KRITIKA 142: Ludwig Bauer

Ludwig Bauer, Karusel (Fraktura, 2011)

Veštica i svetica na ringišpilu istorije

"Znaš, vjerojatno su muškarci izmislili žensku intuiciju da bi ženi uskratili pravo na inteligenciju." Da, pisac je ironičan, ali ta intuicija, pripisana upravo ženskoj figuri, u romanu je pokretački motiv sumnje u naizgled razumna objašnjenja društvenih tokova. Ne vidim zašto se na toj podeli moralo insistirati, kao i na natprirodnom kvalitetu junakinje, ali tako je – kroz galeriju balkanske provincije u Karuselu će nas voditi intuicija jedne osvedočene veštice. Muški protagonist je intelektualac, teoretičar skeptičnog rezona. Moram priznati da ne razumem do kraja tu potrebu pisca, Bauera i svakog drugog, da o rodnim pitanjima progovara upravo iz pozicije lika onog drugog pola, jer mi se čini da je tekst u toj riskantnoj igri uvek pomalo na gubitku. Kad uporedimo Bauerovo 'veštičarenje' sa onim koje nalazimo kod Dubravke Ugrešić, spisateljičina vizura i artikulacija problema ženskog odmetništva i prezira sredine je daleko preciznija i snažnija, dok u Bauerovom sižeu ti motivi često potvrđuju predrasude iako se nije imala ta namera. Ipak, nekolicina iskliznuća u stereotip ne opterećuje roman, na kraju krajeva on u osnovnoj predstavi odstupa od uobičajenih muško/ženskih uloga u istoriji, jer upravo Gabrijela nosi aktivni potencijal, najčešće rezervisan za muškarce.

Dakle, kompozicija Bauerovog Karusela vozi na dva koloseka, dve paralelne naracije, dve hronike poluprilagođenosti. Frederickova priča je određena karakteristikama od kojih Ludwig Bauer ne želi da odstupi, pitanjima identiteta, nacionalnosti, emigracije i povratka. Frederick/Miroslav je čovek koji je promenio nekoliko nacionalnosti, imena i država, a sada se obreo na svom početku – došao je u mesto svog rođenja na sahranu pomajke. Bilo da pripoveda o višedecenijskim dilemama i životnom putu, ili posmatra i objašnjava društvo (i jezik) iz koga je Frederik tako dugo odsustvovao, autor na različite načine pristupa staroj nelagodi u društvu koje se neumorno brine za identitete, dok lične integritete (setimo se opet Dubravke Ugrešić) tako rado potcenjuje. Frederikov registar je bogat je sitnim analizama i opservacijama (sitnim jer su u pripovedanju usputne, ne zato što su beznačajne ili slabe) koje dopunjuju osnovnu temu. Ima sjajnih epizoda o američkim levičarima (glavni junak je i sam jedan od njih), kao i onih iz hronike malog mesta u iskušenjima pri obnavljanju predratnog suživota, što nije jednostavan poduhvat u sredinama gde ljudi nisu pravoslavci, katolici i muslimani po veroispovesti, već po klasifikaciji. Susret sa Gabrijelom u koju se zaljubio kao dečak i konačno ostvarenje njihovog odnosa nakon više decenija pokreće narativne konce i otvara priču o nepripadanju.
         
Gabrijelina lična hronika ujedno je i presek druge polovine dvadesetog veka 'na ovim prostorima'. Devojčica koja se na karusel istorije popela kada je pobegla iz provincije sa cirkusom, kao maloletna majka je odrasla u nekoliko krugova samoupravnog socijalizma i prebrojavanja krvnih zrnaca na periferiji rata, a zatim sa vrteške sišla u naizgled stabilno doba palanačke demokratije. Imajući u vidu proživljavanje i razumevanje društvenih gibanja i stanja, Karusel bi se mogao čitati kao pikarski roman, ženski pikarski roman. Ili možda – kontrapikarski, jer Gabrijela u tom vrtlogu nije prevarant koja pravila sistema želi da zaobiđe, već autsajder koji bi da mu se najpre prilagodi, pa da ga zatim popravlja na mikroplanu, uvek pronalazivši razloge zašto je on vredan te muke. Ali u svakom slučaju u njenoj ličnoj ispovesti možemo sresti galeriju referentnih likova vremena. I pored etikete veštice, ona traži svoje mesto u društvu s verom u dobru postavku stvari, bilo da se radi o neuređenoj slobodi cirkusa, disciplini realsocijalizma ili postratnoj izgradnji tolerancije pod okriljem međunarodnog medijatora i budnim okom crkve. Dakle, ona je točkić mehanizma kome racio omogućava uvid u dobre namere organizatora, ali slutnja, ona intuicija s početka, ne dozvoljava da na tu predstavu pristane do kraja. Kad god detektuje skretanje, nagoveštaj kvara, čak i nedefinisanu strepnju, to je sigurno vodi do odbacivanja, bilo da je u pitanju partija, crkva ili, naprosto, provincija. Slučaj je hteo da se iz tog ciklusa izloguje u trenutku kada je na snazi hrišćansko licemerno dušebrižje i da je završi ni manje ni više kao svetica.

Stilski sveden, roman je više usredsređen na pažljivo građenu kompoziciju nego na jezičke figure. Česta je ironična upotreba mitsko/bajkovitih signala, počev od jabuke koju je kao devojčica Gabrijela predala Fredericku i nestala, pa sve do lokalne tragične anegdote o dvoje mladih, pripadnika različitih 'plemena', aktuelne baš u vreme Frederickovog boravka u selu. Dijalozi su gotovo dramski, bez ikakve narativne dopune, što onda usmerava svu pažnju na sadržaj razgovora Gabrijele i Fredericka. Ta ogoljenost je samo naštetila romanu, jer kad ovo dvoje razgovaraju o opštim neobjašnjivostima – ljubav, prošlost, čovek, žena – često samo razmenjuju frazirane mudrosti, neoriginalne odgovore na večita pitanja. Postoji u tekstu jedan podsmešljiv komentar na to, ali mislim da autorska samoironija ipak ne može da popravi stvar kao što bi to mogao dobar gest, oborena čaša, pogled ispod stola i ostale trivije koje popunjavaju značajne razgovore. 

Pošto nam podnaslov sugeriše da Gabrijela navješta novo doba, naravno da se moramo upitati kakvo je to novo vreme pred nama. Je li to ono koje drvenim krstom lupa na vrata, ucenjuje, plaši i propagira? Ili ono koje u palanačkom strahu strepi od fantomskog neprijatelja i napada se iz predostrožnosti, ponekad i uz izvinjenje? Ne, čini mi se da odgovor leži na rubu fabule, u pismu Gabrijelinog sina Alberta (homoseksualca) poslatom iz nekog drugog sveta gde čovek može, rasterećen borbe za identitet, staloženije braniti svoje izbore.

Jasna Dimitrijević

***

Jasna Dimitrijević (1979, Negotin), diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Radi kao lektorka,  a književnu kritiku objavljuje u Betonu.