KRITIKA 121: Ermis Lafazanovski

HRAPEŠKO ILI O PROKLETSTVU

Čitanje nije odvojeno od ostalih iskustava koja stičemo tokom života. Naše postvarivanje sveta kojeg je stvorio/la autor/ka u narativu ide paralelno sa postvarivanjem sveta oko sebe. Pored toga već stečene vrednosti i predrasude umnogome će uticati na sud koji ćemo doneti o nekom delu. Fenomenološki pristup književnosti pada upravo na ovom ispitu, ali je svakako potreba za očišćenjem i izdizanjem iz gorkog taloga sopstvenog iskustva dobra osnova da se neko književno delo sagleda i oceni.

Sticaj okolnosti je takav da je novija makedonska književnost umnogome nepoznata na terenima na kojima se govore bhsc jezici iz prostog razloga što je njoj potreban prevod, a kvalitetan prevod prosto-naprosto košta. Takođe, dobri prevodioci su sve ređi i ređi. Ipak, stvari polako, najpre zahvaljujući nekim instancama izvan moći balkanskih kulturnih politika poput Tradukija, počinju da se razvijaju u dobrom pravcu i postepeno se dolazi do knjiga i naslova iz veoma bliske kulture u kojoj se stvara na veoma bliskom jeziku, a koja je, da se ne zaboravi, onomad bila i deo zajedničke, velike i raznolike kulturne scene.

Kada se, dakle, pred čitaocem nađe roman Ermisa Lafazanovskog Hrapeško (EPH Liber, 2010), on tada mora prizvati u pamet sve što zna ili misli da zna o makedonskoj književnosti, a onda verovatno shvati da previše svakako ne zna. Srećom tu je pregledan pogovor, nepotpisan doduše, ali svejedno izdašan u podacima. Naposletku, tu je i beleška o autoru iz koje saznajemo nešto što je veoma značajno za sam roman, a to je činjenica da je Lafazanovski antropolog i folklorista. Iako se prema redosledu pogovor čita nakon teksta romana, moj vam je savet da ipak malkice zavirite u njega jer će vam stvari biti za nijansu jasnije, nadam se.

Hrapeško je narativ koji za svoje literarne uzore nedvosmisleno uzima narodnu pripovetku i njen prosvetiteljski upgrade, volterovski filozofski roman tipa Kandida. To je jasno već na prvi pogled. Sam narativ će se razvijati slično folklornoj pripoveci. U njemu će biti bitnije ono što se dešava, a likovi u stvari predstavljaju maske, odnosno ne poseduju nikakvu psihološku dubinu, niti uverljivost. Hrapeško luta svetom stičući znanja i iskustva i naposletku umire ispaljujući tešku artiljeriju simboličkih optužbi na nečiji račun: "Prokleti bili, prokleti bili...". Već samo njegovo ime, kao i ime ostalih junaka, sasvim slično modelu kojim se Lafazanovski rukovodio, nosi određenu značenjsku težinu. Njegova, pak, lutanja na Zapad u Švajcarsku i Bavarsku i na Istok sve do Teherana, kao i u narativ inkorporirana kvazifilozofska predavanja više podsećaju na Voltera.

Takođe, u romanu je vidljivo odsustvo bilo kakve zapletske strukture. Peripetija ne postoji. Narativ se kreće mahom linearno i hronološki, prateći prosto događaje iz života glavnog junaka. Ono što je kristalno jasno, jeste da je autor posegao za određenim istorijskim narativnim strukturama zato što je njima hteo nešto da postigne/saopšti. Jedini problem je u tome što ne razumem tačno šta. Poput klasičnih primera hagiografske literature, Hrapeško bi trebalo da na kraju doživi nekakvo oboženje, odnosno čitalac bi morao da njegov život razume na metaforičan način, ali za to je potreban određen kontekst koji Lafazanovski čitaocima uskraćuje.

Jasno je iz pomenutog pogovora da je Hrapeška moguće tumačiti klasičnim strukturalističkim metodom, ali svođenjem na model, teško da ćemo doći do bilo kakvog smislenog odgovora na, čini mi se, ključno pitanje. Isticanje nekolikih scena u kojima se pokazuje porodična bliskost između Hrapeška i Bridana, njegovog sina, takođe se ne čini dovoljno uverljivo iz prostog razloga što ne postoji ništa što bi opravdalo bilo kakvo psihologiziranje u ovoj knjizi jer likovi naprosto nemaju dubinu. Pored toga, već pomenuta poslednja scena iz epiloga romana i teške optužbe, ne odnose se ni na koga posebno, a ni ne nagoveštavaju da bi se mogle odnositi na nekog od likova. Naposletku, Hrapeško je, kojeg krasi određena fizička nadmoć u odnosu na ostale likove (ima veoma razvijen grudni koš), poput Kandida, prilično trpeljiv čovek i povrh toga što ga neki od likova ne vole, on ni sa kim nije u sukobu. Iz svega što sam do sada rekao, jasno je da je potrebno Hrapeška čitati u simboličkom ključu, u kojem je onda dozvoljeno autoru učitavati i ono što on nije mislio da je moguće, posebno što ovako koncipiran narativ ostavlja, čini se, beskrajne mogućnosti za to.

Pišući Kandida, Volter je imao jasnu predstavu u glavi šta želi da postigne tom knjigom. On je želeo da na satiričan način kritikuje Lajbnicovu filozofiju i da izvrgne ruglu određeno shvatanje sveta. Pozivajući se na ovakvu vrstu literature i koristeći određene humorne elemente u Hrapešku, kao i činjenicom da je roman smestio u sredinu devetnaestog veka, Lafazanovski želi nešto da stavi pod lupu. Ne poznajući dovoljno makedonske književne, istorijske i društvene prilike, moram da se okrenem onome što znam, odnosno onome što mislim da znam, i da na taj način, uz pomoć naznaka, znakova i simbola u tekstu, pokušam da protumačim narativ za čijim ključem tragam.

Prva verovatnoća na koju ukazuje i Saša Ćirić u svom kratkom evociranju Hrapeška jeste na neki način istovremen obračun sa egzilom i domovinom, sa gastarbajtovanjem u belom svetu i besposličarenjem i čekanjem na smrt kod kuće. Ni jedan od ova dva modela nije dovoljno dobar, nijedan ne zadovoljava do kraja. Pokušaj pomirenja ove dve suprotstavljene životne mogućnosti, kada Hrapeško zida peć za pravljanje stakla u dvorištu svoje kuće, unapred je osuđen na propast, što se vidi po reakcijama zainteresovanih komšijskih glava. Moguće je u ovom svetlu čitati roman i onda bismo došli do jedne od omiljenih glosa samozvanih umetnika o teškoj sudbini pravih majstora. Dešava se naime da je Hrapeško jedan od najboljih majstora/duvača stakla i na Zapadu i na Istoku, ali ne može nigde da se skrasi: kada mu je omogućen nesmetan rad, onda mu nedostaje domovina, a kada je u domovini, nema neophodne uslove za stvaranje. Kletva kojom se završava roman, morala bi, stoga, biti upućena onima koji mu nisu dozvolili pravu umetničku sreću u životu.

Druga mogućnost, meni lično bliža i draža, posebno u svetlu onoga što se trenutno čini glavnom gradu Makedonije, jeste jedna vrsta komentara makedonskih društvenih prilika. Ovo je posebno verovatno kada se uzme u obzir floskula o Balkanu kao razmeđi puteva, kao ničijoj zemlji između Zapada i Istoka i razmatra se u svetlu imagoloških i ksenoloških studija koje su danas izuzetno popularne. Hrapeško prvo odlazi na Zapad gde ga posmatraju kao cirkusku atrakciju i neprestano sumnjaju u njegovu ispravnost, bez obzira na fantastične uspehe u zanatu kojim se bavi. Ipak, čežnja i čuvena t'ga za jug, onaj osećaj da nigde nije dobro kao kod kuće, teraju ga da se vrati. Posle povratka kreće njegovo putovanje na Istok, gde je pak dočekan sa velikim počastima i gde se njegov duel sa drugim majstorom, duvačem stakla, završava nerešeno, i nakon okršaja, Šaćir i Hrapeško postaju prijatelji. Nakon povratka kući i činjenice da mu je kuća opljačkana, njemu nema druge nego da uzme sina Bridana pod ruku i ponovo se uputi na Zapad.

Ne treba izgubiti iz vida da Hrapeško nije lik, on je pre tip, što će reći da on ne predstavlja sebe, nego nešto drugo. To drugo bi moglo, a čini mi se i trebalo, da bude tipična makedonska sudbina. Ni na Zapadu ni na Istoku – na Zapadu shvaćena kao mesto ubi leonis, mesto gde žive lavovi, kao kraj poznatog sveta, a na Istoku shvaćena i prihvaćena, ali Istok nije mesto na kojem ona želi da bude. Zapad je poput Mandaline, okrutna ljubavnica koja će samo da iskoristi Hrapeška, a Istok je prijateljski nastrojen, ali i nasilan jer ne treba zaboraviti strah Hrapeškovih sugrađana u trenucima kada Šaćirovi izaslanici dolaze po Hrapeška – kao kada banda revolveraša ujahuje u grad, nikog na ulicama nema. Prokletstvo nepripadanja ni jednom ni drugom, odnosno pozicija u kojoj se nevoljno pripada Istoku, a čezne za Zapadom, tako je tipična za sve balkanske krčme u kojima bi da toče viski i francuska vina, ali i dalje janjce i prasce nabijaju na ražanj. Upravo ovaj momenat prizvao mi je u svest i nedavne fotografije iz Skoplja koje je snimila prijateljica i na kojima se vidi ta nasilna ambicija prekrajanja istorije i sticanja novog identiteta kroz potpuno arhitektonsko redefinisanje centra grada. Možda je krik umirućeg Hrapeška, koji se u trenutku smrti vraća svom izvornom vinogradarskom zanatu, upućen upravo ovim nekontrolisanim željama, toj identitetskoj muci koja verovatno nikada neće biti rešena.

Hrapeško je atipičan roman i verovatno bi zbog toga trebalo da zavredi pažnju. Međutim, nedostatak prilika za empatiju koji nije vezan za činjenicu da se radi o makedonskom piscu ili da je reč o tipovima, a ne o ličnostima, čini ga prilično bledim i zanemarljivim. Čini mi se da način na koji je oneobičen tekst, ne uspeva da zainteresuje savremenog čitaoca, bez obzira na činjenicu što roman problematizuje ono što nam je svima blisko, a što nazivam o eksjugoslovenski identitet.

Vladimir Arsenić 
foto: ashwin kumar (flickr)

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.