KRITIKA 144: Aleš Debeljak

Nekada mi se čini da je čitanje poezije teže od pisanja. Naizgled ova tvrdnja je paradoksalna i unapred već uspostavlja izvesnu ogradu nerazumevanja koju nameravam da podignem u odbranu sopstvenog teksta o tuđem tekstu. Ona se podrazumeva, ali je ponekad važno naglasiti je, tim pre što je u pitanju lirska poezija čija je tekstualna koherencija fluidnija. Imam li pravo to da radim kada se kao kritičar/tumač/autoritet (uloga od koje bih voleo da pobegnem, ali ne mogu) pojavljujem pred čitaocima, to je jedno pitanje. Drugo je da li to smem da radim u odnosu na tekst o kojem pokušavam da govorim. Da li je pravičnije reći jednostavno – čitajte poeziju! i nadalje da zaćutim o njoj ili mogu/smem da mucajući/potcenjujući/promašujući govorim/pišem o onome što sam pročitao i što jeste moj doživljaj (pod uslovom da prihvatimo konvenciju da niz rečenica manje ili više smislenih koje ću izreći o poeziji zaista mogu da konstituišu stav, mogu da iskažu mišljenje o njoj).

Uvek kad se nađem pred knjigom poezije osećam ovu dilemu, a ona je posebno izražena kada je reč o poeziji koja bi se mogla definisati, odnosno da kažem to preciznije, koja teži da se samodefiniše kao 'čista lirika', kao što je slučaj sa knjigom Krijumčari Aleša Debeljaka (Fraktura, 2011, prevod sa slovenskog Edo Fičor).

Nepobitne činjenice je lako izneti. Krijumčari su knjiga poezije koja se sastoji od četrdeset pesama podeljenih u pet ciklusa od po osam pesama. Svaka pesma sastoji se od četiri katrena bez rime. Već ova numerička pravilnost govori nešto o matematici (njenoj hladnoći, proračunatosti ili o skladu i suspregnutosti emocije ili, pak, o preciznosti iznetih slika?) ove poezije, o njenoj jasnoj i čvrstoj strukturi, odnosno o postojanju komunikacijske namere iza ove strukture. Većina pesama (njih 28) pored naslova sadrže i geografski podnaslov, odnosno lokalitet na koji se odnose i/ili na kojem su nastale i svi lokaliteti su u Ljubljani, dakle pesme su vezane za grad u kojem pesnik živi i stvara. Ova činjenica upućuje nas na intimnost ovih pesama, njihovu idiosinkretičnost, odnosno time se povećava moja slutnja da ne posedujem moć i sposobnost da progovorim sa sigurnošću o ovoj poeziji. Istovremeno, ona otvara neslućeno polje mogućnosti referiranja jer me ništa, kao čoveka koji nije skoro bio u Ljubljani i koji ne poznaje Aleša Debeljaka, ne obavezuje da egzaktno pogađam priču koja se krije iza ovih stihova. Nepoznavanje situacije, u ovom slučaju, jeste ogromna prednost koja se otvara kada je u pitanju uživanje i tumačenje stihova.

Zbirka počinje ciklusom 'TU', odnosno pesmom 'Kod kuće'. Kao što i sam naslov pesme kaže, ona govori o povratku kući, o smirenju koje donosi ulazak iz Spoljašnjosti, Drugosti, odnosno Nepoznanice u mesto koje je poznato ("Božur mi znalački kima”), koje odiše 'mirisom kruha'. Već u prvoj pesmi Krijumčara do izražaja dolazi česta upotreba opkoračenja, enjambementa, odnosno razmimoilaženja između kraja stiha i kraja fraze (sintagme ili rečenice). Debeljak ne samo da koristi opkoračenje između dva stiha, nego se koristi i takozvanim velikim opkoračenjem kada se fraza produžava u drugu strofu. Ovo svojevrsno propadanje koje tera čitaoca na povišenu pažnju ima dvojaku funkciju. Ono u ritmičko-muzičkom smislu podseća na sinkopu u džezu (otuda i referiranje na poznatog kompozitora i muzičara, "mnogo Mingusa” kaže pesnik u poslednjem stihu drugog katrena), odnosno na nepravilan ritam koji izneverava očekivano fraziranje. Ovo je najvidljivije kada se stihovi izgovaraju na glas jer se govor mora produžiti za još jednu reč koja nije u vidnom polju i dah, da tako kažem, ostaje da lebdi, ostaje nezavršen. U značenjskom smislu opkoračenje takođe računa na igru iznenađenja jer čitalac ne zna šta se krije iza kraja stiha. U konkretnom slučaju, u pesmi 'Kod kuće' opkoračenjem se postiže efekat koji kao da oponaša šetnju kroz kuću, hodanje iz sobe u sobu u kojoj govornik pesme/lirski subjekt bez obzira na poznatost stalno nailazi na novo.

Još od Heraklita je poznato da sve teče i da nije moguće dva puta se okupati u istoj reci. Isto važi i za poznate prostore koji su često i suštinski različiti kada odlazite iz njih i kada se u njih vraćate. Ako je teorijski i eksperimentalno moguće zamisliti i ostvariti istovetnost prostora, onda svakako nije moguće da je onaj koji se vraća isti. U najmanju ruku je stariji za vreme sopstvene odsutnosti. U tom smislu je i povratak kući u pesmi 'Kod kuće' jedna od neponovljivih mogućnosti. Međutim i tu postoje nijanse. Ono što je u ovom slučaju konstantno jeste činjenica povratka u poznato okruženje i sigurnost ponavljanja, makar ono bilo i prinudno, poput plaćanja računa.

Pesma završava frazom "dobro je znati tko plaća račune" koja naravno računa na svoje višestruko značenje prostog plaćanja računa u smislu održavanja kuće, odnosno plaćanja računa u prenesenom značenju trpljenja posledica za učinjena dela. Ako sada povežemo početak pesme "Prilika ne manjka: samo uđem kroz zadnja vrata,” sa poslednjim rečima u njoj shvatićemo da se ne radi o običnom povratku kući već o onom koji će od govornika pesme tražiti da položi račune, odnosno da se opravda (Nije li svaki povratak takav?). Zbog toga i njegovo šunjanje po kući, iskazano opkoračenjima, ali i pranje glave i sušenje na hladnom vazduhu kao vid otrežnjenja. Kao da se lirski subjekt vraća sa dozom krivice u kasni sat ("primami me plićak dana”), moguće pokisao ("mokar poput psa lutalice”) ili možda 'mokar' u nekom drugom smislu jer je pesma puna simbolike vode/tečnosti/vlage što su po pravilu simboli ženskosti (reka, slavina, lokva, mokar, oznojeni). Kada pak ostavimo povod povratka po strani, ostaju nam i stihovi koji pominju sećanje na omamljenost koja je poput "zidara oznojenih pred gležnjevima mlade redovnice” što je fantastično uspela slika koja suprotstavlja dva sveta: sakralni i profani u njihovim krajnjim instancama i gradi svojevrstan erotski odnos među njima. A onaj 'netko' čijeg se imena lirski subjekt ne seća, zbog omamljenosti ili zbog prinudnog zaborava je nosio crvenu čarapu. Zašto ne dve? Zato što se verovatno i to nošenje jedne čarape događalo u nekom od prethodnih pijanih povrataka kući, pri čemu pod pijanih ne mislim samo na mogućnost alkoholnog pijanstva već jednog višeg, poetskog. Jer omamljenost govornika u pesmi može poticati i od susreta sa spoljašnjim svetom, sa 'bolnim mestom' na kojem sluša džez. Ako ispratimo ovu strukturalnu suprostavljenost dva sveta, onog van kuće i onog u kući možemo pesmu pročitati i metafizički. Naime, svaki sudar sa spoljašnjošću je poguban, zahteva plaćanje i svođenje računa koje je moguće samo u sigurnosti unutrašnjeg, poznatog sveta u kojem je moguće otrežnjenje.

Ova ekstenzivna analiza uvodne pesme u zbirci teži da pokaže dve stvari: način na koji je moguće pročitati pesmu i relativno precizno odrediti poziciju govornika/lirskog subjekta u odnosu na izrečeno, kao i lakune koje čitalac nikada neće moći da popuni, slepe mrlje koje su jasne samo autoru, a koje mi možemo samo da doživimo kao bolje ili lošije konstruisane poetske slike. Unutar ove napetosti koja nastaje između dva nivoa tumačenja, nalazi se čitaocu dostupan smisao pesme. Mesta koja možemo razumeti i prepoznati, odnosno dati im neposredan smisao ulaze u sudar sa onima o kojima samo možemo da nagađamo i upravo u toj tački kontakta rađa se moguće tumačenje, tačnije ili manje tačno, koherentnije ili manje koherentno.

Debeljakova poezija u zbirci Krijumčari je mahom nalik na prvu pesmu. S jedne strane imate asocijacije na detinjstvo i formativne godine u poznatom gradu, motive koji se ponavljaju (džez ili život u SFRJ, na primer), a s druge mesta čitalačke praznine koje nikada nećemo moći do kraja da rastumačimo i koja nam se na momente mogu učiniti hladnijim ili suspregnutijim, preciznijim ili manje preciznim. To su, kao što i sam autor na jednom mestu u pesmi ‘Elegantni luk’ kaže "mesta privatnog sećanja” koja pokušavamo da univerzalizujemo, da im damo opštost, ali je ona unapred već omeđena našim subjektivitetom. Verovatno u tome i leži sva lepota čitanja poezije.

Kroz uspele pesničke slike mi ne vidimo isto što vidi i Aleš Debeljak, već nešto sasvim svoje. Njegovo odrastanje u Ljubljani u Sloveniji iz doba SFRJ jedinstveno je, čak iako bismo mogli da nađemo osobu koja je na mnogo načina rasla paralelno sa njim. Ipak, svako od čitalaca ima određeno sećanje, makar bilo tuđe i konstruisano, na ono što se događalo u tom, kako sad vole da kažu zlatnom dobu, prema čijem sjaju bih voleo da zadržim određenu dozu skepse. Ono što će čitalac svakako dobiti od Debeljaka i to na veoma inspirativan način, jesu bljeskovi smisla, nešto poput tragova atomskih i subatomskih čestica u ciklotronu, na osnovu kojih će moći da izgradi sopstvene slike i emocije i na taj način uđe u dijalog sa poezijom koju je čitao/la. To je mnogo više od onoga što bismo smeli da tražimo.

Vladimir Arsenić
foto: nitniziv (flickr)

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.