovni i fizički, etički i materijalistički. Ali, ako zagrebemo videćemo da je ispod površine sasvim drugačija slika: Anja je (mada u neznanju) ušla u vezu sa oženjenim muškarcem, piscem Emilom, Leninim ocem. Iako na prvi pogled podseća na manipulativnu ljubavnicu kriminalca, Lena poseduje senzibilitet koji se podudara sa Aninim ali i osećaj koji obuzima bezmalo sve junake drama Štivičićeve – oni su izgubljeni. 'Iskusniji' kao što je Emil vide svoj izlaz u sitnim intelektualnim provokacijama koje ne služe samo hranjenju slike o sebi kao o VIP, a završavaju život banalnom smrću. Traženje smisla je jednako jalovo kao i pisanje 'pornografskog romana' na koje se Anja i Lena večito spremaju. Sama odluka na kraju drame da napišu roman ne može, sama po sebi, predstavljati neku prekretnicu u njihovim životima pa sve i da krenu stazama koje su već prokrčile Nives Celzijus ili Anabela Basalo. Bila tabloidna ili ne, budućnost koja ih čeka biće zajednička te se, uslovno govoreći, i ovaj kraj može uračunati u happyend.

Ono što na 'ovim prostorima' predstavlja poseban izuzetak u pozorištu je priča o istopolnoj ljubavi. Najjednostavnije bi bilo objasniti vezu Anje i Lene kao posledicu razočaranosti u muškarce i kao emotivna bića i kao ljubavnike. Posebno je intrigantno da između Anje i Lene postoji bizarna iskrenost koja se pokazuje u Anjinim opisima Emilovih ljubavnih navika i Leninim komentarisanjem istih što podseća na roman The Prime of Miss Jean Brodie Britanke Muriel Spark u kojem nastavnica navodi svoju omiljenu učenicu, o kojoj potajno sanja, da postane ljubavnica njoj dragog kolege. Na taj način će posredno 'osetiti zabranjeno voće' ali će to istovremeno predstavljati i lezbijsko uživanje. Dakle, intimni trenuci Anje i Lene, uprkos očiglednoj ljubavi, imaju za Lenu i incestuozne elemente.

U 'Dvije' je očito autorkino razvijanje sve složenijih dramskih struktura. Tako se povećava broj aktera, slike ili pojave su sve kraće a sve je češće preplitanje replika i dovitljivo korišćenje dijaloga koji su zapravo udvojeni pa je tako, recimo, jedan isti odgovor, upućen gledalištu i dvoma akterima koji su na sceni, svakom u svom vremenu i prostoru, jednako validan. Ako bi to s nečim poredili onda bi to bilo korišćenje split screena na filmu što na momente podseća na timecode Mikea Figgisa.

Pazi, lomljivo

U trećoj drami 'Fragile!' (Lomljivo!) autorka se bavi istočnoevropskim emigrantskim svetom, zalutalim u noćne klubove Londona 21. veka. Zapravo, u samom komadu su svi stranci (Gayle, Novozelanđanka, to je ponajmanje) i ono što se i ovde izdvaja kao svojevrsna 'zakonitost' je da je i ovde reč o nezadovoljnim, ranjenim ljudima. Konvencionalnije organizovan, sa najviše likova, podeljen na scene, 'Fragile!' je obračun sa 'serviranim snovima'. Ljudima u Londonu, da parafraziram, treba dati tri godine da probaju da se ostvare a ako ne uspeju, neka nastave dalje s nečim drugim. Ali, te tri godine ne dolaze i mnogi se kotiraju '-21 na svojoj lestvici vrednosti'.

Ako bi se najsažetije opisala radnja 'Fragile!' sve bi stalo u jednu reč: implozija. Dakle, ako se izuzmu varnice na liniji emotivnog trougla Erik (Norvežanin, ratni reporter iz Bosne i kokainoman) – Mila (hrvatska pevačica i glumica) – Marko (sin zloglasnog srbijanskog političara, standup komičar), većeg dramskog sukoba, kao i kod Čehova, čini se, kao i da nema. Uz par psovki i sitnih podmetanja svi junaci (ne može se naći neki 'potpuni negativac') nalaze način da se, na nekom nivou, povežu s drugima i kako-tako komuniciraju ali problem ostaje u njima – u tome da li mogu da prestanu sa prostitucijom, audicijama, seks trafikingom. Ovo je, stoga, možda i najgorči komad Tene Štivičić jer je prikazana galerija ljudi koji, čak i kad čine zlo, čine ga pre svega sebi a onda i drugima a njihove postupke određuje sila prilika a ne neki izbor a i kad dođu do nekog novca, kao Michi, vlasnik noćnog kluba, oni postupaju po automatizmu surovog zakona opstanka.

Štih

Suma sumarum: drame Tene Štivičić predstavljaju urbano, lično, televizično pozorište koje želi da nas podseti na nas same pitajući: 'Setite li se vi nekada sebe i drugih?' Sad, na početku novog veka, to nam je pitanje potrebnije no ikad. Pametnome dosta. 

Aleksandar Novaković

Aleksandar Novaković rođen je 1975. godine u Beogradu. Piše drame, aforizme, pesme i kratke priče. Diplomirani je istoričar i dramaturg. Magistar nauka o dramskim umetnostima iz oblasti studije pozorišta. Autor je četiri drame odigrane na scenama pozorišta u Srbiji i Crnoj Gori, dva romana, dve zbirke aforizama, jedne istorijske studije kao i desetak različitih dramskih i dokumentarnih formi emitovanih na Drugom i Trećem programu Radio-Beograda.

***

KRITIKE - novi projekt na portalu booksa.hr!
Aktivna suradnja mlađe kritičarske populacije Bookse i beogradskog Betona.

Kritičko skeniranje novih domaćih knjiga i probrane regionalne ponude (BiH, CG, Srbija). Sve ono s čim ste se htjeli upoznati i vrijednosno usporediti, samo što nije bilo nikoga da se time pozabavi.