KRITIKA 204: Tahir Mujičić

Tahir Mujičić, Budi Hamlet, pane Hamlete! (AGM; Zagreb, 2013.)

DVOSTRUKA PRIČA

Treba li pisati o knjigama koje su već ovenčane važnim nagradama? Ovo pitanje se čini retoričkim pošto sam već više puta bio u prilici da se bavim tim poslom. Ipak, koliki je uticaj teksta koji će ponovo afirmisati knjigu kojoj je već učinjena velika čast i usluga da bude nagrađena? Može li tekst pokolebati publiku, ukoliko se ne slaže sa odlukom žirija, a moje iskustvo je da se manje više ne slažem ni sa jednom. S druge strane, postavlja se pitanje na koji način menjam odnos prema tekstu koji je nagrađen. Prilazim li mu sa određenim očekivanjima? Podozrivo? Sa iskrenim oduševljenjem? Da li opravdavam njegove mane već dobijenom nagradom ili, pak, njegove vrline preuveličavam iz istog razloga? Nemam odgovor na ova pitanja. U svakom slučaju, nemam jednoznačan i svevažeći recept kako se ponašamo u susretu sa nagrađenim knjigama, posebno ako poštujemo nagradu, žiri i prethodne dobitnike. Jasna je stvar da je svaka knjiga svet za sebe, nagrađena ili nenagrađena, ali je takođe poznato da je kontekst uvek prisutan, čak i kada se trudimo da ne mislimo na njega.

Budi Hamlet, pane Hamlete! Tahira Mujičića knjiga je ovenčana nagradom T-portala za najbolji roman 2012. godine, ali je osim te nagrade na neki način ostao manje zapažen. Nije se mnogo o njemu pričalo u regionu, na festivalima, u književnim kuloarima. Nije došlo do one najvažnije preporuke koja ide od usta do usta i govori nam šta se obavezno mora pročitati. Nagrada kao da je izolovala ovu knjigu, umesto da joj da novi polet, a to nije ni prvi ni poslednji slučaj da se takve stvari dešavaju. No, ostavimo nagradu po strani, koliko god je moguće, ako je moguće, da li je moguće, i pokušajmo videti šta se zapravo događa u knjizi, odnosno šta nam je to pisac hteo reći.

Budi Hamlet, pane Hamlete! je roman 'dvoglavlja'. Naime, pisac ovaj izraz koristi umesto izraza 'poglavlje' insistirajući na dvostrukoj priči, odnosno onoj koja se dešava u 'jednom ratu', misli se na Domovinski rat, i 'jednoj revoluciji' misli se na Čehoslovačku u periodu od Praškog proleća 1968., odnosno od ulaska Sovjeta u tu zemlju, pa do Plišane revolucije iz 1989. godine, odnosno do 1991. godine kada će se dve priče na kraju vremenski i geografski spojiti u jednu, u grand finalu – u monodramskoj izvedbi Hamleta na dubrovačkom Lovrijencu. Čitaoci u dvoglavljima prate doživljaje Frante Františeka Fifulke, češkog glumca koji se u proleće 1968. godine zaljubio u Valeriju Špoljarić, mladu hrvatsku glumicu, dok su zajedno pripremali Hamleta za Dubrovačke ljetne igre. Nakon prinudnog rastanaka i povratka mladog glumca u Češku, oni ostaju zaljubljeni jedno u drugo, ali razdvojeni sve dok ih ponovo ne spoji u napadnutoj Hrvatskoj 1991. godine. Dvoglavlja su koncipirana tako da prvi deo daje doživljaje koji počinju Frantinim dolaskom u ratnu Hrvatsku, a drugi je dat u reminiscencijama na događaje koji traju od 1968, najpre u Jugoslaviji, a zatim i u Čehoslovačkoj, do trenutka kada se dva toka spoje u Dubrovniku.

Preovlađujuća perspektiva u romanu je Frantina, čak i kada se ona povremeno napušta. Mujičić je načinio ovaj izbor zato da bi mogao da prikaže humorističke scene iz socijalističkog života koje podsećaju na čuvenu češku filmsku školu ranog Formana ili Menzela i drugih proslavljenih čeških reditelja, ali i da bi mogao da 'iščaši' pogled na rat, odnosno da bi i njega mogao da posmatra sa dozom humora i sa 'bezbednog' odstojanja. Ipak, ma koliko se uz ovaj roman u medijima kačio atribut humoristički, ja na njemu nikako ne bih insistirao. Naime, humoristički romani su pre svega oni koji insistiraju na statusu quo u kojem je data početna idealna situacija koja se spletom okolnosti ili zahvaljujući karakterima ruši, a onda je gotovo čitav narativ posvećen upravo povratku na staro, odnosno ponovnom uspostavljanju srušenog poretka. Iako i kod Mujičića ima toga, naime i Franta i Valka žude za ponovnim spajanjem, vremenom postaje jasno da do njega ne može doći. Ne samo da okolnosti nisu iste kao 1968. (ili su u potpunosti iste, ali o tome nešto kasnije), nego ni oni nisu isti, što podrazumeva mnogo više od samo dvadeset tri godine starijih ljudi. Upravo je taj razvoj jedna od bitnih karakteristika Mujičićevog romana. Njegov lik Frante nije plošan. On ima vrlo razvijenu unutrašnju dinamiku koja se prilično vešto uklapa u dramaturšku strukturu romana. Ostali likovi, uključujući i Valku, samo su dekor za dramu koja se događa ovom glumcu koji od ambicioznog mladog umetnika postaje razočarani cinik, da bi na kraju ponovo u sebi pronašao energiju i ambiciju da bude Hamlet.

Iako se roman vodi u dva toka, on suštinski govori o sličnostima. Samo naizgled je Frantin život u provincijalnom lutkarskom pozorištu u Zašumperku u koje je poslat po kazni nakon povratka iz Dubrovnika i rastanka sa Valerijom drugačiji od onoga koji vodi ljubav njegovog života. Naime, okupiranost koju osećaju Čehoslovaci u tom periodu jest neuporedivo manja nego u Jugoslaviji, ali radi se o jednoj vrsti unutrašnje okupacije koja u stvari ubija, a ta okupiranost iako ima svoje uzroke u spoljašnjem svetu, suštinski je unutrašnja i nema veze sa politikom od koje se Franti piša. Ipak, ovo poređenje je s jedne strane odveć grubo, posebno kada se uzme u obzir činjenica onoga što je usledilo nakon završetka svih okupiranosti kojima su i Česi i Slovaci i Hrvati bili izloženi, a to je jedan nemilosrdni kapitalizam u kojem lutkarska i sva druga pozorišta moraju da ostvare profit ili ih biti neće, u kojem mesta za subverziju gotovo da nema jer se sve podvrgava zakonu novca. Ovo naravno nije tema romana Budi Hamlet, pane Hamlete, ali se čitaocu mora nametnuti kao pitanje, odnosno kao kontekst u kojem ovaj roman čita. Oslobađanje putem umetnosti, odnosno poistovećivanje pozorišta i slobode odista je važno i jedna od večnih tema kojima se književnost vraća, ali tragičko-ironičan okvir u koji Tahir Mujičić stavlja svog ostarelog Hamleta koji pod bombama izgovara monologe koji slušaju umirovljenici skriveni na jednoj od terasa Lovrijenca sve čini grotesknim, odnosno može se shvatiti i kao suštinsko nepoverenje koje autor gaji prema moći pozorišta.

Ovo je jedan od planova na kojem se iskazuje dvostrukost ovog romana, njegova suštinska ambivalentnost koja svedoči o zapitanosti autora, te svakako dokazuje njegovu svest o tome da umetnost nije mesto na kojem dobijamo gotove odgovore, nego nas zatiču važna pitanja. Ipak, postoje i mnoge stvari koje su u romanu žrtvovane, načinjene tako da ne deluju uverljivo i stoga umanjuju dojam da se radi o izuzetnom književnom delu. Tu prednjače dve stvari – sižejna struktura i upotreba prejakih sentimenata. Da li je nešto verovatno i moguće u svetu koji je predstavljen romanom, veoma je važno za ovaj roman posebno kada se uzme u obzir da se Tahir Mujičić poziva na poznate istorijske okolnosti iako ih prilagođava narativu. Ipak, dokle može da ide to prilagođavanje? Pre svega, krenuti u Jugoslaviju koja se raspada u ujesen 1991. godine ne bi učinio čak ni pijani češki glumac, bolestan od ljubavi i apsolutno nezainteresovan za politiku, ali količina energije koju autor ulaže da bi opravdao svog junaka je dirljiva, pa nekako u to, teškom mukom, i poverujemo. Onda sve ostalo ide lakše do kraja romana. Da li je verovatno da će porodica sa malim detetom krenuti put Dubrovnika usred agresije koju vojska i crnogorski rezervisti vrše na tom delu ratišta? I kako je moguće da oni tamo dospeju, čak i ako su se odlučili na taj samoubilački korak? Konačno, ako su već tamo stigli, zbog čega je piscu potrebno da ih ubije, da bi na kraju Hamlet nosio oko vrata crvene cipelice za novorođenčad? I ne samo na tom mestu dolazi do radikalno povišenih emocija, odnosno do mogućnosti manipulacije čitalačkim emocijama. Način na koji se priča o ljubavi između Frante i Valke je u velikoj meri stereotipan i očekivan, a mesta na kojima dolazi do humorističkih obrta već viđena. Ipak, kroz takvu vrstu patetike je lakše proći u odnosu na onu koja je vezana za smrt dece.

Pokušavši da napiše nešto što bi bio humoristički odnosno zdravorazumski roman o ratu, političkoj represiji i ljubavi, Tahir Mujičić je mnogo toga ostavio po strani, sačuvavši se koliko je to moguće od jednostranog i pristrasnog komentarisanja ratnih zbivanja, a posebno od pitanja krivice. Komentari su primereni likovima i rat se prikazuje neuporedivo humorističkijim nego što je bio, posebno u prvoj polovini romana, kada se i putujuće pozorište koje je zaduženo za podizanje morala nalazi relativno daleko od prvih linija fronta. Autor je rat povezao sa ličnim tragedijama, a ne nacionalnom (čak i kad se kod Frante probudi neka vrsta političke svesti) i nije propustio priliku da se našali čak i na račun pozorišta koje se stavlja u službu ratne propagande.

Budi Hamlet, pane Hamlete nije roman koji me je oduševio, ali je bio lak za čitanje i na momente zaista zabavan. Kraj romana je trebalo da bude uverljiviji iako je njegov simbolički potencijal prilično vešto iskorišten. Ako se vratim na početak teksta i proverim da li je nagrada koju je dobio uticala na moje čitanje, čini mi se da nije, a da li bih ja glasao za ovu knjigu da sam sedeo u žiriju koji je nagradu dodelio, verovatno ne bih.

Vladimir Arsenić
Foto: Hamlet, r: Thomas Ostermeier

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.