KRITIKA 133: Bora Ćosić

ORIGINALNA SEPIJA

Bora Ćosić (1932), jedan od najznačajnijih eks-jugoslovenskih pisaca, autor dela Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, Barokno oko, Dnevnik apatrida, objavio je kratak roman Kratko detinjstvo u Agramu (Durieux, 2011) - prisećanje na njegovih prvih pet godina života u Zagrebu, gradu kojem se često vraćao. Po Danilu Kišu autora određuju doživljaji u prvim godinama života. Stoga ne čudi ovaj Ćosićev osvrt na rano detinjstvo. Likovi, zgrade, istorijski događaji koji su većini savremenih čitalaca poznati sa starih, žućkasto-zelenkastih fotografija oživeli su u ovom delu, dobili svoje prave dimenzije, karaktere, boje, mirise... kao da postoje upravo danas i ovde. Ćosićev vremeplov je iskren, ogoljen, a putovanje na koje nas vodi bliže i autentičnije od zbrzanih, skoro robotizovanih života koje vodimo, trodimenzionalno i barokno raskošno.

U ŠIROKOM SVIJETU

Autor, hronološki nižući događaje iz svog detinjstva, nema tendenciju da stvori roman sa zapletom ili bilo kakvom konstantom radnje. Rane godine i rani jadi vezani za njih su previše kompleksni i ispreturani da bi se uniformisali i složili u potpuno logičnu i čvrstu romanesknu strukturu. No, baš takva, rasparčana iskustva omogućuju piscu da se, kao dete, igra s delovima sećanja težeći, usput, da ih poveže u jedinstvenu mada diskurzivnu priču o detinjstvu.

Sam podnaslov Ćosićevih prisećanja – 'Ljuske od jajeta 1932-1937' govori o tome da pokušava, kao i svi ostali smrtnici, shvatiti razlog zbog kojeg je došao na ovaj svet u Mrazovićevoj ulici “nazvanoj po nekom nepoznatom Hrvatu” ali i da, rekonstruišući dane u kojima se 'ispilio', prohodao i počeo da upoznaje svet, nekako sastavi deliće ljuske u kojoj je bio i sagleda sebe od samog početka. Ovaj poduhvat je zahtevan, štaviše skoro neostvariv. Iako se čovek ne može sećati svog rođenja, a retko i bilo čega u prve dve godine života, autor pokušava da rekonstruiše to vreme. Zato počinje od detetove fascinacije svetlom, odakle dolazi, kuda ide, kako se smenjuju dan i noć. Opčinjenost svetlošću je savršeno razumljiva – ona je prvo što čovek vidi kad dolazi na svet, jaka, zaslepljujuća, magična.

Ćosić se dobro seća i onog intenzivnog i retko ponovljivog osećaja bliskog blaženosti i kaže: "Pamtim svejedno onu mekotu koja me je dočekala a da li sam je zaslužio bilo čim, ne znam." Uljuljkanost deteta, okruženost ljubavlju, mekanim posteljama i igračkama, sve  je to neponovljiv osećaj koji čovek više nikad neće imati u životu. I upravo zbog toga, iako se čini da je Ćosićevo detinjstvo bilo veselije i mirnije od mnogih drugih, kroz celo delo provejava melanholija, tuga. Tako je svaki predmet koji se pojavi u romanu i fascinira dete istovremeno oslikan proznim sfumatom i na njemu se, pre nego što je opažen, već uhvatila patina, tj. postao je prošlost pre nego što je opažen. Seta i tuga se pojačavaju činjenicom da se roman odvija u Zagrebu koji je u knjizi opisan kao izrazito melanholičan, srednjoevropski grad. Zanimljivo je da ovakvi opisi dolaze iz pera čoveka u njegovim sedamdesetim, svesnog da ljudi, kao i deca, stalno traže nove doživljaje, nova lica, nove predmete koji bi ih fascinirali i učinili njihovo postojanje smislenijim. Nije slučajno da je rečenica Borisa Pasternaka: "Bilo je udobno i lepo, ali strašno tužno" moto knjige. Tuga o kojoj se govori nije vezana za zasićenost deteta jednom od milion igračaka u nizu već za činjenicu da se u detinjstvu svet postepeno otkriva ali nikad potpuno i da je onda, kad se čini da  poslednji deo samo što nije otkriven, detinjstvo prestaje kao što prestaje ta, po autoru, dragocena omamljenost i zamagljenost sveta oko sebe nakon neke odležane lakše dečije bolesti. Svet ponovo dobija svoj fokus i postaje snažan, grubih obrisa, agresivan. 

No, nije sve tako tužno u Ćosićevoj knjizi. Naivnost deteta je uvek zahvalan komički materijal. Tako Ćosić sa razigranom lakoćom opisuje neke od prvih žena koje je video i koje su, gotovo sve, imale nausnice. U dečijoj uobrazilji se to pretvorilo u pravilo – žene moraju da imaju brkove! Lep je i opis važnih društvenih događaja koji čine da se odrasli ponašaju gore od dece. Smešan je i vatrogasni bal na kojem učestvuju ugledni građani i u ovoj slici ima nešto od diskretnog, suptilnog humora iz Gori, gori mila gospođice Miloša Formana. Igra rečima je naročito zahvalna kad dete, iz svoje prespektive, sagledava bezuspešne pokušaje odraslih da mu približe svoj svet. Tako opisujući vežbe sportskog sokolskog društva, gomile znojavih, do pojasa golih muškaraca otac objašnjava: "Ovo su sokoli. To su izumeli u Češkoj". Daleki svet je prikazan, nimalo slučajno, kao niz plakata u turističkoj agenciji koji prikazuju udaljene plaže koje dečakova porodica neće posetiti.  Jedini razlog zbog kojeg sa majkom posećuje turističke agencije je, čini se, da majka okrepi svoju maštu.

U DEČIJOJ REPUBLICI

Zanimljiva je Ćosićeva konstatacija o tome kad dete zapravo postaje svesno sebe kao posebnog bića, izolovanog u svom malom svetu, kao da je neka mala karelofinska grupa usred severne divljine. Do proglašavanja nezavisnosti 'dečije republike' dolazi u odsustvu odraslih, dok je otac na poslu ili majka u kupovini. Tada stan postaje teritorija nove republike koja traje do povratka roditelja. Baš taj mali prikaz dečijih razmišljanja govori o tome da čovek, ma koliko je upućen na druge ili, neosporno, od malih nogu zavisi od drugih, u jednom delu svoje ličnosti ima neopisivu težnju da bude poseban, slobodan, nesputan a stan predstavlja ništa drugo do minijaturnu kopiju sveta koji treba istražiti.

U romanu ima i događaja koji detetu nisu bili u to vreme jasni ali ih je docnije potpuno sagledao: finansijske kalkulacije imućnijih građana, otimanje za ples na balovima, atentat na kralja Aleksandra Karađorđevića u Marseju, susret sa vojskom, smrću i crkvom. Poslednja dva događaja su naročito zanimljiva - smrt po svojoj iznenadnosti i mirnom tonu kojim se docnije o tome govorilo, a dolazak u crkvu po svojoj ekspresivnosti. Samoubistvo nesrećno zaljubljenog redova iz Virovitice za mnoge predstavlja samo pucanj iz pravca kasarne koji ne povezuju s nečim značajnim. Nasuprot ovoj 'nevažnoj' priči je storija o uglednim Zagrepčanima koji su klečali pred kraljevim kovčegom. U očima mnogih, tragedija je ono što se dešava uglednim, poznatim ljudima dok se često prelazi preko nesreće 'običnih' ljudi. Odlazak u crkvu deluje u Ćosićevim očima kao neprijatno iskustvo. Snažan miris tamjana, ozbiljnost pastve i pravoslavni sveštenici sa dugačkim bradama ga plaše, kao i rituali vezani za krštenja koje ne razume a, iskreno rečeno, ni mnogim odraslim ljudima nije najjasnije. Smrt i odlazak u crkvu imaju jednu zajedničku osobinu – ispunjavaju život dečaka na prvi pogled iracionalnom nelagodnošću i negodovanjem. Ovo instinktivno reagovanje nije ništa drugo do realan strah ljudi, koji se smatra racionalnim i poželjnim, od vlasti, armije, crkve, smrti. Dečija republika će s vremenom postepeno iščezavati kao što nestaju i sećanja vezana za detinjstvo.

IN THE NUTSHELL
    
Ćosićevo delo je osobeno u detaljnosti, preciznosti u opisivanju ljudi i događaja. Ono u čemu autor uspeva, a danas je takvih malo, je da nam u jednoj rečenici stvori sliku, bez da se već u sledećoj ponovi ili bavi zaludnim poentiranjem te odmah prelazi na sledeću. Na taj način mi gladnim, dečijim očima pozajmljenim od pisca uspevamo da sagledamo negdašnji svet. Naravno, u tim slikama ima i svojevrsne dokumentarne građe, prikaza predratnog Zagreba, ali je to u drugom planu i može se više posmatrati kao deo kolorita.

Iako se dokumentarnosti, koja ide od nekih bizarnih izuma kao što je mašinica za kopčanje do imena odavno zatvorenih firmi, ne može ništa prigovoriti, ono što najviše privlači pažnju je, pored lepih i slikovitih opisa, vizura. Autor uspeva da izbegne sve one jevtine podmetačine na koje pristaju toliki dečiji pisci kad pišu o svom detinjstvu – preterano sentimentalisanje, narcizam, imitiranje dečijeg govora koji valjda treba da nasmeje publiku. Ćosić sagledava sebe kao dete i objašnjava svoje postupke i doživljaje kao neko ko sa nekim dečakom koji je rođen u Zagrebu nema nikakve veze.

Ukratko, Kratko detinjstvo u Agramu jeste roman o ranom detinjstvu ali nije dečiji roman što, naravno, ne znači da ga ne mogu čitati deca. Ovo je roman za sve izuzev onih koji su zaboravili da su jednom bili deca.

Aleksandar Novaković
foto: p medved (flickr)

***

Aleksandar Novaković rođen je 1975. godine u Beogradu. Piše romane,drame, aforizme, pesme i kratke priče. Diplomirani je istoričar i dramaturg. Magistar nauka o dramskim umetnostima iz oblasti studije pozorišta. Autor je četiri drame odigrane na scenama pozorišta u Srbiji i Crnoj Gori, četiri romana, dve zbirke aforizama, dve istorijske studije kao i desetak različitih dramskih i dokumentarnih formi emitovanih na Drugom i Trećem programu Radio-Beograda.