KRITIKA 137: Antonija Novaković

Narodna biblioteka Srbije objavila je pre par godina zbornik tekstova pod nazivom Šta čini dobru knjigu u kojem mnoge mudre autorke i autori pokušavaju da odgovore na pitanje iz naslova. I zaista, kada imate pred sobom knjigu koju ste upravo pročitali, u ovom slučaju nov naslov autorke čiji rad delimično poznajete, postavljate pitanje da li je knjiga koju držite u rukama dobra ili ne. Ako jeste šta je čini takvom, ako, pak, nije, šta je to što joj nedostaje da bi zadovoljila vaš neizbežno subjektivan sud koji, činom objavljivanja, odnosno činjenicom da je dostupan većem broju vama nepoznatih čitalaca teži/uzima na sebe auru objektivnosti. Ukratko, pročitao sam zbirku pripovedaka Antonije Novaković Birali ste broj koji se ne koristi (Algoritam, 2011.), knjiga mi se nije posebno svidela, odnosno postoji određen broj nedostataka koji mi daju argumente da kažem da nije dovoljno dobra. Pokušaću da objasnim zbog čega tako mislim a, ono što verovatno nije u redu, ali od čega ne mogu da pobegnem, kontekst pod kojim ću ga iskazati će učiniti sve da se moje mišljenje prihvati za normativizujuće.

Birali ste broj... predstavlja zbirku pripovedaka, iako se neki tekstovi u njoj teško mogu nazvati pričama, ili da kažem to drugačije, postoji osnovana sumnja da ti tekstovi ne zadovoljavaju žanrovske kriterijume da bi ih nazvali pričama. To je prvi, a čini mi se i najvažniji problem sa knjigom. Ona je žanrovski neskladna i, iako su sklad i njegovo odsustvo prilično zastarela estetička kategorija koja postaje zanemarljiva već s pojavom romantizma, negde krajem osamnaestog veka, nekada zaista smeta kad vidite da je jedna građevina, jedan skup tekstova kojima se daje najmanji zajednički imenitelj, a to je u ovom slučaju žanrovska odrednica, neskladna, neujednačena, gotovo nemarna. Mali deo tekstova u knjizi predstavljaju priče izuzetno visokog kvaliteta na najboljem tragu Hemingveja, Karvera, Čehova, a dobar deo predstavljaju prozne crtice kojima često nedostaje jasna motivacija. Moglo bi se reći da se radi o posebnoj vrsti poezije u prozi ili o proznim crticama, o krokijima za neke veće strukture koje bi mogle da uslede jednog dana, kada se autorka odluči da ih realizuje, ali u tom slučaju to se jednostavno ne štampa. Ono što je zajedničko ovim kratkim proznim formama (isključujući priče kojima ću se kasnije vratiti) to je da im nedostaje jasan poetički profil, precizno poetičko određenje jer postoje slične knjige u istoriji književnosti koje funkcionišu kao remek-dela, ali iza sebe imaju jasan koncept – ovde pre svega mislim na Danila Harmsa ili na dobar deo Kafkine kratkoprozne zaostavštine. U slučaju Antonije Novaković čini se da je reč pre o jednom sakupljačkom maniru – postojao je određen broj raznorodnih tekstova od kojih je napravljen izbor ne vodeći mnogo računa o smislu i teleologiji celine. Zbog toga knjiga kao zbirka pripovedaka, zbirka proznih crtica, zbirka poezije u prozi (šta god od ovoga bilo najmanje pogrešno) pada. U njoj ne postoji jasan stav koji bi jasno definisao zbog čega ova knjiga postoji, šta je to što je njome moralo da bude rečeno na jedinstven način – jer samo ako knjiga ume to da vam kaže, onda se ona, po mom mišljenju, može nazvati dobrom.

Postoji, istina, određena tematska ujednačenost – tekstovi u knjizi se bave međuljudskim odnosima, daleko od velikih tema, naizgled su nezainteresovani za ono što bih u grubom uopštavanju nazvao političkim. Čak su i pejzaži na kojima se sitne, često nedovršene drame odigravaju prilično neutralno obojeni, povremeno podsećaju na američke motele i krčme kraj autoputeva, a povremeno se sve pomera izvan granice realnog, s onu stranu poznatog i prepoznatljivog sveta. S obzirom da u knjizi od 135 strana postoji četrdeset i tri različita naslova (priče? zapisa? crtice?), određena heterogenost ne može da začudi, ali mogao bih da izdvojim dve karakteristične grupe tekstova koje mi se čine značajnim. Pored pomenutih priča, tu su i veoma kratki tekstovi (da navedem naslove nekih od njih: 'Samoća', 'http://www.youtube.com/watch?v=elpAKTauZUw', 'Za neke', 'Timber', 'Bablje ljeto', 'Nedjelja'), neki od svega dvestotinjak reči, koje karakteriše stvaranje određenog paradoksa – bilo unutar narativne situacije, odnosno fikcionalnog sveta, bilo u jeziku. Najčešći slučaj je da se uz pomoć naglog prekida jednog narativnog toka, uspostavlja novi koji bi istovremeno trebalo da dovede i do promene u shvatanju i recepciji teksta. Međutim, neretko se desi da promena odnese ionako krhki kvalitet i da ostanemo bez ičega, zbunjeni nasilnim prekidom čiju motivaciju ne možemo da shvatimo. Ovo prikazivanje života kao paradoksa, kao nečega što je krajnje neizvesno i sklono naglim promenama i završecima, često je u istoriji književnosti bilo praćeno autentičnom kritikom autoritarnosti koja se ispoljavala ili sociopsihološka situacija u kojima su se autori/ke našli/e, ili kao sistem državne uprave i/ili vlasti u kojem su živeli/e. Ukoliko toga nema, odnosno ako ne možemo naslutiti da se iza ovakvog pisanja kriju ili odnos prema autoritarnosti, u ma kojem vidu se ona ispoljavala ili odnos prema tradiciji ovakvog pisanja, dakle neka vrsta omaža avangardi i modernizmu iz dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog stoleća, onda se čini da se radi o nemoći završetka, o teškoći sa zatvaranjem teksta (ono što je Barbara Herrnstein Smith nazvala poetic closure) koja se reflektuje nemotivisanim iskakanjem u drugu ravan kako jezika, tako i značenja. Drugim rečima kad ne zna šta će i kako će, autorka stvar okrene u neočekivano, a to najčešće deluje nametnuto i nemotivisano. Bez obzira što motivacija kao psihološki mehanizam u ovakvim pričama nije prisutna, ona deluje kao logika i koherencija narativnog toka koji se onda sasvim nasilno izneverava i to deluje slabo.

Pripovetke poput 'Ovo tu i ovo tu i ovo tu' ili 'Kormorani' ili 'Sanjke' pokazuju Antoniju Novaković u sasvim drugačijem svetlu. Pomenuo sam već tu čehovljevsko-hemingvejsku tradiciju na koju se naslanjao i Karver koji je kratku priču u svetu i posebno u bivšoj Jugoslaviji ponovo učinio veoma popularnom, a koja već duže vreme suvereno vlada regionalnim kratkopričaškim diskursom. Pripadnost ovoj vrsti diskursa se posebno naglašava scenografijom koja će podsetiti na Hemingvejeve Ubice ili na Wendersov Pariz, Teksas. Iako Antonija Novaković nije napravila iskorak iz ove poetike i ne donosi ništa radikalno novo, u ovim i još nekim pričama u knjizi postoji visok kvalitet naracije. One su zaista odlični primeri narativne ekonomije i ako nešto konstantno, kroz čitavu istoriju književnosti i umetnosti, izaziva divljenje, onda je to kako sa malo učiniti mnogo. Koristiti što manje reči, a reći sve što je potrebno da bi čitalac svojom imaginacijom na pravi način odradio/domaštao/dopisao onaj veći deo posla u kojem će se (da upotrebimo jednu od Frojdovih metafora) otkriti čitav ledeni breg, čiji se vrh pokazao u priči. Frojdova metafora nije iskorištena potpuno napamet jer se ovakav način pripovedanja može posmatrati i kao vid psihoanalize gde se čitalac postavlja u ulogu analitičara, a kroz priču su razbacani likovi i njihovi simptomi na osnovu kojih čitalac/analitičar sklapa koherentnu priču. Ova aktivna uloga koja se podaruje čitaocu ima dugu tradiciju od modernizma na ovamo, a označava suštinsko nepoverenje u koherenciju sveta i stvarnosti, odnosno daje prednost ličnom i otvorenom tumačenju. Drugim rečima, svaki čitalac će priču 'analizirati' na svoj, jedinstven i neponovljiv način, s tim da će se zbog jasnih ograničenja koje tekst stavlja pred nas, ipak znati da se radi o određenoj priči. Zadržavši se u tematskom krugu međuljudske intime, autorka će u ovim pričama progovoriti o otuđenosti, o samoći, nedostatku ljubavi, o čitavom onom korpusu koji muči savremene žene i muškarce koji pokušavaju da se pronađu i snađu u životu. Ove priče najčešće imaju otvoren kraj, u njima se narativna situacija namerno ostavlja nerazrešenom jer se zatvaranje i zaključivanje ostavlja čitaocu na volju, ali i kao simbol toga da ne postoje gotova rešenja, da je potraga ono što se uvek/već nastavlja. Zbog toga ova grupa tekstova predstavlja neuporedivo bolji deo knjige i prosto mi je žao što ili nije bilo dovoljno ovakvih priča da bi se samo od njih načinila knjiga ili se autorka odlučila da napravi kombinaciju tekstova i, čini mi se, pri tome načini grešku.

Dobru knjigu čini jasna namera, rekao bih čak i fizička potreba, da se nešto što je od životne važnosti za autora/ku saopšti čitaocima. Moj najveći problem sa Birali ste broj... jeste upravo to što ne osećam da je Antonija Novaković došla do toga da je nešto goni, tera, inspiriše (zovite to kako hoćete) da napiše ovu knjigu. Ona se u nekim pričama igrala, u nekima je šmirala, a u nekima je uspela da dotakne i prenese tu potrebu da se priča ispriča. Kod nje ne postoji nikakav problem sa jezičkim izrazom, ona njime suvereno vlada, ali joj, čini mi se, nedostaje uverljivosti i iskrenosti, onoga što bi se metaforički moglo nazvati zanosom, bez kojeg svakako nema dobre knjige.

Vladimir Arsenić
foto: plenty.r. (flickr)

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.