Za boravak u klubu Booksa potrebna je Covid potvrda. / Covid Certificate is mandatory in Booksa.
Close
Page arrow

'Best of' jednog razdoblja

Large luca koziva va%c5%beno je imati hobi

S naslovnice knjige 'Važno je imati hobi' Luce Kozine.

Naslov knjige: Važno je imati hobi Autor knjige: Luca Kozina Izdavač: Jesenski i Turk Godina izdanja: 2021
Utorak
14.12.2021.

Deluje prosto, tekstu je kraj kada nemaš više šta da kažeš, ali verovali ili ne, uvek se ima šta reći, ako se želi ili, na suprotnoj krajnosti, ako, sledimo Vitgenštajna, o onome o čemu ne znamo ništa najbolje je ćutati. Između ova dva pola postoji tekst: počet, razrađen pa završen. Nekad posle dve tri rečenice, nekad posle dvesta-trista rečenica, a nekad posle dvadeset hiljada. Mene iskreno zanimaju ovi koji se završe brzo i traju kratko. Kako se autor/ka odlučuje na njih? Da li oni spadaju u prozu ili u poeziju?

Hibridnost je nekad smatrana svetogrđem (klasicizam) pa vrlinom u romantizmu čije odjeke živimo i danas. Zatim je u avangardi dobila poseban status, setimo se samo Danila Harmsa, na primer. Ipak, dvadeset prvi vek doneo je ogromne pogone za književnu reciklažu, igramo se otpacima onoga što je već rečeno, pokušavamo da stvorimo novu osećajnost, ubeđujemo računare da su pismeni, istražujemo granice neurolingvistike i primenjujemo ih na literaturu, sve već viđeno, sve već pročitano, a opet se neko oseća slobodnim, ima tu preko potrebnu autorsku drskost da stvari sažme u rečenicu-dve, da pokuša da nam otvori vrata percepcije kroz ponor u kojem se završava tekst. Pitam se šta je potrebno da bi se, nakon svih iskustava, poverovalo u to. Da li čitalačka mašta ili pravilan i intuitivan raspored tekstualnih motiva, lajtmotiva, tragova i naznaka? Mikroproze često (ne)uspevaju da daju adekvatan odgovor na ovo pitanje. 

Autorka mlađe generacije hrvatske i regionalne književnosti Luca Kozina objavila je svoju prvu proznu knjigu intrigantnog naslova Važno je imati hobi, za koju je dobila nagradu Prozak za 2019. godinu. Naslov ne uliva previše poverenja jer aludira da autorka piše iz hobija, da nije profesionalna spisateljica. Ipak zapitajmo se skupa da li postoje danas profesionalni pisci? Ne baš. Postoje neki profesionalci u polju književnosti, ali i njih je sve manje. Dakle, čak i ako se bavljenje literaturom posmatra kao hobi, to je sasvim u redu, dapače. Mit koji se perpetuira, kojem svi volimo da ugađamo, naročito mi, kritičarke i kritičari, iznikao je u kapitalizmu i zove se profesionalizacija. Dobar si u svome poslu ako i samo ako se njime jedino baviš, po mogućstvu čitav dan, od jutra do večeri, i/ili ako od njega živiš. Ipak, isti taj kapitalizam koji je ukinuo ideju renesansnih ljudi raskošnog talenta poput Leonarda ili Mikelanđela, onemogućio je piscima da od svog profesionalnog rada žive. Honorari su užasno niski i neredovni, stipendije takođe, profesija ne postoji, pa kako onda se bilo ko odluči da bude profesionalni pisac. Složićemo se, dakle, pisanje može da bude hobi. 

Ako površno prelistamo knjigu, videćemo da se u njoj mahom nalaze kraći tekstovi, ne duži od stranice, ali da ima i onih koji dosežu pet-šest strana. Reklo bi se da se radi o zbirci priča koje bismo mogli da nazovemo short stories po američkoj nomenklaturi za one duže, dok bi za one kraće važio naziv flash fiction ili mikroproze. Tematski gledano priče se kreću od pitanja identiteta i smisla, do onih koje variraju temu pisanja, popularno nazvane i metafikcijom. U tekstovima ima dosta fantastike ili makar čudnih spojeva koji proizvode efekte začudnosti, tako da se može reći da se oslanjaju na već pomenutog Harmsa i/ili Kafku, na kojeg jedna priča direktno i referira.

Ako bismo tražili nekakav sadržinski ili formalni zajednički imenitelj za ove tekstove, možda bismo mogli da ga nađemo upravo u pobrojanim elementima (fantastika i neoavangarda), ali sadržinski tekstovi su isuviše raznorodni kako bismo tvrdili da se radi o danas veoma popularnoj formi čvrste pripovedne zbirke ili epizodnog romana. Rečju, tekstovi skupljeni u ovoj zbirci deluju kao best of jednog razdoblja u razvoju mlade spisateljice (rođena je 1990. godine), što jeste jedan od modela sakupljanja tekstova. Reklo bi se da su priče tematski skupljene u grupe od po nekoliko koje se bave jednom i/ili sličnom temom. Tako su na primer grupisane priče koje se bave pitanjem religije i religioznosti u najširem smislu reči. Ili one koje se bave ljubavnim odnosima. Ipak, ne bi se moglo zaključiti da je grupisanje priča bila autorkina intencija, pre se čini da je to obavila urednička instanca. U ovom slučaju, kao i u većini kad je reč o mladim autorkama i autorima, radi se o Kruni Lokotaru čiji je angažman u promociji novih imena na hrvatskoj, ali i postjugoslovenskoj sceni nemerljiv. 

Normalno je da će u mnoštvu od četrdeset devet priča koje čine zbirku neka da se svidi manje, a neka više. Među najuspelijima su one koje se približavaju poetskom izrazu, koje nisu nužno narativne, već bi se pre reklo da otvaraju prostor za razmišljanje i nova tumačenja uz pomoć jedne ili više uspešnih slika. Možda je to stoga što je Luca Kozina u literaturu ušla najpre kao pesnikinja, ali svakako da je tekst po imenu "Košulje" verovatno najupečatljiviji u zbirci. Ovo naravno ne znači da ona ne ume da ispriča priču, odnosno da se koristi tehnikom kauzalno-hronološke naracije. Možda bi najbolji primer za to mogla da bude vrlo angažovana priča "Žena od čelika" u kojoj se nedvosmisleno govori o porodičnom nasilju.  

Pesme u prozi kojima najviše naliče ultra kratke priče Luce Kozine ponovo polako osvajaju čitalačku, ali i autorsku pažnju. Nedavna Knjiga praznika Marka Pogačara samo je jedan od dokaza da je ovaj hibridni rod prisutan i omiljen. U ovoj formi Luca Kozina predstavlja pol suprotstavljen Pogačaru. Dok je on više lirski, ona je više prozna, narativna. Kod nje je logika teksta i dalje, da iskoristimo staru podelu Romana Jakobsona, metonimijska, stvari se kreću određenim smerom dok se slika ne zaokruži, a onda se u poslednjoj rečenici napravi metaforičan obrt, nekad po analogiji, a nekad po kontrastu. U pomenutoj priči "Košulje" (zovimo ih tako jer se radi o zbirci priča) govornica u pesmi je izašla u šetnju nakon svađe s partnerom/kom. Ona primećuje pojedine stvari na ulici koje je teraju na preispitivanje sopstvenih emocija i odnosa. Ipak, najupečatljivije na nju deluje spajanje košulja koje se suše na vetru i razdvajanje njihovih sjena. Ono govori metaforično o odnosu govornice prema partneru/ki s kojim/kojom se posvađala. Veoma upečatljiva i uspela poetsko-pojmovna slika koja i govornicu u pesmi, ali i čitaoce tera na razmišljanje i nove uvide. 

"Žena od čelika" je priča gradacijske strukture s fantastičnim elementima koji zapravo proističu iz hiperbole. I to je jedan od omiljenih postupaka autorke – da na osnovu preuveličavanja dobija fantastične, a često i fantazmagorijske scene u svojim pričama. Ovaj postupak nije neuobičajen posebno za ultra kratke priče s obzirom na to da je potrebno tekst ostaviti otvorenim. U susretu s fantastičnim i/ili fantazmagorijskim čitalac mora da se zapita o njihovoj prirodi. Naravno da taj proces teče veoma brzo i najčešće ga nismo ni svesni. Međutim, upravo taj neočekivani iskorak iz realističkog manira (na način na koji je Kafka to maestralno radio) tera nas da se zapitamo ne samo o tome zašto prelazimo u fantastični kod, nego da preispitamo i onaj uslovno rečeno realistički. Tako da kad muškarac konačno povredi ruku udarajući "ženu od čelika", onu koja je do te mere osnažena u sebi da joj više nikakve batine ne mogu da naude, mi se zapravo ponovo suočavamo ne samo s idejom njenog osnaživanja, već i s pitanjem zašto i kako se to dešava, odnosno kakav je to svet u kojem je moguće premlatiti ženu nekažnjivo. Naizgled jednostavna, ova priča postavlja prava pitanja upravo u trenutku kada izađe iz modela zasnovanog na našem svetu. 

Zbirka Luce Kozine nije bez mana. Najmanje su uspele priče u kojima se direktno referira na druga književna dela. One i ne deluju kao priče nego kao razvijene dosetke. Priroda mikroproza često i jeste takva, zasnovana na "saradnji" spisateljice i čitatelja. Naime, teksta je premalo da bi se svet i priča u potpunosti konstruisali, stoga se od čitalaca očekuje povišen angažman. Nekad za njega postoji opravdanje, kao i dovoljno materijala, a nekad baš i ne. Drugim rečima, u neke dosetke je dobro investirati, a neke to i ne zaslužuju. Mogu da pretpostavim da je sve ovo posledica neiskustva autorice i njenog "pakovanja" zbirke u kojoj su se našle priče iz različitih perioda njenog stvaranja koje prosto kvalitetom ne odgovaraju onima koje su nastale skorije. Zato je zbirka prilično neujednačena. 

Luca Kozina je očigledno autorka koja ima šta da kaže i ume to da učini. Neke stvari u ovoj zbirci je bilo moguće i mnogo bolje uraditi, ali njih možemo da ostavimo po strani. Vrlo je indikativno da se odlučila da nakon poezije i kritike kojima se već duže bavi, zakorači i u pripovedačke vode, možda stidljivo kroz mikroprozu, ali tu su i priče koje potvrđuju njen nesumnjiv pripovedački glas. Pred njom je svakako mnogo vremena i ispisanih stranica. Najbolje tek dolazi. 

Možda će vas zanimati
Video
Homepage luca kozina 19.08.2021.

Razgovor o zbirci priča 'Važno je imati hobi' Luce Kozine

Na Festivalu Prvi prozak na vrh jezika predstavljena je zbirka priča 'Važno je imati hobi' Luce Kozine, spisateljice i Booksine kritičarke.

Intervju
Homepage novo luca kozina 05.07.2021.

'Ako autori sebe shvaćaju preozbiljno, gube se gušt i zaigranost, ključni za odličnu priču.'

Razgovarali smo s Lucom Kozina, dobitnicom nagrade Prozak 2019.

Piše: Ivana Dražić

Podcast
Homepage podcast2 11.05.2020.

Booksin podcast: Luca Kozina i Marija Skočibušić

Booksa ima podcast! #1

Piše: Ivana Dražić

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu