Ponedjeljak
01.07.2013.

KRITIKA 188: Milan Košuta




Extra_large_psihijatar
A+ A-

Milan Košuta, Ljubavni život profesora Baltazara Sertića (Mozaik knjiga, Zagreb, 2012.)
     
KNJIŽEVNI ŽIVOT PROFESORA PSIHIJATRA

Milan Košuta poznati je zagrebački psihijatar. Godine 1999. napisao je knjigu iz područja psihologije Susret kao lijek, a roman Ljubavni život profesora Baltazara Sertića njegova je prva knjiga beletristike. Kada bih išao kod psihijatra voleo bih da je to neko s kim se može pričati o književosti, ali bih još više voleo da je i on sam pisac, jer bi to moglo značiti da sve ono što je Lakan pisao o jeziku ima posebnog draža. Dakle, kada pogledamo biografsku pozadinu Milana Košute (kao psihijatra romanopisca), mogli bismo pretpostaviti da nam je užitak apriori obezbeđen. Ako na to dodamo još i ime romana, koje romantičarski neodoljivo podseća na Ljubavne jadi mladog Vertera, još više porastu očekivanja te se počnemo veseliti samoj pomisli o čitanju. Ali nakon ovoga sledi siže: Baltazar Sertić, univerzitetski profesor, i njegova ljubavnica, Anita Holzman, putuju na kongres u Bangkok. Na putu do aerodroma isprepliću se prošlost i sadašnjost, postavljaju se neka suštinska pitanja. Profesor promišlja šta se desilo s njegovom porodicom od pre drugog svetskog rata, a Anita pokušava da pronadje odgovor na pitanje kako ponovo otkriti ljubav. Sletanje u Tajland početak je kraja njihove životne učmalosti, makar taj kraj značio drugačiji pristup životu, pa i smrt samu.

Postoji nekoliko razloga zašto se Košutin roman ne može posmatrati kao deo ozbiljnog književnog korpusa na ovim prostorima. Krenimo redom:

Roman Ljubavni život profesora Baltazara Sertića je tekst baziran na svakodnevnim stereotipima. Trivijalnost tih stereotipa širi svoj dijapazon od odnosa zagrebačkih Hrvata prema susednim narodima do društveno-socijalnih stereotipa zagrebačke srednje više klase (ukoliko takvo nešto i dalje postoji na ovim prostorima). Košuta nam najpre predstavlja profesora Baltazara Sertića, čoveka u svojim šezdesetima sa odveć nabreklom krizom srednjih i zrelih godina na svojim leđima i njegovom ljubavnicom Anitom, studentkinjom, ženom koja upravo ulazi u svoje srednje godine. Sve bi to bilo u redu kada ne bismo imali klasičan odnos zadrtog profesora, koji iza svog namćorstva krije strah od činjenice da je možda nezadovoljan svojim životom, suprugom, odabirom struke itd. Stereotipni profesor u stereotipnoj vezi, na stereotipnim putovanjima. Čitavom plejadom stereotipa autor pokušava da nas uvede u ono što sledi, u to fatalno putovanje, u taj fatalan zaokret seksualnosti, dakle u suprotnom smeru od stereotipa. Ovako napisano, pomislili bismo da nas je Košuta hotimično ubacio u okretaj fabularnog zavrtnja, te nas je (poput Henrija Džejmsa) ubacio u mašinu raskrinkavanja jednog nadasve antipatičnog lika.

U isti koš idu i opaske o 'vjetrovima' tokom seksualnog čina sa Anitom, kao i insistiranje na karijerizmu profesora i njegovom uspešnom snalaženju u svim političkim sistemima, gde se kombinacijom telesne nesimpatičnosti i izraženog mediokritetstva pokušava navući odbojnost čitatelja prema samom liku profesora. Dakle, jasna je namera autora da latentnu karikaturalnost jednog Zagrepčanina izvrne na površinu i pokuša nasmejati čitataljstvo tezom da je jedan ginekolog čudnog imena zapravo metafora svih karijerista i naučnika koji se pokušavaju uklopiti u socio-društveni patern ponašanja. Naravno, neizbežno je i ne ponoviti makar u sebi sintagmu 'Profesor Baltazar' i ne pomisliti o intenciji autora da izvrgne ruglu jednu društvenu populaciju (blaziranih profesora). Međutim, problematičnost u originalnosti likova ne prestaje niti u opisima Anite Holzman, žene koja se u jeku svoje mladosti želi zabavljati sa podosta starijim čovekom i slušati 'njegove vjetrove' tokom seksa. Anita će 'vjetrovima' reći zbogom upravo na putovanju na Tajland sa svojih 37 godina, dakle u trenutku kad će okončati devetogodišnju vezu sa profesorom.

Vredi se pozabaviti i nekim drugim nedoslednostima u romanu. Gotovo na svakih pedeset strana romana možemo naići na jako izražene stereotipe naratora o odnosu Zagrepčana prema Srbima, Slovencima, Bosancima itd.  Tako se na str. 28 pripovedač poziva na Boru Ćosića kako bi istakao kako primitivni Srbi ispraćaju vojnike u vojsku uz gungule i vašar, a evropski Zagrepčani to rade gotovo neprimetno. Anita je svog 'resident' momka Antu ispratila u tom zagrebačko-evropsko-neemotivnom maniru. U tom opisu Srba autor koristi ekavsko narečje ali i tu pokazuje nedoslednost pa piše rečenicu: "Ti si jedan običan gušter koji ima lepo da sluša starešine i prije nego što je svoju glavu pomolio ovde". Dakako, sa neizbežnim insistiranjem na da-konstrukcijama, tamo gde treba i gde ne treba. Pomislili bismo da je štamparska greška da se slično mešanje ekavskog i ijekavskog izgovora nije ponovilo više puta u tekstu, što ukazuje na nedoslednost autora u prezentovanju vlastite namere. Takođe je sumnjiva i terminologija u reminiscencijama naratora jer se koriste reči koje su prikladnije sadašnjosti a ne tadašnjoj, jugoslovenskoj zbilji. Ipak, najupečatljivija je uporedba dosadnog Zagreba ("prvi korak ka Švajcarskom društvu") i tuluma punog Beograda (čitaj, prvi korak ka siromašnoj egzotici). Naravno, nisu ostali zaobiđeni ni 'prokleti Slovenci' i njihova pravila kojima tlače svakog Zagrepčanina koji zakorači u Sloveniju. Može se reći da je autor uspeo da prikaže jedan presek u odnosu Zagrepčana prema susedima, ali je izuzetno problematična funkcija takvog postupka u samom tekstu. Na koncu, čini se da su takvi opisi tu radi njih samih, a ne i u korist same fabule.

Nije mali broj savremnih psihijatara koji su se latili pisanja tzv. selfhelp literature kojima odgovaraju neoliberalno-kapitalističkim zahtevima čitatelja za 'instant srećom' i lakom zabavom. Košuta je suprotno tome uradio korak u drugom smeru te je napisao roman u kome je pokušao implementirati svoje stručno znanje. Međutim, to nije dovoljno da bismo prenebregnuli odsustvo dublje književne misli, jasnije koncepcije u radnji romana i više stilske osvešćenosti. Sve u svemu, još jedno 'lako' štivo brze nam i 'površne' realnosti.

Dalibor Plečić

***

Dalibor Plečić (1979, Strumica) diplomirao Opštu i komparativnu književnost u Skoplju. Trenutno na master studijama iz Bibliotekarstva i informatike na Beogradskom univerzitetu. Objavljivao kritike u okviru projekta Criticize This! Pored književne kritike bavi se kreativnim pisanjem proze, scenarija, kao i izvođačkom poezijom; piše za časopis Beton, ne meša malter i igra basket.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.