KRITIKA 96: Nada Gašić

PUSTOŠ NAD VODAMA

U književnosti se o svemu može pisati. Ovo je sasvim tačna tvrdnja samo što većina autora, osim onih koji su na sebe već preuzeli stigmu prezira javnosti, izbegava da se dotakne tema koje se nalaze na tromeđi patetike, užasa i dobrog ukusa. Utoliko svaki autor koji uspe da se iz takve situacije izvuče na ubedljiv i književno validan način zaslužuje svaku pohvalu. S druge strane, na ovim jugoistočnim prostorima Evrope nagledali smo se svakakvih zlodela i krvoprolića da smo već oguglali i pitanje smrti književnog lika ne bi trebalo da nas postavi pred est/etičku dilemu. Ili ipak?

Da ne okolišim više. U pitanju je novi roman Nade Gašić Voda, paučina (Algoritam, 2010.). Verujem da će se naći onih kojima će se knjiga gaditi jer je zadrla u tabu temu koja se nalazi izvan uobičajenih estetičkih kategorija. Ni veliki pisci u istoriji književnosti često nisu uspevali da se izbore sa tim stvarima bez posledica, a kamoli će jedna hrvatska spisateljica. Pretpostavljam da će argument za ovakve tvrdnje biti Dostojevski ili Dr Faustus Tomasa Mana, posebno stoga što se Gašićeva u velikoj meri oslanja na hrišćansku tradiciju. Međutim, moje mišljenje, koje ću ovde pokušati da branim, jeste da se radi o vrhunskom romanu, teškom i mučnom doduše, koji uspeva da se izvuče iz pat pozicije u koji ga gura izabrani siže.

Polifoni mozaik

Kao i u svom prošlom ostvarenju Mirna ulica, drvored, autorka je pošla od krimi zapleta – na početku beše ubistvo, da parafraziram Jevanđelje po Jovanu da bismo ostali unutar miljea u koji smo uvučeni. Ubistvo je imalo svedoka, dečaka Davida. Međutim, njega jedan od saučesnika, čistač koji pomaže ubici da se reši tela, prepoznaje i uspeva da ga natera pod tramvaj. Dečak pada u komu i zatim se stvari odvijaju ubrzano da bi kulminirale u jednom danse macabre-u koji vam iz razloga pristojnosti i obzira prema autorki neću otkriti. Ovo bi u najkraćim i najgrubljim crtama bio siže romana Voda, paučina.

Ovaj krimi zaplet se u romanu obogaćuje intertekstualnošću koja podrazumeva između ostalog Foknerovu Buku i bes, bajke, hrišćanske tekstove i Bibliju, Dostojevskog, ali i direktnu aluziju na poznatu sliku Ivana Ajvazovskog Deveti talas. Tek kad se roman opiše kao kombinovan, hibridan ili, bahtinovski rečeno, polifon tekst, može se steći uvid o čemu se zapravo radi, jer nije, naravno, Nadi Gašić bilo bitno da opiše ubistvo jedne high-class prostitutke, već da progovori o dekadenciji i degradaciji društva u kojem živimo, o jadu istorijskog trenutka i o položaju ljudi u tranziciji, što se u ovdašnjim, balkanskim uslovima izjednačilo sa prvobitnom akumulacijom kapitala, koja podrazumeva igru prljavu kao mulj koji ostaje posle povodnja.

Pored ovoga, ono što roman Voda, paučina izdvaja i ističe kao uspešno književno delo jeste njegova mozaična struktura. Naracija se odvija scenično i prati nekoliko paralelenih radnji koje su međusobno povezane likovima. Naime, David služi kao centar iz kojeg se, po sistemu stabla, priča dalje grana kroz osobe koje su mu bliže ili dalje. Ovakva metonimijska će, naposletku, sačiniti jednu metaforičku strukturu, koja predstavlja mnogo više od konkretnog slučaja ubistva profesorice španskog iz Trešnjevačke gimanzije.

Patnja kao probni kamen smisla

Po logici stvari, dakle, David kao centralna figura, kao stablo, ima roditelje, Katarinu i Borisa, koji su razvedeni. Boris ima suprugu, a Katarina ima dve sestre: Irmu, takođe high class prostitutku i profesoricu nacrtne geometrije u istoj školskoj ustanovi u kojoj je radila i ubijena i Itu. Ita ima zaručnika. One žive na Trešnjevci, a u komšiluku živi i kuma Cilika i njena porodica koja se stara o Dečecu Damiru, osobi ometenoj u razvoju, odnosno 'idiotu' (ovaj politički nekorektan termin koristim samo zbog pregnatne reminiscencije na Buku i bes, odnosno na čuvene stihove iz Magbeta ...[Life] is a tale told by an idiot full of sound and fury, signifying nothing...), čitav slučaj ubistva istražuje policija, odnosno inspektori Vidošić i Kasumić i tako dalje, grananje može ići unedogled. Gašićeva se zaustavlja, kao i prethodnom romanu, na onom što bi moglo nazvati atmosfera u gradu gledana iz perspektive komunikacije u javnom prevozu, a koja odražava specifičan Zeitgeist. Pored ovakvog rasporeda likova, autorka se odlučila da roman omeđi i vremenski, te ga je smestila u devet dana od dvadeset petog oktobra do drugog novembra. Ovih devet talasa i devet kamenova, kako se poglavlja u romanu nazivaju, uključuju u sebe i veliki praznik Svih svetih, ali i Itinu svadbu. Vešto koristeći gradaciju, autorka je uspela da izvanrednim temporalnim razmeštajem napravi dinamičan narativ u koji se suprotnostima i kontrastima pojačavaju unutrašnje napetosti i to sve zajedno uspeva da ovo obimno štivo pretvori u pravo čitalačko uživanje.

Čitalac se stalno nalazi u stanju vere da će se sve na kraju završiti kako treba, a onda se događa fijasko na Itinoj svadbi. Groteskno bunjuelovsko slikanje detalja koji podrazumevaju cepanje venčanice, mladoženjino napijanje i onesvešćivanje, rušenje torte u stvari predstavlja uvod u tragičan kraj u kojem će se broj ubistava povećati, a sve nade da se stvari mogu popraviti doživeti onu sudbinu koja očekuje krstoliki splav na slici Ajvazovskog. Međutim, do tada, vera u nekakvu pravdu, u kosmičko izravnanje računa, u, ako hoćete Deus ex machina, podgreva se iz dva izvora, dve kontrastirajuće i na simboličkoj ravni izuzetno važne paralelne priče: bajkama i monologom koji David izgovara dok leži u komi i pričom o Dečecu Damiru i njegovom susretu sa Majkom Božjom. Iako bajke koje se pojavljuju u romanu ne potiču iz nekog od klasičnih izvora već su od iste autorke kao i ostatak teksta, treba istaći da je njihova funkcija u romanu da stvore iluziju pravednog sveta u kome se manihejski jasno zna ko je ko. Ipak, one ne podrazumevaju klasičan happy end, već se završavaju metamorfozom koja nije nužno pozitivno konotirana da se ne bi stvorio prejak kontrast, odnosno da očekivanja ne bi preterano porasla i prerasla iz patetike u zaglušujući užas. Možda je od bajki još značajnija pojava Majke Božje. Ona se javlja čoveku ograničenih mentalnih sposobnosti, trešnjevačkom Bendžiju koji se u unutrašnjem dijalogu sa Gospom pokazuje kao izuzetno razuman. Problem koji on pred nju postavlja ponavlja jednu od glavnih teza Ivana Karamazova – a ona se svodi na sledeće: ako boga ima zašto dopušta da deca pate, odnosno zašto David pati.

Drama sveta u kome Bog više ne stanuje

Svet po Nadi Gašić jeste obezboženo mesto. U njemu se dogodilo ono što se događa i u bajkama koje čitaju Davidu, odnosno koje gospa govori Damiru – bog je doživeo metamorfozu. On je zamenjen i sada se pojavljuje kao obožavanje zdravog života (Borisova druga supruga, fanatični vegan), obožavanje moći (što je fascinacija Kasumićevog prijatelja, čistača), obožavanje praznih rituala (obeležavanje Dana mrtvih). U svakom slučaju, svet u kojem živimo je mesto u kojem caruju, kako kaže jedna pesma Električnog orgazma seks, droga, nasilje i strah i u kojem više ne postoje vrednosti, osim ako nisu u saglasnosti sa interesom.

U takvom svetu sve se raspada. Pojedinac poput ubijene profesorice španskog, Irme ili inspektora Kasumića raspada se od nemogućnosti da zadovolji svoje potrebe za novcem i ljubavlju. Svaka porodica koja se pojavljuje u romanu disfunkcionalna je. Ako se radi o tri sestre, vidimo da među njima nema ljubavi, ako se radi o odnosu koji David ima sa roditeljima, shvatamo da su oni spremni veoma brzo da ga zanemare, ako se radi o drugom Borisovom braku, očigledno je da u tom odnosu dominira nasilje koje će kulminirati. Društvo oslikano kroz mnogobrojne odlomke telefonskih razgovora takođe pokazuje da je daleko od bilo kakvog sklada. Čini se da pravu sliku stvarnosti daju citati tih bezimenih, svakodnevnih ljudi koji se voze tramvajem: počev od melodije zvona njihovih mobilnih telefona, pa do tema o kojima razgovaraju sa svojim nevidljivim sagovornicima.

Naslov, koji u zarezom prelomljenom ritmu sintagme postaje zaštitni znak autorke, sadrži u sebi dva naizgled suprotna pojma: tamo gde vode ima paučine nema i obratno. Ipak, radi se o prilično uspeloj sublimaciji onoga što se po Nadi Gašić dogodilo od poplave iz 1964. godine: bila je velika voda koja je poplavila Trešnjevku, a kada se ona povukla, preko svega se navukla paučina u koju su se upleli stanari ovog siromašnog gradskog kvarta. Takođe ova sintagma može da podseća i na fatumsko određenje čovekove prirode kojom ne upravlja bog nego slučaj, dakle nešto što, poput prirodnih katastrofa, nije moguće kontrolisati. U tom smislu je indikativan i kraj romana koji se bavi rešenjem detektivske zagonetke o pravom identitetu ubice. Ipak, ono što se dogodilo nesretnoj profesorici španskog, Davidu i njegovoj porodici jednako je kao da ih je snašla poplava. Oni su mogli samo da joj se sklone sa puta, ali nikako nisu mogli da je obuzdaju.

Mračan je roman napisala Nada Gašić, besperspektivan, nasilan do povraćanja. Ipak, to je i hrabra knjiga. Nekome se može učiniti da je to preterano, da stvarnost nije baš takva, a ja bih tim sumnjivcima poručio da se okrenu oko sebe. Stvanost je, verujte, i mnogo gora.

Vladimir Arsenić

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.